Решење За Косово треба тражити тек кад прође земљотрес у светским односима који траје

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: НАЈГОРЕ СМО ПРЕГРМЕЛИ - САДА БИ БИЛО И ГЛУПО

И ШТЕТНО ПОКЛЕКНУТИ (1)

Душан Пророковић

• Народи се не одричу културног наслеђа, идентитетских вертикала и историјског памћења. Када то учине, онда престају да буду народи. Државе се не одричу територије, ресурса и стратегијске дубине. Када то учине, онда престају да буду државе
• Србија је од 2008. године у континуитету чинила уступке албанској страни. Или још тачније: водећим западним државама. Иза пароле „Европа нема алтернативу“ сакрила се политика „пузајућег признавања Косова“. Онако како је дефинисано Ишигеровим планом још у децембру 2007. године. И сада смо дошли до краја
• Покушаји да се у расправу са међународним факторима уведе идеја поделе Косова и Метохије је доживела фијаско
• Покушаји да се представи некакво „оригинално решење“ попут реалне уније и сличних којештарија - нису вредни ни коментара. У крајњој линији, они могу само послужити да се српској јавности замажу очи, како би „Република Косово“ постала чланица УН
• Србијански аутошовинисти подвлаче како је „Милошевић преспавао пад Берлинског зида“. Не бих да полемишем са том тезом, већ само да скренем пажњу да се данас дешавају много крупније промене у међународној политици. Ово није „пад једног зида“ већ глобални земљотрес

        I

        КОД поборника „рационалног избора“ о Косову се често говори као о „терету на леђима“ или „омчи око врата“.

        То је онај део наше академске елите и политичке јавности који не мари много за метафизику. Или је не разуме.

        Да погледамо из угла реалистичке теорије (или школе мишљења) како стоје ствари по том питању.

        У компаративној политикологији не може се пронаћи нешто слично процесу који је код нас назван „унутрашњим дијалогом о Косову и Метохији“. Мада се могу пронаћи сличности српско-албанског спора са бројним другим територијалним и међуетничким сукобима, како данас, тако и кроз историју.

        Народи се не одричу културног наслеђа, идентитетских вертикала и историјског памћења. Када то учине, онда престају да буду народи.

        Државе се не одричу територије, ресурса и стратегијске дубине. Када то учине, онда престају да буду државе. Због тога и нема примера других и туђих „унутрашњих дијалога“. Није ми познато да иједан Јеврејин живи у Гази, нити да иједан Грк живи у Киренији (ова паралела је у контексту неколико пута поновљеног питања: Колико Срба живи у Штимљу?), па „унутрашњег дијалога“ није било нити у Израелу, нити на Кипру.

        Наравно, због низа разлога народ (или шира јавност) мора сагледати одређени историјски тренутак и са критичког становишта. Без сагледавања и разумевања сопствених грешака нема ни одговора, па самим тим ни стратегија за будућност. Исто као што држава (са својим институцијама) непрекидно мора упоређивати потенцијале моћи (политичке, економске и војне) са супарницима и тражити најбезболније путеве за отклањање изазова, ризика и претњи. Али се и једно и друго чине на другачији начин. Не овако како се код нас радило.

        Србија је од 2008. године у континуитету чинила уступке албанској страни. Или још тачније: водећим западним државама. Иза пароле „Европа нема алтернативу“ сакрила се политика „пузајућег признавања Косова“. Онако како је дефинисано Ишигеровим планом још у децембру 2007. године. И сада смо дошли до краја.

        Остало је само да лажна држава Косово добије столицу у УН и да процес легитимизације и својеврсне легализације њеног статуса у међународним односима буде заокружен. То што Србија и формално неће признати ту „државу Косову“ никога међу албанским лобистима претерано не брине. Зато то од нас и не траже.

        Али су тражили да поведемо „унутрашњи дијалог“ и силно га подржавају. Јасно је и због чега. Зато што он треба да резултира управо тим решењем.

        Наше власти би саопштиле да „Косово никада неће признати“, али ће зато новим „свеобухватним споразумом“ (који је обавеза после потписаног првог Бриселског споразума) одустати од „блокирања Косова“ приликом пријема у међународне организације.

        Покушаји да се у расправу са међународним факторима уведе идеја поделе Косова и Метохије је доживела фијаско. Контакт група је још 2006. године донела закључак о „будућем статусу Косова“ који се темељи на „три не“ (не враћању на статус из 1999. године, не подели и не припајању Косова другој држави).

        Са једне стране, на овој полазној основи је и Ахтисари зидао своју грађевину. А на Ахтисаријевом плану је утемељена цела „уставна конструкција Косова“. Са друге стране, Контакт група је креирала и бројне друге одлуке током кризе у Југославији и био би велики преседан да одустану од ове. Јер, ако она не важи, поставља се питање важе ли и неке друге? Распакује се цео „југословенски пакет“, а на то у овом тренутку међу „великим играчима“ нико није спреман.

        Покушаји да се представи некакво „оригинално решење“ попут реалне уније и сличних којештарија нису вредни ни коментара. У крајњој линији, они могу само послужити да се српској јавности замажу очи, како би „Република Косово“ постала чланица УН. Јер, цео наш унутрашњи дијалог није о „рационалним опцијама“ које имамо, већ о Ишингеровом плану.

        Да ли ћемо се са тим сагласити или се супротставити?

        Десет је разлога зашто против тога треба бити:

        1. Структура светског политичког система се трансформише. Она већ пола деценије више није једнополарна. Загазили смо у фазу мултиполарности. Легитимизација статуса водећих (великих) сила ће потрајати, вероватно ће донети и нове ратове у неколико региона, али је тај процес неповратан.

        Државе БРИКС-а и бројне регионалне силе које не само да нису признале „Републику Косово“, већ су подржавале Србију у бројним међународним форумима - добијају сасвим нову улогу.

        Србијански аутошовинисти подвлаче како је „Милошевић преспавао пад Берлинског зида“. Не бих да полемишем са овом тезом, већ само да скренем пажњу да се данас дешавају много крупније промене у међународној политици. Ово није „пад једног зида“ већ глобални земљотрес. Дугорочно решење за Косово треба тражити када „земљотрес“ прође.

        2. Западни монолитни блок више не постоји. Пре свега две деценије било је другачије. Уз изузетак Грчке, која је невољно и (све су прилике - под притиском) следила NATO 1999. године, сви остали су кренули у кампању против СР Југославије са пуно елана. NATO је био јединствен као у време Хладног рата.

        Данас су пукотине између NATO и ЕУ све видљивије. Немачка и Француска желе да буду независан пол у мултиполарном свету. САД им ту тежњу оспоравају. И такво стратешко усмерење ће бити настављено.

        Да ли ће сукобљавања NATO и ЕУ бити ниског или виског интензитета, каквим ће се средствима водити и који су могући епилози су ствари које немају везе са овим излагањем. Важно је подвући да се за геополитичко позиционирање отвара неки маневарски простор. Притиска какав смо видели 1998-99, па затим 2007-08. године више једноставно не може бити.

        Најгоре смо прегрмели. И када до сада нисмо посустали, било би и штетно и глупо то чинити у садашње време.

        3. „Република Косово“ је скуп и неуспео пројекат. Питајте било кога из Брисела или Вашингтона: шта сте за десет година урадили на Косову? Добићете одговор: зауставили смо рат! Рат је завршен 1999. године, а „независност“ проглашена 2008. То није одговор, већ изговор.

        На Косову само формално постоје институције; корупција цвета, новац нарко-картела се успешно пере, број џихадиста се повећава геометријском прогресијом, а економски и социјални параметри указују да је то „црна рупа Европе“.

        Прогласили су „државу“, признале су их готово све западне земље, делимично су легитимизовали свој статус у међународним односима, а стање је горе него раније. Унутрашња политичка динамика на Косову „иде својим током“ и ништа се у том погледу неће променити ни ако Албанци добију другу чланицу УН. Осим што ће безбедност Србије бити још више угрожена. Тада ће та и таква „Република Косово“ наступати са другачијих позиција, што може да нам ствара бројне проблеме.

        4. Косово није „суи генерис“. Два последња примера, из ирачког Курдистана и шпанске Каталоније то недвосмислено показују. А биће још оних који ће се позивати на косовски преседан. Како ствари стоје, већ током 2019. године. Ово је важно за Србију, јер како се буде умножавао број оваквих примера, тако ће се обликовати тенденција у светској политици да се усклади неко свеобухватно решење.

        Велике силе воле контролисани хаос. Наравно, када га оне саме контролишу. Али је неконтролисани хаос претња и за њих. Зато треба одржавати позицију и стрпљиво чекати тренутак. То што Каталонци покушавају да направе паралелу отвара и простор за наше реаговање према ЕУ. На то Брисел треба стално подсећати. Исто као што Турцима треба предочавати паралелу коју покушавају да повуку Курди.

        5. ЕУ је у најдубљој институционалној, политичкој и економској кризи још од оснивања. Велика Британија је већ напустила, а нова стратешка сукобљавања се распламсавају. Када ће се и како ова криза превазићи за сада се уопште не назире!

        Нема никаквог смисла „трампити Косово за ЕУ“. Чак ни када би нам данас обећали пуноправно чланство, а не само обећање о некој 2025. години. Улазак у ЕУ је скопчан са неизвесношћу, а не са извесношћу. И да наше интеграције нису условљене „припуштањем Косова у УН“ о томе би требало отворити широку стручну дебату.

        6. Актуелизација нових изазова, ризика и претњи, пре свега мигрантске кризе, али и погоршавања политичког и економског амбијента у југоисточној Европи индукованог ескалацијом америчко-руског сукоба, узроковао је зближавање Србије са Румунијом, Бугарском и Грчком (Балканска четворка или Б-4). Овај нови оквир је значајно повољнији за нас од западнобалканског. На њему треба интензивно радити због низа разлога. Између осталог и косовског питања. Унутар Б-4 само је Бугарска успоставила дипломатске односе са Приштином.

        На тзв. Западном Балкану скоро сви (изузимајући Сарајево, а и то захваљујући блокади Бањалуке, сви остали). Нова субрегионална иницијатива јача положај Србије, у њу треба инвестирати и обликовати је као другу „регионалну столицу“ на којој ћемо седети. Тиме се „регионални притисак“ амортизује, а уцењивачки капацитет косовских Албанаца опада.

        7. Све већа важност нових изазова, ризика и претњи на глобалном нивоу такође уводи у дневни ред међународних организација сасвим нове теме. Илустративно објашњено, данас су приоритетне теме које су пре двадесет година биле на десетом месту.

        Тероризам и религијски фундаментализам, на пример. Процеси који се одигравају на Косову претварају ово подручје у „део проблема“ за међународну заједницу. Косово, онакво какво је данас је „извозник изазова, ризика и претњи“ за целу Европу. То се неће решити чланством у УН, већ активном политиком и серијским потезима које треба предузимати.

        У том погледу, Србија постаје партнер за међународне актере, пре свега за оне велике силе којима је у интересу стабилизација Балкана.

        Много значајнији смо партнер ако се постојећи статус „Републике Косово“ одржи, без нових уступака.

        Такође, о тим новим изазовима, ризицима и претњама треба често говорити у УН. Не (само) током редовних извештаја шефа UNMIK-а на СБ УН, већ сваком приликом када се расправља о тероризму, различитим облицима радикализма, енергетској безбедности и тд.

        Тако се ова питања институционализују у најважнијој међународној организацији и постепено учвршћују аргументи зашто „Република Косово“ никада не треба да постане чланица УН (исто као што су западне и поједине исламске земље темељно поткопавале позицију Србије још од 1992. године институционализацијом приче о „српској кривици“ и чак „геноцидним намерама“, па су бомбардовање седам година касније извеле као „логичан наставак свега“ и још оптужиле Русију и Кину да их ометају у одбрани људских права).

        Међународне организације имају своју бирократску инерцију и логику рада и у том контексту је неопходно стално пратити дневни ред и објашњавати шта се дешава на Косову. А дешава се много тога што је претња међународној безбедности.

         (излагање на рунди „Унутрашњег дијалога о Косову“ организованој 19. фебруара 2018. године од стране Факултета за дипломатију и безбедност)