Са самоуправљањем бесмо на прагу Другог света, а откад нас Кирбији хвале летимо ка Петом свету

СА ПОЗАПАДЊАВАЊЕМ И „ТЕШКИМ МЕРАМА“ ДОБИСМО КОЛОНИЈАЛНУ ДЕМОКРАТИЈУ ЗА КОМПРАДОРСКУ КЛИКУ

• Народ се гуши, власт гура ка Едену, они споља - Немци, ММФ, Светска банка, Кирби - они нас „хвале (!) и цене“. Мислите да то може изаћи на добро? Сваки дан нам се са највишег места гарантује: „биће боље“, иако се дуг стално повећава, омча стално затеже, а и стигли смо до статуса - Четвртог света
• Као омрзнута, самоуправна, нелиберална држава били смо на врху таласа Земаља у развоју, на прагу развијеног Другог света, а сада смо - Четврти свет. Али нема везе, важно је да стално идемо - напред. „Тешке одлуке“ стижу једна другу, наше реформе су историјске, а ми певамо „И пад је лет“
• Засад у том глобалном ређању падања у међународној номенклатури нема - Петог света. А пошто се падање колонијалних демократија убрзава - није искључено скоро увођење
• Србија је прошла и пролази кроз позападњавање које је „особит облик колонизације“, последица чега је колонијална демократија. То јесте наставак оне озлоглашене колонијалне стратегије Запада, али је - нова појава. Она је подразумевала: „поткупити интелектуалну елиту и привилеговане слојеве“, наступање фондација које „отварају друштво“, праве НВО-мреже и освајају медије. Долазе паре, у кешу! Јер, то се осети у руци
• Окрените се иза себе и запитајте се - да ли има нешто што на нама није примењено. Све! И? Ако смо се нечему опирали, онда су нам та достигнућа гурали помоћу „томахавка“ и „стелтова“. Кад вас Запад ослобађа и позападњава, онда је то, као што рече Кополин „кум“, понуда која се не може одбити. А иде се даље и даље: „заразити народ пороцима западног друштва, представљајући пороке као врлине, као истинско испољавање слободе личности“. Тако слобода над слободама постаје „Парада поноса“. Распад породице објашњава се као победа љубави...              

Пише: Слободан РЕЉИЋ

 

        МАЛО је народа који 666 година имају овакав властити и оригинални спис, речено је у САНУ пре две године, када је објављивано ново издање Законика цара Стефана Душана.

        А и кад је наш председник прошлог септембра стигао до Ватикана, пошто му се при првом покушају покварио авион, папи Фрањи је понео на дар - Душанов законик.

        Историјска озбиљност једног народа доказује се способношћу да напише релевантна правила у оквиру којих се морају одигравати његова понашања и тако устројава - правну државу.

        Окупираним варварима колонизатори доносе законе из престоница, да би се дивљаци увели у колонијални ред. То деца у колонијама после уче као дане прогреса.

        Непуних седам векова после Душана, закони српске државе се пишу у правничким радионицама бриселских (електронских) скриптарница. Данашња српска држава, по допуштеној процедури, овласти неког свог правника да за хиљаду-две еврића то мало ишчитава, стави неку исправкицу - ако се нешто баш отело пажњи анонимног младца законописца. Онда се тај спис врати бриселском контролору на коначно одобравање.

        Брижни еврократа, ако га није тог дана изнервирала жена, сажаљиво погледа списић издељен на чланке и алинеје и кликне „replay“. И, пошто Србија није на магистралном путу за улазак у Унију, списић се преведе са енглеског; иначе, не би се унијатски чиновници а ни великодостојници узбуђивали ако би Зоран Бабић и Маја Гојковић то усвајали на енглеском, као што су то некад чинили Бугари у свом законодавном телу.

        Што би колонијалној демократији било важно шта пише у њеном закону, кад јој није важно да њено „законодавно тело“ обавља функцију због које постоји и по којој је, уосталом, добило име?

        Каква држава - такви закони. Не брину ни једни ни други да ли ти закони имају везе с стварношћу и културним нормама, него да ли су „хармонизовани“ са европским законодавством. То се тражи.

        По тим законима ће после делати извршна власт која се формира од најбеспризорнијих љубитеља моћи, а Правду ће по њима делити - судије. И круг је затворен.

        Народ слободно бира, изабрани су слободни да поступе по прописима, а које су, ето, „оверили“ народни представници.

        Компрадори ту немају шта да брину, процедура је „демократска“. Мало више колонијална, али демократска. Сви се праве као да ту ништа није спорно.

        Народ се гуши, власт гура ка Едену, они споља - Немци, ММФ, Светска банка, Кирби - они нас „хвале (!) и цене“.

        Мислите да то може изаћи на добро?

        Сваки дан нам се са највишег места гарантује: „биће боље“, иако се дуг стално повећава, омча стално затеже, а и стигли смо до статуса - Четвртог света.

        Као омрзнута, самоуправна, нелиберална држава били смо на врху таласа Земаља у развоју, на прагу развијеног Другог света, а сада смо - Четврти свет. Али нема везе, важно је да стално идемо - напред.

        „Тешке одлуке“ стижу једна другу, наше реформе су историјске, а ми певамо „И пад је лет“. Засад у том глобалном ређању падања у међународној номенклатури нема - Петог света. А пошто се падање колонијалних демократија убрзава, није искључено скоро увођење.

        А има томе две деценије како је све ово један од најумнијих људи друге половине XX века натенане описао. Лепо и кратко: „Суштина позападњавања састоји се у наметању незападним народима и земљама социјалног поретка, економије, политичког система, идеологије, културе и начина живота који су слични или који имитирају западне обрасце“, писао Александар Зиновјев, док је још избивао у Минхену.

        А позападњавање је „особит облик колонизације“, последица чега је колонијална демократија. То јесте наставак оне озлоглашене колонијалне стратегије Запада, али је - нова појава.

        Шта је Зиновјев уочио као „тактику позападњавња“?

        Двадесет година касније сваки разуман Србин ће у томе видети „топлог зеца“ кроз кога је прошао. Важно је уочити да је, сем случаја Србије, позападњавање углавном пролазило као добровољно самопонижавање.

        Како је то могуће? Овако: прво је брутално дискредитован па дестабилизован претходни систем. Спровођене су акције за тотално разарање економије, државног апарата и идеологије. А онда треба „поцепати становништво земље на непријатељске групе“. Па „подржавати све опозиционе покрете“, до тога да се опозиција и наоружа.

        Наравно, никад Американцима не би падало на ум да се Републиканци, кад су опозиција, наоружавају да би освојили власт, али Туђман и ХДЗ - да.

        Онда, „поткупити интелектуалну елиту и привилеговане слојеве“. Наступају фондације које „отварају друштво“, праве НВО-мреже и освајају медије. Долазе паре, у кешу! Јер, то се осети у руци. Наравно, „истовремено вршити пропаганду о врлинама западног начина живота“ и обавезно ићи - корак даље; „Подстицати завист међу становништвом према западном изобиљу“. Тако похлепа постаје најважнија људска врлина.

        А она се међу светом који је оперисан од моралних скрупула храни једноставно: „стварати илузију да је ово изобиље достижно у најкраћем могућем року уколико њихова земља ступи на пут трансформације (тада још није био заживео појам ,транзиција’) по западним обрасцима“.

        Окрените се иза себе и запитајте се да ли има нешто што на нама није примењено.

        Све! И?

        Ако смо се нечему опирали, онда су нам та достигнућа гурали помоћу „томахавка“ и „стелтова“. Кад вас Запад ослобађа и позападњава, онда је то, као што рече Кополин „кум“, понуда која се не може одбити.

        Show must go on! Иде се даље и даље: „заразити народ пороцима западног друштва, представљајући пороке као врлине, као истинско испољавање слободе личности“. Тако слобода над слободама постаје „Парада поноса“. Распад породице објашњава се као победа љубави, цивилизацијско достигнуће и тријумф слободе, а епидемија насиља као случајни инциденти, који, колико год да им се број увећава, никад неће бити приписани природи тог друштва.

        И ту није крај.

        Пошто су проблеми, ипак, видљиви и опипљиви, однекуд мора да стигне - помоћ. А одакле ће, ако не са доброг Запада!

        Донације и донатори стижу у фалангама, донаторске конференције се оглашавају као Божја помоћ. Али, зашто нам онда од тога никад није боље? Па, и помоћ је део „тактике позападњавања“: „пружити економску помоћ земљи која се позападњава у оној мери у којој то користи разарању њене економије, рађа паразитизам у земљи и ствара Западу репутацију несебичног спасиоца позападњаване земље од мана њеног пређашњег начина живота“.

        Тако имате земље којима добри ММФ прави планове опоравка, узима им банке, осигуравајућа друштва, пиваре, цементаре и природна блага, а даје десетине кола хитне помоћи, понеки расходовани трамвај, лекове којима истиче рок трајања… Стижу стари аутомобили који би затрпали њихове отпаде, стара опрана (!) гардероба, месо коме истиче рок трајања, а може и неки нови лек - који је толико нов да се на Западу још ни не примењује јер се чека атест на људима.

        Отеће вам право да правите уџбенике за своје школе - не знате, јер мора да се мења свест „нових генерација“ да би „наша деца“ живела као на Западу.

        Увек је ту питање: колико ће нам требати да то све схватимо, а да нам буде јасно да док год идемо тим путем, не само да нема опоравка, него стално - тонемо?

        И, да ли нам на том путу отрежњења више помажу наши компрадори који су се разбашкарили у тој Земљи дембелији, јер њима иде боље - то видимо и ми и они - или све безобзирније понашање намесника споља, који уз то носе неутралне титуле амбасадора?

        Заиста је фасцинантно како ништа није промакло мудром уму Александра Зиновјева, и то у оно време кад је свет био задивљен падом Берлинског зида и дрогиран „светлом будућношћу“.

        „Једна од црта позападњавања јесте мирно решавање проблема. Али, ови мирољубиви методи имају једну особеност: они су принудно мирољубиви“. То јест, „мирна средства не представљају ништа ако се не ослањају на војну моћ“, наравно, „у случају потребе“. А та потреба бејаше кад се Србија ускопистила, па не даје Косово, те је у пролеће 1999. морало да се позпадњавање мало ради и - бомбама. И би!

        Мада ће се то показати као догађај који је позападњавању одузео магију.

        Све је теже бивало поверовати да неко хоће да те убије а за твоје добро.

        Светом почиње да се шири сумња у добробитност колонијалних демократија. Они који су после долазили на власт у Србији нерадо су се суочавали са том истином. Радије су настављали с реформама (реч „транзиција“ се већ свима згадила) и „мењањем свести“.

        Не смеју се подривати свети циљеви колонијалне демократије.

        А у међувремену, уместо бромазепама који постаје прескуп - ријалити.

        „Масама становништва се нуди сурогат демократије у виду распуштености, слабљења контроле од стране власти, приступачне забаве, препуштеност самом себи, систем вредности који ослобађа људе од труда над собом и од моралних ограничења“.

        Геополитика број 95, фебруар 2016.