РЕЉИЋ: У току је колонизација Европе која се претвара у велику историјску драму

ИЗБЕГЛИЧКА КРИЗА ЋЕ ЕВРОПСКУ УНИЈУ ПРЕТВОРИТИ

У НЕШТО НАЛИК НА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ

Избеглички камп у Мађарској

• „Немачке компаније виде избеглице као могућност“, пише ових дана хамбуршки „Шпигл“.  Немачком капиталу треба у овом трену  600 хиљада радника - а ови људи спремни да раде за било какву надницу идеални су примерци
• Проблем са капиталом је што он - нема способност сагледавања целине. Добро за капитал, не мора бити срећно решење за нацију. Кад у неку земљу уђе 800 хиљада избеглица - то не може без бити последица. Посебно што су то људи, како показују статистике, врло млади  - у добу до 34 године
• Значајни амерички политолог и дугогодишњи саветник Пентагона Едвард Лутвак ових дана предвиђа дестабилизацију хришћанске Европе, јер се „муслиманске заједнице, као што се зна, опиру интеграцији“ и „на дуже, мораће се хиршћанска Европа прилагођавати њиховим вредностима а не обратно“. Јер, у кризним временима се наталожени стереотипи претварају у моћну фактографију. Још фали онај момак који ће у мраку да упали шибицу да види откуд толико запаљивих гасова око нас
• Шта рећи о нашој улози у великој драми? Добри Бушман Кси из филма „Богови су пали на теме“ је баш сад одлучио да свом својом снагом и по сваку цену пригрли ону празну флашу „кока-коле“. А док је био при здравој (или примитвној?) памети - чинио је све да је баци у црну рупу на крају света, да би сачувао своје племе и свој свет. На европском смо путу, просто речено. На путу који убрзано нестаје у клизиштима велике драме

Пише: Слободан РЕЉИЋ, Политика

        ИДЕЈА о подели избеглица свакој земљи чланици ЕУ као жетона у касину, беживотна је а и неизводљива.

        Министарски договор да би се Сиријац, који се отиснуо у борбу на живот и смрт на дугом путовању од клања до Немачке, требало да задовољи неким подрумом у Естонији или да продаје кебаб у Софији - унапред је осуђен на пропаст.

        Кретање народа у историји је као закон спојених посуда. Брзи и јаки осећају правац и попуњавају празнине.

        Ту министровање није од неке користи. Иначе се први хришћани не би ни покренули из рибарских насеља око Галилејског језера и никад не би стигли до Рима. И тада су легије одмарширале царским друмовима да освајају далеке земље, а Рим је потом напуњен убогим светом који је на својим плећима могао да изнесе велики (г)рад.

        Сада је то Немачка. Немачка, Немачка изнад свих.

       „Немачке компаније виде избеглице као могућност“, пише ових дана хамбуршки „Шпигл“.  Немачком капиталу треба у овом трену  600 хиљада радника - а ови људи спремни да раде за било какву надницу идеални су примерци.

        Проблем с капиталом је што он нема способност сагледавања целине. Добро за капитал, не мора бити срећно решење за нацију.

        Кад у неку земљу уђе 800 хиљада избеглица - то не може без бити последица. Посебно што су то људи, како показују статистике, врло млади  - у добу до 34 године. Њих 80 одсто је у тим годинама.

        У немачком друштву је једва трећина становништва тих година, а више од петине Немаца је старије и од 65 година.   

        Као што су капиталисти на Истоку Европе великом пљачком деведесетих година увећали своје профите, тако ће сада извући нешто и из јефтине радне снаге.

        Гвоздени закон профита је да кад Запад нема способност обнове сопственог становништва, а тако ни репродукције јефтине радне снаге, онда или капитал иде у Африку или Африка долази у европске градове.

        У току је реверзибилни процес. Колонизује се Европа. Природан друштвени ток, заснован на стању у западним друштвима. Јер, ни у једној европској земљи жена која рађа иза себе не оставља 2,1 дете, што би било тек проста репродукција. А нема ни друштвеног напора на обнови продице, него се друштво исцрпљује на великим конструктивистичким пројектима типа „нормативизације статуса геј популације“ - права на истополни брак, усвајање деце и вантелесну оплодњу.

        Стигло се до тачке „коју ни у сну нису замишљали“, пише један социолог, „ни антрополози, ни филозофи, ни социолози, ни историчари“.

        С друге стране, „усамљена гомила“ - како је ту масу „слободних атома“ давно назвао Дејвид Рисман - ипак, није тако темељно скувана да се може мешати без икавих отпора. Напротив, у току је процес трибализације, како либерали с презиром зову обнову потребе за присним групним односима.

Колона на аутопуту ка Немачкој из првавца Будимпеште

        За почетак, група се брани од спољних опасности- Број напада на избеглице у Немачкој био је у првој половини 2015. као годишњи збир из 2014. Пале се домови за смештај, организују претеће акције, насрће на очајне људе. Упркос апелима званичне Немачке.

        Понекад се стиче утисак да је центар ксенофобије на истоку земље, али ако погледате мапу начичкану тим случајевима - то иде од Хамбурга до Минхена, а Дортмунд уопште не заостаје за Дрезденом.

        Политички коректни посматрачи то виде као сукоб „мрачне Немачке“, која се пробудила, и „светле Немачке“ која је вазда будна. Као из цртаног филма. Али, манихејска подела, које су се сетили ти мудраци, никад није плодно тло за демократско решавање проблема. Посебно Немачка зна бити добар пример за то.

        А остатак Европе се после махом накалемио на централну земљу на континету.

        Избегличка криза која, како каже Доналд Туск, може потрајати годинама, учиниће Европу изнутра тако климавом да ће она пре да личи на бившу Југославију него на јаку организацију на стабилним ногама.

        А кад Едвард Лутвак, ових дана види дестабилизацију хришћанске Европе, јер се „муслиманске заједнице, као што се зна, опиру интеграцији“ и „на дуже, мораће се хиршћанска Европа прилагођавати њиховим вредностима а не обратно“ - онда је то више од процена значајног политолога и дугогодишњег саветника Пентагона.

        У кризним временима се наталожени стереотипи претварају у моћну фактографију. Још фали онај момак који ће у том мраку да упали шибицу да види откуд толико запаљивих гасова око нас.

        Ових дана се европским пукотинама придружила и она из истраживања јавног мњења која показују да је опсада тунела у Калеу први пут донела да је више Британаца за излазак из Уније него за останак. Утемљује се тренд који се неће дати заустављати.

        Шта рећи о нашој улози у великој драми?

        Добри Бушман Кси из филма „Богови су пали на теме“ је баш сад одлучио да свом својом снагом и по сваку цену пригрли ону празну флашу „кока-коле“. А док је био при здравој (или примитвној?) памети - чинио је све да је баци у црну рупу на крају света, да би сачувао своје племе и свој свет.

        На европском смо путу, просто речено. На путу који убрзано нестаје у клизиштима велике драме.