Руска „Дорога памяти“ – пример Србији како да овековечи све који су се за њу борили у 20. веку

АЛЕЈА  СЕЋАЊА У МОСКОВСКОМ ПАРКУ „ПАТРИОТ“ ИМАЋЕ ОНОЛИКО МЕТАРА У ДУЖИНУ КОЛИКО ЈЕ ДАНА ТРАЈАО ВОВ

* Србија има више него довољно разлога да створи своју „Дорогу памяти“.  Свој Пут сећања или Пут памћења. А може га назвати и Алеја памћења (сећања). Због одређене сазбучности са Алејом великана... Своја „Дорога памяти“ потребна је и другим земљама Балкана. Као и Европи као целини

* Народни посланик Владимир ЂУКАНОВИЋ: Посетио сам Музеј победе у Москви. Тамо су споменици и Белогардејцима и целокупан приказ тока Другог светског рата кроз битке. Ништа савршеније нисам видео.  Најважније што су урадили у Русији је што су направили попис 27 милиона изгинулих људи.  Да није било Црвене армије, никада не би немачка солдатеска изгубила. Руси су ти који су преломили све и најзаслужнији су што фашизам данас није живљи. Србија, наравно, нема средства да на том нивоу нешто направи, али има добар узор

* Пуковник Љубинко ЂУРКОВИЋ, командант одбране Кошара: Природно је што Русија предњачи у идејама и реализацији пројеката којима се обележава слободарска жртва. Како је Србија са Русима повезана од памтивека, ми треба да следимо и подржавамо пројекте које она осмишљава. Било би пожељно да и Србија добије своју Пут или алеју памћења... Последњих десетак година имамо "Бесмртни пук" који је оживео слободарску традицију сећања и одавања поште онима који су положили живот за слободу и своју земљу

* Јошка БРОЗ: И Србији треба Пут памћења (сећања). Да и у историји остане шта смо радили. Онога ко не поштује историју, неће ни историја поштовати. Истина је да је Други светски рат завршен победом Руса и нас који смо им највише помогли и који смо заједно са њима највеће жртве дали. Морамо постати испоштовати улогу Црвеноармејаца, јер је њихов подвиг био да ослободе свет од зла и у тој борби су малтене били - једини. Зар да нам Немци обележавају борбу против фашизма?!

_________________________________________________________________________

        РУСИЈА се спрема да прослави 75 година од победе у Отаџбинском рату - Парада победе и Бесмртни пук биће одржани током 2020-те. 

        Војска је обуставила припреме за параду на војном полигону Алабино, недалеко од Москве, али ће сигурно бити настављене.    

        У свету који је прилично био зарастао у глобалистичко-тоталитарни коров, Русија је просекла толико дубоку и широку стазу да су њоме удобно пошли и други народи на чије се хромозоме није примио ни изворни ни ребрендирани фашизам.

Меморијални комплекс "Патриот"

        Русија при том подучава да тај пут није нов и да су га утабали они људи чије слике носимо у "Бесмртном пуку".

        „Бесмртни“  је, подсећања ради, осмишљен и одржан први пут у Русији, 2012. године али је брзо прихваћен и у другим земљама које имају антифашистички потенцијал.

        Србија у "Бесмртном пуку" корача од 2016. године и претворила га је у лековиту алатку којом се бар једном годишње стави фластер преко партизанско-четничког дискурса, с обзиром на то да манифестација не дели, већ у одавању поште обједињује све борце одбрамбених ратова које смо водили у последњих 100 година. Тих дана, медији говоре о ослободилачким ратовима и њиховим учесницима као о слободарској традицији и херојима. 

        У осталим данима, гласнији су медији који објашњавају да су ратови последица погрешних политика, чак и када су одбрамбени, јер су наводно ратови генерално само трагедије. Такве софистичке подвале треба да наше хероје морално изједначе са (њиховим) агресорима. Да антифашисти испадну једнако крвави као фашисти који су их нападали. Па да онда, гледали смо сопственим очима, победе славе - поражени. 

        Коме треба таква једначина? Треба ли Србији будућност која израста из тако тумачене прошлости?

        Хоћемо ли одбранити чињеницу да је наше дрво јабука и да на њему рађају јабуке - а не чичак, или ће нам губитници репрограмирати памћење до мере да наша деца поверују да јабуке заправо нису ни јабуке ни наше? Да су ослободиоци - окупатори, а да потомци фашиста "само желе мир у свету"?

Бесмртни пук у Београду

        Херојска Русија, која је носилац идеје да антифашизам нема алтернативу, развија систем пројеката са циљем да спречи неофашистичке подметачине.

        "Бесмртни пук" је део те њене мисије да сачува истину о великој Победи и победницима и о идентитету свог слободољубивог народа.

        У склопу овогодишње прославе, убрзано се у Московској области завршава и монументални комплекс у војном меморијал-парку "Патриот" у коме ће трајно бити изложени портрети бораца из Отаџбинског рата.

        Алеја ће бројати онолико метара колико је у рату било дана!

        Сви хероји су већ пописани, подаци о великој већини су одавно доступни у електронској форми, а сада ће ликови хероја из комплетираног "Бесмртног пука" 365 дана годишње бити устројени у алеји и онлајн галерији сећања.

        Србија за сада такав попис нема. Алеју још мање, а о неком заједничком списку ослободилаца на којем би се нашла имена српских жртава у целом 20. веку, али и имена Црвеноармејаца, засад само појединци мисле.

        Најагресивнији преносиоци информација поштују истину само неколико дана годишње. Остало време нас возе алтернативним путем дуж кога су покачили слике нашег псеудо-идентитета: у распону од минорности до геноцидности. У те малигне калупе гледају да угурају и Русију и сво српско-руско заједништво. 

        Припремајући овогодишњи "Бесмртни пук" добро би било да анализирамо да ли се том калупљењу довољно супротстављамо и како да повећамо наше укупне шансе да сачувамо идентитет победника. 

Владимир Ђукановић

        Народни посланик владајуће коалиције и новинар Владимир Ђукановић сматра да су највеће слабости наша два народа спорост у реакцијама на повампирени нацизам, као и недовољна пропагандна машинерија, док нам највећа претња долази од ревизије историје "јер се под њеним окриљем фашизам и нацизам могу вратити у Европу као да се 9. мај није десио". 

        - Најважније што су урадили у Русији је што су направили попис 27 милиона изгинулих људи. Руси то заиста баштине, а скандалозно је што неко то у свету ниподаштава. Руси су ти који су поднели највећее жртве, а процентуално су после њих Срби и то тако што су нас најгори фашистички колаборационисти и творевине попут НДХ клали и убијали. И ми тту истину морамо да бранимо и одбранимо. Језиво је ниподаштавати толике жртве руског народа који је суштински победио фашизам и нацизам. Да није било Црвене армије, никада не би немачка солдатеска изгубила. Руси су ти који су преломили све и они су најзаслужнији што фашизам данас није живљи.

        - Он живи, на жалост, у идеологијама западних земаља које то прикривају причом о Дану победе Европе и сличним глупостима. И враћа се - и нацизам и фашизам, на прикривен и покварен начин, чему су врата отворена управо ревидирањем историје - каже Ђукановић и упозорава да је српски народ већ осетио последице повампирења онда када су "Републику Српску Крајину етнички очистили они који баштине исто такво чишћење из времена НДХ". 

        Плод ревизије видели смо и у Пољској, где нису били позвани председници Русије ни Србије "а јесу били позвани они који и дан данас у дубини срца и душе баштине нацизам".

        Ђукановић има у виду Хрватску, поводом које оцењује да је "невероватно што чланица ЕУ баштини најгоре усташке злочинце и у њихову славу пева песме Анти Павелићу и Јури Францетићу док њена цела омладина слави".

        - Пева се "Јасеновац и Градишка стара, то је место Максових месара". На то сви скачу и носе усташке униформе. Страшно је и језиво колико се данас ревидира историја. Мислим да је и ово што се дешава са овом пошасти - то да нас Бог кажњава због повратка фашизма и нацизма, каже Ђукановић.

        Он закључује да Руси и Срби морају интензивније и здружено да раде, без обзира на то што смо понекад на медијском плану инфериорни и спори.

        - Срби су по свом карактеру дубоко антифашистички народ. Наше Светосавље на коме се темељимо је у својој бити против злочиначких идеологија као што су фашизам и нацизам. Српски народ је по свом духовном склопу против тих тоталитарности. То што још нисмо нашли начин да помиримо братоубилачко питање из Другог светског рата, не значи да не треба да, на пример, отворимо музеј жртава за сећање на оно што су нам урадиле усташе и Немци. 

        - Посетио сам Музеј победе у Москви. Тамо су споменици и Белогардејцима и целокупан приказ тока Другог светског рата кроз битке. Ништа савршеније нисам видео. Србија, наравно, нема средства да на том нивоу нешто направи, али се морамо трудити, закључује Ђукановић.

Љубинко Ђурковић

        Он је од оних јавних личности Србије које апелују да српски антифашизам не треба додатно оптерећивати поделама, већ искључиво тражити решење. Кључ може бити становиште које афирмише српски херој пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара. Према њему, живот дат за своју земљу и народ је изнад сваке идеологије.

        - Сваки живот положен у борби са фашистима заслужује поштовање. И партизани и равногорци - они су сви давали животе за своју отаџбину. А и једнима и другима је отаџбина била Србија. Под притиском Запада, који је вековима био окупатор у Србији и Немачке под којом су овде почињени најгори злочини, ми на жалост врло мало радимо на поштовању наших антифашистичких покрета. У последњих десетак година имамо "Бесмртни пук" који је оживео слободарску традицију сећања и признања онима који су положили живот. Сада је нужно, опет по узору на велику Русију, да и ми преберемо по историјским подацима и одредимо наш дан сећања и поштовања жртава које су у борби дали и партизани и Равногорски покрет.

        - Тај датум би био не само датум помирења, него и уједињења српског народа у борби против нових форми фашизма. Ту се не ради о пружању руке помирења, већ да се омогући да заједнички бол - који смо претрпели због фашистичких злодела - заједнички и ожалимо. Једни су гинули под заклетвом краљу и отаџбини, а други са идејом да стварају ново организовано друштво, али су погинули за отаџбину и она треба да им покаже захвалност - каже Ђурковић.  

        Као један од првих корака у том правцу, Ђурковић види могућност да се на Новом гробљу коначно постави капела, јер су и борци из комунистичких редова, који на том гробљу леже - у највећем броју били крштени.

        - Ако је на Тргу републике био споменик као гробница ослободиоцима Београда на чијем доминантном месту су се налазили и крст и петокрака, апсурдно је да нема капеле на гробљу. Они који су погинули под петокраком, били су крштени и највећи број њих су били православни. А зашто капела? Па да би да би њихови потомци могли да се помоле за њихове душе у рају и да им запале свећу. И то би била потврда да српски народ јесте - вођен Божјом промишљу и генетским наслеђем - јединствен у борби да сачува породицу, веру и отаџбину, истиче Ђурковић.

        Природно је, каже, да Русија предњачи у идејама и реализацији пројеката којима се обележава слободарска жртва "јер су Руси поднели највећу жртву и знају која је цена те слободе". Како Србија "не заостаје пуно за тиме", а и са Русима је "повезана од памтивека", Срби, према Ђурковићу, треба да следе и подржавају пројекте које она осмишљава. Било би пожељно да и Србија добије своју Алеју памћења, али код нас не постоје попис жртава ни адекватан архивски материјал, што важи и за оба светска рата али и за ослободилачке ратове деведесетих у којима је Ђурковић лично учествовао. 

        - Највећи геноцид је заборавити жртве за слободу отаџбине. Ми томе не придајемо довољно значаја. Лично, када знам да нити смо пописали имена нити се довољно сећамо, осећам огорчење према администрацији која то занемарује. Имена треба да буду видљива да би јавност могла да покаже своје поштовање и да младе генерације буду васпитане на патриотском духу. Да памте да смо светињу живота дали да одбранимо светињу отаџбине. а кажу да је човек жив све дотле док га не забораве - закључује Ђурковић.

Јошка Броз

        Са оценом да и Србији треба Пут памћења (сећања) сагласан је и унук Јосипа Броза Тита - Јошка Броз. За њега, то би био знак да Србија озбиљно појачава антифашистичку кампању.

        - Испричаћу вам истинит догађај из једног села у Војводини. Тамо је за време рата стрељано 1600 житеља. Када смо организовали помен, дошло је само 300 људи! Питао сам: где су потомци? Одговори су били чак и да се људи плаше да не изгубе посао. Нека. Историја ће забележити шта смо радили. Онога ко не поштује историју, неће ни историја поштовати. Истина је да је Други светски рат завршен победом Руса и нас који смо им највише помогли и који смо заједно са њима највеће жртве дали. Руси то и даље поштују и ни један споменик нису срушили, а ми, на жалост не, каже Јошка Броз.

        Он посебно наглашава да морамо постати свесни и испоштовати улогу Црвеноармејаца, јер је њихов подвиг био да "ослободе свет од зла и у тој борби су малтене били - једини".

         - Могу други да причају шта год хоће, али се зна да је Црвена армија ослободила свет од нацизма и фашизма. На жалост, ослободила га је физички, али се тај фашизам полако враћа на све могуће начине. А ми у таквом свету правимо грешке. Вичемо да су нам пријатељи и ови и они. А никада нама неће бити пријатељ Американци, Немци и остали који су нас убијали и бомбардовали у протеклих неколико ратова. Кад чујем да нам је пријатељ Европска унија – зато што нам је помогла – питам: чиме нам је помогла? Помогли су нам комунисти - Кинези, Руси, Кубанци, каже Броз. 

        Сећајући се да је и "Русија имала различите власти" Броз сматра да су нам данас једини прави пријатељи они које везујемо за борбу против империјализма и против "оних који у континуитету уништавају свет". Упозорава да је дошло време промена и да се тако морамо поставити и ми. 

        - ЕУ ће све ово много да кошта. У одабиру пријатеља нећемо преломити само ми него и Европа - Италијани скидају заставе ЕУ и стављају заставе Русије. Мора једанпут да се схватити да су Руси једини који сад могу да промене политику у Европи и свету уопште. Ми то морамо да искористимо и да престанемо да мислимо да нам Руси нису пријатељи и да нам не желе добро. Има и оних који тако мисле - под утицајем великих сила Америке, Енглеске и других поражених из Другог светског рата такви желе себе да представе као победнике.

        - Овај вирус корона је много ствари показао. НАТО је Црној Гори понудио, као и ЕУ, да превезе помоћ, ако је добију од негде другде. А Русија је у Србију послала живе људе који свој живот ризикују да би нама помагали. Траба ли да и после овога опет зовемо пријатељима оне који то нису? Зар да нам Немци обележавају борбу против фашизма, а они су ти који су побили толико људи, немојте да смо деца! Али, Руси су одлучили да те лажи прекину. И ми морамо да мењамо ствари. Треба храбрости да се лупи руком о сто и да се каже: од данас идемо са Русима у бољи живот! Тада нико не би смео да се меша. Надам се да ће доћи дан када ћемо тако пресећи. Треба да се окренемо Русима, нарочито зато што су они за то вољни, поручује Броз.

Јошка Броз: Ако тврдимо да је Косово наше,

позовимо Русе да дођу на Косово

        - Ми причамо о Косову, али престанимо већ једном да се лажемо и позовимо Русе да дођу. Мадуро није луд што је позвао Русе у Венецуелу - нико не сме да му уђе. Има 400-500 руских војника у Венецуели, али један ако погине - то је крај. Исто то можемо и ми. Ако тврдимо да је Косово наше, позовимо Русе да дођу на Косово и многе ствари смо решили. Путин је већ неколико пута рекао: док нас ви не позовете, ми немамо основа да дођемо. А верујем да Путин неће дозволити да се Косово одвоји.

        Диана Милошевић

              

           

Србији треба своја „Дорога памяти“, свој Пут

сећања или Пут (Алеја) памћења

        МИНИСТАРСТВО одбране Руске Федерације реализује по много чему јединствени пројекат „Дорога памяти“ чији је циљ - чување сећања на борце Великог Отаџбинског рата (ВОВ).

         „Дорога памяти“ на српском може да буде и Пут сећања и Пут памћења. А може и – Алеја памћења (сећања).

        „Дорога памяти“ је мултимедијална галерија намењена објављивању и чувању најбитних података о свим учесницима Великог Отаџбинског рата, онима који су током тог рата радили у одбрамбеним предузећима, а и жртвама опкољеног Лењинграда.

        Са њиховим фотографијама, наравно.

         Погледајте како та галерија тренутно изгледа: foto.pamyat-naroda.ru

        Галерија ће бити смештена у историјско-меморијалном комплексу Главне цркве оружаних снага Руске Федерације.

        Већ постоји званична веб страница пројекта doroga.mail.ru која потомцима и широј родбини погинулих омогућава слање фотографија са подацима за укључивање у галерију.

        Србија има више него довољно разлога да створи своју „Дорогу памяти“.

        Свој Пут сећања или Пут памћења. А може га назвати и Алеја памћења (сећања). Због одређене сазвучности са Алејом великана...

        Своја „Дорога памяти“ потребна је и другим земљама Балкана. Као и Европи као целини.

        Да се заувек зна ко  је и Балкан и Европу ослободио од фашистичке куге.

        Руска платформа на коју се могу слати фотографије и подаци: doroga.mil.ru