„Сеоба народа” један је од најважнијих фронтова глобалног хибридног рата

СРБИЈА СЕ МОРА ЧУВАТИ И ОД УВЛАЧЕЊА У СУКОБЕ СА МУСЛИМАНИМА И ОД  „ЈУГОСФЕРИЗАЦИЈЕ”  

• Европа је слаба и млитава, а када се на то дода још и непостојање сопствене спољне и безбедносне политике ЕУ, назиру се прави обриси катастрофе у најави
• „Миграције народа” су уперене против Европе и, мада немам никаквих материјалних доказа за своју тврдњу, мислим да је то један од најважнијих фронтова, барем када је о нашем делу света реч, који се води у текућем глобалном „хибридном” рату
• Епилог овог рата биће трансформација и/или реструктурирање светског политичког система и успостављање нових односа на глобалном нивоу
• Где је Србија у свему томе? Последице у Србији ће се осетити, али Србија на овако велику кризу не може да утиче. На крају, уколико у Берлину, Паризу и Риму не могу да схвате, или немају храбрости да признају, да је овај рат уперен против њих - ми им не можемо помоћи
• Прво, Србија не сме (не сме!!!) да буде увучена у мрачне коридоре историјског „сукоба цивилизација”, што, у нашем конкретном случају значи - рат са муслиманским народима. Све што атлантисти раде у последњој деценији управо је ишло на то да се поједини европски народи доведу у конфронтацију са мухамеданцима
• Наметнута „југосферизација Србије” је за српске интересе лоша. То је регионални безбедносни комплекс у којем не можемо да остваримо скоро ниједан од својих виталних интереса. „Миграције народа” такође показују да је он неупотребљив, да се мора дефинисати нова „безбедносна архитектура” у региону

         Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

         ДОБРО је што се у Србији расправља о томе како се треба поставити према мигрантима. Без расправе нема ни решења. Лоше је што се од дрвећа не види шума. Наиме, у великом броју расправа становиште се заснива на погледу из уског угла.

         У тим анализима се аналитички оквир дефинише у односу на два питања: 1) како су власти Србије реаговале (у поређењу са властима других земаља); 2) шта ће нам донети примена потписаног Споразума о реадмисији са чланицама ЕУ?

         Све што се дешава са, не кризом, већ како је Виктор Орбан подвукао „миграцијама народа”, треба сагледавати из значајно ширег угла. У супротном, добија се искривљена слика проблема којим ћемо се дуго, дуго бавити.

         Оскар Крејчи, један од водећих чешких политиколога (по мом мишљењу и водећи у четири државе Вишеградске групе), још је пре једне деценије врло убедљиво образлагао зашто ће до „миграција народа” доћи.

         Тада није било ни рата на Блиском истоку, нити отворених коридора за кријумчарење људи, али су сви подаци које је анализирао били упозоравајући.

         За разлику од блискоисточних, средњоазијских и сахарско-сахелских народа и етничких група, међу европским народима се већ дужи временски период уочава демографски пад и континуално старење становништва. Уз то, међу млађим генерацијама је уочљиво да нису спремне да подносе жртве било какве врсте зарад неких узвишених циљева.

         Европа је слаба и млитава, а када се на то дода још и непостојање сопствене спољне и безбедносне политике ЕУ, назиру се прави обриси катастрофе у најави.

         Масе гладних и сиромашних су у једном тренутку морале да крену ка Европи, само се, изгледа, постављало питање када?

         Сада је „чеп” скинут са флаше и масе су кренуле. Да ли може поново да се врати на флашу? Пут за тако нешто је врло дугачак и потрајаће, а европске земље баш и немају пуно времена пред собом да га започну. У сваком случају, руском војном интервенцијом у Сирији је начињен први, неопходан корак. Али, ако је овај корак био неопходан, он за Европу није и довољан (за Русију можда јесте).

         Да би се Европа дугорочно заштитила, неопходно је, најпре, да се дефинише листа сасвим нових спољнополитичких приоритета, са тим усклади безбедносна политика, а затим и терет кризе пребаци на појас ваневропских држава, којима би заузврат био гарантован економски развој и одређени облик политичких, економских и безбедносних аранжмана са неком новом европском интеграционом целином (после свега, ова постојећа можда само задржи име, док ће се све остало суштински мењати).

         Овакав план се, између редова, могао назрети у оснивачким документима мултилатеранлне конфигурације ЕУРОМЕД (Савез за Медитеран), која је највише промовисана од стране Николаса Саркозија, за време француског преседавања ЕУ, али је, нажалост, и то један од пројеката који је де факто остао мртво слово на папиру. Да би овако нешто извела, са једне стране, Европа мора да успостави висок ниво односа са Русијом и чак се ослони на неке капацитете званичне Москве (на пример у погледу тражења решења за Сирију, успостављања нових договора са Ираном, почетка озбиљних разговора са Египтом и Алжиром), док са друге стране, такође мора и да формира сопствене војне снаге. Како би оне биле формиране, да ли би постојале паралелно са НАТО снагама или би се све то другачије одигравало, је комплексно питање и није тема ове анализе.

         „Миграције народа” су уперене против Европе и, мада немам никаквих материјалних доказа за своју тврдњу, мислим да је то један од најважнијих фронтова, барем када је о нашем делу света реч, који се води у текућем глобалном „хибридном” рату. Епилог овог рата биће трансформација и/или реструктурирање светског политичког система и успостављање нових односа на глобалном нивоу.

         За континенталну Европу ово може бити и нова шанса (само је, наравно, неопходно да се постојећа криза превазиђе и издржи „на ногама”).

         А опет, када говоримо о свим елементима кризе, посебну пажњу треба обратити на средства која ће бити коришћена како би прекоокеански „велики брат” управљао целим процесом. Средњерочно, сасвим је могуће да то представља и већи проблем за европске земље него што су реке миграната које свакодневно долазе. Зашто? Зато што је кључно средство за управљање кризом ксенофобија. Или, у неким случајевима ће то породити чак и расизам. Европске земље могу „апсорбовати” и већи број избеглица, милионе њих, уколико се буде паралелно радило на грађењу нове позиције и уколико се заустави „одомаћивање ксенофобије”.

         Много је европских народа који су у различитим историјским периодима знали да склизну ка ксенофобији (или расизму). У Летонији је, на пример, већ после најаве да ће у ову земљу стићи 776 избеглица по квоти која је договорена са ЕУ, дошло до експлозије незадовољства у разним круговима. У чешким и словачким медијима се шири таква паника, као да смо неколико недеља удаљени од Судњег дана, а да при томе, скоро ниједан несретник из избегличких колона није ни прешао преко њихових територија (што је посебно занимљиво, ту хистерију понајвише шире медији чији су власници странци).

         У Немачкој и Мађарској марширају неонацисти, а спремају се да то чине и у другим земљама.

         Закључивати како је „Орбанов зид” донео резултате је прерано, а по свој прилици и потпуно погрешно. Отприлике, то делује као оне бајке о резултатима нацистичке економије у Немачкој. Краткорочно, неки ефекти су постојали, дугорочно, одвело је целу Европу у нестабилност. На крају, и сам Орбан последњих дана покушава да своје ставове ублажи, а упркос томе што је подигао зид и даље му мигранти улазе у земљу (сада највећи до њих преко Хрватске и Словеније, а појављују се и први који долазе преко Румуније).

         Иначе, идеју о зиду је почео да реализује и због последњих истраживања јавног мњења која су указивала на јачање екстремног „Јобика” (према резултатима истраживања од 24.09. које сам добио од свог познаника из „Фидес”-а, Бенце Гонза, Орбан је консолидовао рејтинг на 44, Јобик је пао на 26, а нова партија некадашњег премијера Ђурчања се попела на 16 посто).

         Овакве реакције су лоше, јер ће оне само допринети пропасти Европе. Са једне стране, било каквим радикализмом се не може решити „миграција народа”. То не само да ће поделити друштва у свим европским земљама на два непомирљива табора (услед чега ће доћи до крупне дестабилизације), већ ће створити и контраефекат и натерати све избеглице и потомке миграната на хомогенизацију и мобилизацију. Са друге стране, неонацистичке групе нису само уперене против миграната, већ ће радикалне идеологије бити коришћене и за окретање европских народа против Русије.

         Искуство из Украјине ће бити коришћено посебно у Немачкој, балтичким и словенским средњоевропским земљама, што би онда представљало баријеру за прављење било каквог озбиљног стратешког договора са Москвом.

         Где је Србија у свему томе? Последице у Србији ће се осетити, али Србија на овако велику кризу не може да утиче. На крају, уколико у Берлину, Паризу и Риму не могу да схвате, или немају храбрости да признају, да је овај рат уперен против њих, ми им не можемо помоћи. Пошто је добро познато како функционишу „генијални умови” из евробирократије, лако је било претпоставити да се по њиховим главама мота да је решење-терет кризе пребацити на балканске земље (Србија је ту идеална, ионако мисле да је стално могу уцењивати и да све морамо прихватати).

         Прво се размишљало о потписивању некаквог новог споразума о распоређивању миграната (стварање сабирних центара у балканским државама), али пошто се због тога подигла велика бука у јавности, затим се прешло на сугестивно тумачење Споразума о реадмисији од стране Европске комисије. Међутим, и ово је неспроводиво у пракси из најмање четири разлога.

         Прво, зато што прва земља уласка миграната није Србија, већ је то углавном Грчка, а у Србију су ушли из Македоније. Споразум о реадмисији је потписан због других ствари и требало је да се примењује у сасвим другим околностима, постојећа криза га је превазишла. Друго, ако би се спроводио на начин како се то представља, за мање од месец дана би Србија постала земља „несигурног” порекла, те ЕУ више не би могла да враћа мигранте (онда би их, заправо, враћала у Мађарску и Хрватску!?). Треће, Србија није земља са највећим проблемом ако овај систем почне тако да се примењује (Даблински систем унутар ЕУ функционише као и механизми о реадмисији, а у складу са тим је и писан споразум између Србије и ЕУ).

         У највећем проблему ће бити Италија, која је „улазна” држава за све оне који се пребацују „медитеранском рутом”, што отвара многа питања у ЕУ. И четврто, због размера „миграција народа” би се вероватно повели спорови о томе ко је избеглица, а ко (економски) мигрант. У постојећој класификацији се држављани Авганистана не воде као избеглице. Тамо је, као, мир? Тешко је поверовати да, ако већ то не би учинила Србија, Италија може да седи и чека да јој други дефинишу правила игре.

         У свом опредељивању, Србија је требала да се води са два дугорочна интереса, и трећим, краткорочним, који проистиче из прва два.

         Гледано дугорочно, за Србију је важно да: 1) буде део „концепта сарадње цивилизација”; и 2) учествује у стварању новог регионалног безбедносног комплекса преко којег ће моћи да заштити сопствене интересе.

         Прво, Србија не сме (не сме!!!) да буде увучена у мрачне коридоре историјског „сукоба цивилизација”, што, у нашем конкретном случају значи - рат са муслиманским народима. Све што атлантисти раде у последњој деценији управо је ишло у том смеру, а како би се поједини европски народи довели у конфронтацију са мухамеданцима.

         Оквир за „сарадњу цивилизација” треба тражити у свим позитивним искуствима и механизмима из евроазијског геополитичког блока, а на тој страни, без икаквог устезања, треба тражити и сваку врсту помоћи да би се до резултата дошло.

         Друго, наметнута „југосферизација Србије” је за српске интересе лоша. То је регионални безбедносни комплекс у којем не можемо да остваримо скоро ниједан од својих виталних интереса. „Миграције народа” такође показују да је он неупотребљив, да се мора дефинисати нова „безбедносна архитектура” у региону, а пропаст даблинског и шенгенског система и да се морају тражити нова политичка решења и правни механизми.

         Због тога, Србија мора водити врло опрезну политику, не сме вући потезе који би угрозили њене кључне регионалне интересе или одгурнули од нас некога од потенцијалних савезника у долазећим временима.

         Шта би Србија добила применом „Орбанових мера” на граници са Македонијом?

         Да ли би Македонија остала стабилна (и то свега четири месеца после битке у Куманову са албанским терористима) ?

         Да ли би дестабилизација у Скопљу могла да утиче на сличне процесе у Приштини и Прешеву?

         Да ли би наше мере ојачале или ослабиле процес „југосферизације” Србије?

         Има ли Србија и један интерес да дестабилизује Македонију?

         На послетку, треће, а у складу са објашњеним дугорочним интересима, у Србији је требало спречити и најмању могућност појаве ксенофобије.

         Дакле, да се вратим на почетак чланка, мислим да се у датим околностима Србија поставила једино како је могла. Свакако, биће још много непријатних ситуација, а мораћемо и да се научимо да живимо са „миграцијама народа”. Што се тиче неких нових мера које би се могле предузети од стране Србије, већ су се стекли услови за две:

         1) почети са процесом укључивања Русије у решавање мигрантске кризе (најпре би то могло да иде преко успостављања коридора за доставу хуманитарне помоћи, а наш крајњи циљ треба да буде да се преко таквих канала реактуализује питање изградње стратешког цевовода преко Србије);

         2) предузимање одговарајућих мера како би се о свему покренула стална расправа у Савету безбедности УН;

         3) укључивање у рад ЕУРОМЕД-а, пошто би то могао бити оквир за дугорочно решавање проблема (ионако половина чланица у тој организацији нису чланице ЕУ).