Са КиМ се контролише цео Балкан, Албанци могу бити претња и Нишу

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ” КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (2)

  • Косово је и централни део српске народотворне вертикале. Делови територије КиМ улазе и у састав територијалног језгра и у састав централне области Балканског полуострва које је дефинисао Јован Цвијић. „Централна област” представља „геополитички стомак Балкана“, а територијално језгро „геополитичко срце Балкана“
  • Са овог подручја је могуће контролисати цело полуострво, његов геостратешки значај је немерљив. То је и један од разлога због којих су САД направиле војну базу „Бондстил“ поред Урошевца, која се налази између шарске и косовскопоморавске области, на ободу „територијалног језгра”
  • Јачање тзв. републике Косово представља проблем за одбрану српских интереса у Рашкој области, Бујановачко-прешевској области и топличком крају. Уколико се из Рашке области и Бујановачко-прешевске области истисне српско присуство, Србија ће изгубити могућност територијалног повезивања са Црном Гором, односно са Македонијом
  • Уколико албански фактор успе да у значајнијој мери насели топлички крај, проблематизује се геополитички положај Ниша са околином, а са тим и целокупног јужног дела Србије
  • Српске власти су 2012. године признавањем такозваног ентитета Косово* направиле драматичан корак који директно води ка погоршању геополитичког положаја Србије
  • Посебну опасност представља и то што су чак три утицајне геополитичке концепције заинтересоване да пактирају са косовским Албанцима или да их употребе као средство за остваривање сопствених интереса
  • После 2008. године приметно је и организовано „одвлачење“ млађег и образованог српског становништва ка западним земљама где им се нуди посао и могућност добијања држављанства западних земаља (у овоме је посебну улогу имала Норвешка)

         ЕТНИЧКА структура становништва које насељава Косово и Метохију мењана је у дугом временском континуитету на штету Срба, а у корист Албанаца. Ово подручје је представљало „животни простор“ за северноалбанске фисове.

         Албанци се посебно шире на територији КиМ током ХVIII и XIX века, када им у томе потпуно отворену подршку пружају и отоманске власти.

         Период значајних промена на овом пољу је и време Другог светског рата, када је територија КиМ била подељена на три окупационе зоне – немачку, италијанску и бугарску, а преко италијанске окупационе зоне се простирала тзв. Велика Албанија. Највећи број исељених Срба током Другог светског рата никада се није вратио на КиМ.

МАПА бр. 11: Правци миграција албанског становништва од XII до XVIII века

         Томе су свој допринос дале и комунистичке власти које су забраниле повратак. Комунисти су одлуку образложили тиме што су желели да „деколонизују“ КиМ. Између два светска рата југословенска држава је спроводила активну политику колонизације и досељавања становништва на КиМ.

         Међу колонистима су убедљиву већину чинили Срби, а додељивана им је земља коју је држава после протеривања отоманских власти национализовала. То су били такозвани спахилуци, који су припадали углавном турским агама и беговима. Укупан број колониста се кретао око 60.000, што је представљало близу 11 одсто од укупног броја становника КиМ.

         Колонисти су значајно утицали на подизање броја економских активности у овом делу Краљевине Југославије. Радило се о становништву које се доселило из пасивних, сиромашних крајева Југославије и за њих су оранице и њиве у косовској и метохијској удолини представљале извор благостања. Они су били вредни, радни и окретни и врло брзо, колонисти су увећавали своје поседе, купујући земљу од својих комшија.

         За време Другог светског рата косовски Албанци су протеривали Србе редом, а први на удару су се нашли колонисти. По успостављању комунистичких власти, једна од првих одлука која се тицала Косова и Метохије било је доношење Закона о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и косовскометохијској области. Спровођење овог закона се претворило у отимачину чак и земље коју су колонисти сами куповали, коју нису од државе добили, па је из њиховог поседа узето 21.000–24.000 хектара.

         Спровођење ових мера директно је водило и томе да се највећи број оних који су напустили КиМ после 1945. године не врати. Иако су комунисти доношење ових мера образлагали као исправљање неправде, иза свега се заправо крила потреба да се придобију Албанци за чланство у Комунистичкој партији. Албанаца готово да и није било у чланству КПЈ све до краја Другог светског рата.

         Последице свега биле су да је на попису 1948. године утврђено како на Косову и Метохији живи 68,5 одсто Албанаца (нешто испод пола милиона), 23,6 одсто Срба (око 200.000) и 3,9 одсто Црногораца (око 30.000). У наредним деценијама број Албанаца ће се само повећавати па ће 1991. године износити око 1,6 милиона, што је износило 81,6 одсто, док ће се број Срба кретати око 200.000 и процентуално ће опадати (1991. године на КиМ ће бити свега 9,9 одсто Срба).

         Број Албанаца је растао због великог демографског раста који се бележи код ове популације, као и због досељавања великог броја становника из суседне Албаније.

         Број Срба је стагнирао за миграција које су учестале посебно после доношења Устава из 1974. године. Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово је, иако у саставу СР Србије, била „субјекат Федерације“ и Албанци су имали огромне надлежности у својим рукама. Неретко, албанске комунистичке, покрајинске и општинске структуре су и организовале притиске на српско становништво како би се са КиМ одсељавало.

         После 1999. године и завршетка ратних дејстава долази до новог протеривања Срба, посебно из урбаних средина, а из једног броја руралних средина у којима су се Срби одржали и после 1999. године, протерани су у организованом погрому 17. марта 2004. године. После проглашавања тзв. републике Косово, на КиМ је остало да живи око 100.000 Срба, који већином насељавају северни део Косова, са седиштем у Косовској Митровици.  Велике српске енклаве постоје и у источном делу Косова, ка административној линији са Србијом  (делови општине Ново Брдо и места која гравитирају ка Ранилугу), у централном делу Косова са седиштем у Грачаници и у шарплаинском делу са седиштем у Штрпцу.

         ТАБЕЛА бр. 12: Етничка структура становништва на Косову и Метохији у периоду 1948–1991. година   

         Постоји и неколико енклава у Метохији, међу којима су највеће Ораховац, Гораждевац, Осојане и друге. Процес повратка српског становништва одвија се споро и оптерећен је мањком безбедности, разним бирократским препрекама и покушајима усмеравања процеса ка такозваном појединачном, а не колективном повратку.

         После 2008. године приметно је и организовано „одвлачење“ млађег и образованог српског становништва ка западним земљама где им се нуди посао и могућност добијања држављанства западних земаља (у овоме је посебну улогу имала Норвешка).

         Према попису из 2011. године број Албанаца се креће око 1,6 милиона, мада је он реално мањи (међу пописанима је и део Албанаца из Албаније, Македоније и Бујановачко-прешевске области, а део пописаних је и у иностранству). Етничка структура становништва КиМ изузетно је неповољна по српске геополитичке интересе.

         Ипак, српско становништво већински насељава северни део Косова, преко којег пролазе два битна комуникацијска правца.       

         Посебно битан за Албанце, али и њихове савезнике јесте правац који води трасом старог Босанског пута ка Новом Пазару и даље ка Сарајеву. Овај део Косова, који се назива Ибарски Колашин, са седиштем у Зубином Потоку, насељава српско становништво. Важност Ибарског Колашина је и што се на његовој територији налази водосистем Ибар–Лепенац са великим акумулационим језером. Овим водосистемом се обезбеђује неопходна количина воде за функционисање термоелектрана у Косову Пољу.

         ТЕ „Косово“ је представљала један од најзначајнијих енергетских капацитета у комунистичкој Југославији. ТЕ „Косово А“ је отворена 1962. године, када је пуштен у рад први блок за производњу електричне енергије, да би до 1975. године била изграђена још четири блока укупног капацитета 1.500 GWh годишње. Почетком осамдесетих пуштена је у рад и ТЕ „Косово Б“ са укупном снагом 3.650 GWh годишње. Пошто Косово нема веће водотокове који би могли послужити овој намени, изграђен је систем Ибар–Лепенац на самом северу покрајине. Без овог водосистема производња струје у термоелектранама је практично немогућа.

ТЕ „Косово А”

         Значај Косова и Метохије је за Србију огроман.

         На овој територији налазе се велика рудна и природна богатства. Процене о вредности овог богатства су се разликовале у односу на то ко их је правио и како је резерве одређених руда процењивао, па су се кретале од 30 до чак 120 милијарди долара.

         У сваком случају, ради се о великом и незанемарљивом потенцијалу којег се Србија не може и не сме одрећи, без обзира на низ политичких фактора који могућност деловања Србије значајно ограничавају. С обзиром на ограничене резерве лигнита и мрког угља које постоје на територији централне Србије, без резерви у косовском и метохијском басену (у Метохији се није ни почело са експлоатацијом) и приступа њима, Србија ће најкасније од 2040. године постати велики увозник електричне енергије. То се може неповољно одразити на укупни положај земље, зато што се тиме смањује степен енергетске безбедности земље, а и повећава се укупан увоз и прави спољнотрговински дефицит.

         Поред тога, Косово је и централни део српске народотворне вертикале. За појам Косово, међу Србима се најчешће везује епитет „свето“. За српски народ то је „Свето Косово“. Када би се поредили митови и стереотипи око којих се кретао народотворни процес код европских народа, косовски мит српског народа био би један од најупечатљивијих.

         Косово је подсећање српског народа на величину и успех средњовековне државе, на везу са православљем и византијском цивилизацијом и дубоке корене државотворног и народотворног процеса. Мало европских народа се нечим таквим може похвалити.

         Поред наведених разлога, у геополитичком погледу, КиМ има велики значај за Србију због још неколико ствари. Прво, делови територије КиМ улазе и у састав територијалног језгра и у састав централне области Балканског полуострва које је дефинисао Јован Цвијић. У територијално језгро улазе делови шарске области (све до Штрпца које насељава српско становништво) и делови Косовског Поморавља (источни део Косова који такође насељавају Срби), а у централну област цело Косово и већи део Метохије (за Цвијића у састав ове области не улази само Пећка област и слив Пећке Бистрице).

         Цвијићева централна област представља „геополитички стомак Балкана“, а територијално језгро „геополитичко срце Балкана“. Са овог подручја је могуће контролисати цело полуострво, његов геостратешки значај је немерљив. То је и један од разлога због којих су САД направиле војну базу „Бондстил“ поред Урошевца, која се налази између шарске и косовскопоморавске области, на ободу територијалног језгра.

Јован Цвијић

         Друго, преко КиМ води природни пут Србије ка Јадранском мору. Тај пут се протеже косовском и метохијском удолином до Призрена, а од Призрена даље ка Медовском заливу. Заједничким снагама Приштине и Тиране, после 2008. године почела је изградња савремене саобраћајнице која би повезивала ова два града. С обзиром на то да између Тиране и Драча већ постоји одлична комуникација, на овај начин ће Приштина бити повезана са обалом Јадранског мора. За Србију ова комуникација може бити интересантна у будућности.

         Трећи разлог, у политичком смислу и најбитнији, јесте што даљим учвршћивањем тзв. републике Косово, Србија не само да губи из својих руку могућност утицаја на овом простору, већ се прави и нова геополитичка реалност знатно неповољнија по српске интересе. Јачање тзв. републике Косово представља проблем за одбрану српских интереса у Рашкој области, Бујановачко-прешевској области и топличком крају.

         Уколико се из Рашке области и Бујановачко-прешевске области истисне српско присуство, Србија ће изгубити могућност територијалног повезивања са Црном Гором, односно са Македонијом (или би у мање лошем сценарију то повезивање морало да се организује преко неразвијених и слабо проходних алтернативних праваца).

         Уколико албански фактор успе да у значајнијој мери насели топлички крај, проблематизује се геополитички положај Ниша са околином, а са тим и целокупног јужног дела Србије. Српске власти су 2012. године признавањем такозваног ентитета Косово* направиле драматичан корак који директно води ка погоршању геополитичког положаја Србије.

         Јачање институционалних и дипломатских капацитета тзв. републике Косово и могућност самосталног политичког наступа на регионалном нивоу отварају нове перспективе за стратешко планирање и геополитичко заокруживање. Посебну опасност представља и то што су чак три утицајне геополитичке концепције заинтересоване да пактирају са косовским Албанцима или да их употребе као средство за остваривање сопствених интереса.

 

         (следи наставак)

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари