Рат у Сирији је генерална проба САД за „сукоб цивилизација“ са нишаном на православљу

ЗАПАД НЕ МОЖЕ ДА СЕ ПОМИРИ СА ГУБЉЕЊЕМ ПОЗИЦИЈА КОЈЕ ЈЕ СУВЕРЕНО ДРЖАО НЕКОЛИКО ВЕКОВА

• САД ће несумњиво, још дуго остати појединачно најјача светска сила - војна и економска, али то више неће бити глобална доминација. Можда чак ни глобално лидерство!
• Осим ако САД у наредним деценијама не предузму акцију, која ће довести до сукоба широких размера. Заправо, ова акција се већ одвија, налазимо се на њеном почетку
• За САД је од кључног значаја: усмерити радикалне исламисте против најближих суседа. Најпре против Русије, јер је то најсигурнији начин за промену глобалне геополитичке рачунице
• Од успеха покретања великог православно- мухамеданског рата у великој мери зависи и да ли ће САД одржати глобалну доминацију
• Победа у рату је довољна да САД очувају глобалну доминацију, али су Империји потребне субимперијалне силе, јаки регионални играчи којима ће САД дозволити да остварују доминацију у појединим деловима света, а да то не квари њихове глобалне калкулације
• И, ту се појављују, за будућност православног света, две врло важне земље: Турска и Саудијска Арабија. Рат у Сирији и координирани ангажман Анкаре и Ријада (уз асистенцију још неколико мањих исламских држава) вероватно представљају и генералну пробу за будући велики пројекат. Пројекат сукоба цивилизација
• Постоји опасност да вехабизам и ислам у целини постану јефтино средство за остваривање геополитичких циљева САД. Зато је неопходно и наш приступ према свему мењати
• Прича о „безалтернативности“ западних интеграција и неопходности чињења сталних уступака Западу могу нас на крају довести до „сукоба цивилизација“ (у овај кош се слободно може додати и некритичко наметање теза о корисности екуменског дијалога)

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, аутор књиге „Геополитика Србије“

         ХАПШЕЊЕ вехабија недалеко од Аранђеловца поново је узбунило јавност.

         Посебан прилог узбуњивању народних маса дали су медији. Глумац Никола Пејаковић је недавно писао: „Пустите вехабије на миру. Ако се људи моле Богу, раде земљу, живе по правилима своје вере и учења, немате права да их дирате“ (Глас Српске, 27.10.2012).

         Треба ли да се балкански православци плаше вехабизма? Или, у циљу тражења јаснијег одговора, да поставимо свеобухватније питање: треба ли да се православни уопште плаше муслимана?

         Да би се дошло до одговора, у анализу је неопходно укључити и још један незаобилазни фактор: Запад! Запад као „цивилизацијску“ целину и феномен, отуда и велико почетно „З“.

         Архимандрит Тихон Шевкунов је пре пола деценије снимио, данас се већ може рећи култни филм: „Пропаст имеприје-византијска лекција“. Без икакве дилеме: на овај начин се свештенство РПЦ (или један његов део!) обратило држави! И упозорило одакле долази највећа претња.

         Историјска паралела са Константинопољем је сасвим на месту. Византију нису срушили Турци! Њен пад је резултат вишедеценијског унутрашњег слабљења, узрокованог духовном ентропијом, коју убрзава процес „западњачења“ елите.

         Последњи ексер у сандук византијске државности заковао је Мехмед II 1453. године, али је тај сандук направљен много раније: још 1204. године у Венецији! Покушај повратка на старе стазе славе после 1261. када је од крсташа ослобођен Цариград, био је немогућ, иако је неколико владара у наредних век и по постигло респектабилне резултате у подизању државе.

         Византија је била изнутра економски и војно исрпљена, њено збуњено друштво није схватало шта се дешава, док су је споља српљиво геостратешки опкољавали са свих страна. Као извршиоци западног плана растурања Византије јавили су се-Турци!

         Запад није ни морао ништа друго да ради, до да саботира покушаје одбране Константинопоља и успешно купује време обећавајући помоћ коју никада неће послати.

         Отоманско царство постаће озбиљна претња западној цивилизацији тек касније, када је Сулејман Величанствени успео у дугом походу да стигне до зидина Беча. И остаће то тек неко време, око сто педесет година. После, поново одгурнута на Балкан, Отоманска империја биће користан савезник у заустављању руских продора ка Медитерану.

         У делу по којем ће остати запамћен, Семјуел Хантингтон дели данашњи свет на девет цивилизација. Ипак, амерички теоретичар не посвећује свакој од цивилизација исту пажњу. Две трећине његовог рада концентрисано је на ислам и сукобе муслимана са осталим цивилизацијама.

         Хантингтону су, наравно, били познати сви међумуслимански сукоби и  нетрпељивости сунита, шиита и вехабита, услед којих се не може говорити о јединственом муслиманском наступу.

Семјуел Хантингтон

         Да је ислам кључни интегративни фактор, до данас би већ била формирана јединствена арапска држава. Политичка пракса показује да су у процесу економских интеграција само арапске земље Персијског залива стигле тек до стварања Заливског савета за сарадњу (The Gulf Cooperation Council) , док је већина преосталих арапских држава остала мимо ове организације.

         Чему онда Хантингтоново инсистирање на „крвавим (спољним) границама ислама“!?

         За западне интересе, иако део интелектуалаца у западноевропским државама упозорава, ислам се још увек не схвата као значајна претња.

         Уколико се посматрају само амерички интереси (не и остатак западне цивилизације), ислам уопште није претња! Ислам је за њих корисно средство, које се може употребити за обрачун са граничним цивилизацијама: православном и кинеском пре свега,  а могуће их индуситичком и будистичком.

         За интересе Запада, најважнији од набројаних сукоба јесте исламско-православни.

         Не треба потценити ни све чешће гласине које се пуштају у форми научних радова и политичких прогноза, како је у блиској будућности могућ велики руско-кинески конфликт. Јер, Кини су потрени ресурси, енергенти и вода пре свега, а руске далекоисточне области су слабо насељене...

         Ово би за Запад био двоструки добитак, јер би се у отворила три фронта између три различите цивилизације: православне, кинеске и исламске! Ипак, да се вратимо на сукоб православља и ислама!

         Читав низ англосаксонских теоретичара понављао је Макиндерову дефиницију о Русији као „Срцу света“. У свакој геополитичкој анализи Русија је не само незаобилазна, већ и кључна! И због свог географског положаја и због природних богатстава (енергенти, рудна богатства, вода, обрадиве површине...).

         Консолидација Русије на почетку XXI века значила је и слабљење  западног утицаја (англо-саксонског) у источноевропској, средњоазијској и блискоисточној области. Такође, ово је донело и „свеж ваздух“ низу регионалних (и макрорегионалних) сила - Кини, Индији, Бразилу и Јужноафричкој Републици, које су за протеклих десет година успеле да се у доброј мери ослободе америчког политичког притиска и смање технолошки заостатак за најразвијенијим државама.

         САД ће несумњиво, још дуго остати појединачно најјача светска сила - војна и економска, али то више неће бити глобална доминација. Можда чак ни глобално лидерство!

         О томе је у последњим радовима нешто писао и Збигњев Бжежински. Осим... Осим ако САД у наредним деценијама не предузму акцију, која ће довести до сукоба широких размера.

         Заправо, ова акција се већ одвија, налазимо се на њеном почетку.

         Постоји ли данас неко спремнији за дуготрајан сукоб од радикалних исламских покрета?

         Има већ цела деценија како легендарни Амин Малуф упозорава да „ширење осећаја очаја и понижења“ у муслиманском свету представља забрињавајући конфликтни потенцијал. Негде се тај негативни набој мора испразнити.

         За САД је од кључног значаја: усмерити радикалне исламисте против најближих суседа. Најпре против Русије, јер је то најсигурнији начин за промену глобалне геополитичке рачунице.

         Од успеха покретања великог православно- мухамеданског рата у великој мери зависи и да ли ће САД одржати глобалну доминацију. Предност оваквог начина вођења рата јесте и у томе што војска САД уопште не би непосредно учествовала у борбама.  Она би логистички и материјално помагала једну од страна! Остатак посла завршавале би нове „муслиманске субимперијалне силе“.

         Победа у рату је довољна да САД очувају глобалну доминацију, али од „послератне политичке архитектуре“ зависи колико дуго ће на том месту опстати. Дакле, Империји су потребне субимперијалне силе, јаки регионални играчи којима ће САД дозволити да остварују доминацију у појединим деловима света, а да то не квари њихове глобалне калкулације.

         И, ту се појављују, за будућност православног света, две врло важне земље: Турска и Саудијска Арабија. Рат у Сирији и координирани ангажман Анкаре и Ријада (уз асистенцију још неколико мањих исламских држава) вероватно представљају и генералну пробу за будући велики пројекат. Пројекат сукоба цивилизација.

         Шта би сукоб цивилизација донео исламским, а шта православним земљама?

         Што се исламских земаља тиче, две пројектоване субимепријалне силе рачунају да би нешто профитирале у случају успеха.

         Турска би, у тим околностима, успоставила зону утицаја на Балкану, Кавказу, туркофоним срединама средњоазијског ареала и можда још нешто добила на источном Медитерану.

         Заливска коалиција предвођена Саудијском Арабијом би проширила своје интересе на уштрб Ирана и вероватно добила прилику да ојача утицај на Магребу. Поред њих, радикални исламисти би добили прилику да „славе победу“ и говоре о повратку на „старе стазе славе“ мухамеданства. Ипак, у пракси би ствари изгледале сасвим другачије!

         Са једне стране, да би се дошло до међуцивилзацијског сукоба, неопходно је да се прво заврши унутарцивилизацијски обрачун.

         То се пре свега односи на избацивање из колосека шиитских земаља, гушење сваког облика курдског отпора и контролисање арапских држава које су током хладноратовског периода имале срдачне односе са СССР-ом. Чак би и покушај узбуњивања муслимана у Русији имао ограничен ефекат и довео до супротстављања великог броја степских муслимана идеји о сукобу цивилизација.

         Ово би могао бити кошмар исламске цивилизације и улазак у унутрашњи сукоб из којег никада не би изашла.

         Са друге стране, за очекивати је да би православни народи, дуж замишљене линије фронта - од јужног обода западноносибирског региона, преко каспијско-кавкаског подручја и црноморског басена до западног Балкана - пружили жесток отпор.

         Оно што данас постоји у Сирији, могло би да се понови на многим местима.

         Православним народима, демографски оскаћеним током последње две деценије, тако нешто би само досуло со на рану. Свака победа би била Пирова, а о катастрофи која би настала услед пораза не би требало трошити речи.

         На крају, из сукоба цивилизација би обе стране -православна и мухамеданска - изашле као поражене. Биле би исцрпљење до крајњих граница, војно и економски девастиране.

         Кратак временски период у којем би формални победник овог сукоба могао да ужива у плодовима добијеног рата не би могао да сакрије суштину: једини прави победник био би - Запад! Или још тачније - САД.

         Оне би, поред осигуране контроле свих поморских трговачких путева, добиле прилику и да управљају сировинском базом и тако у потпуности уређују глобална тржишта енергената, метала, хране...

         Тиме би идеја о стварању „Великог запада“ коначно била остварена.

         Северном хемисфером би се управљало из једног центра, а југ би, као и у најбољим примерима колонијалног доба, служио као извор јефтине радне снаге и велико тржиште за робу другоразредног квалитета.

         САД би продужиле глобалну доминацију, истина у форми нешто различитој од досадашње.

         Тек сада, после сагледавања улоге Запада, могу се тражити одговори на постављена питања са почетка текста!

         Муслимани, сами по себи нису претња православнима. И обрнуто.

         Александар Дугин разматрајући „Мистерије Евроазије“ чак сматра и корисним за православље „духовно такмичење“ са верујућим муслиманима. За њега је то прилика за сакрално усавршавање, нова подвижништва и јачање вере.

         У том контексту, ни вехабије нису сами по себи претња. Поменути Никола Пејаковић зато саветује властима: „Свако ко је боготражитељ, свако ко копа истину, мора да има простора да то ради, слободу да то чини...Ако припремају недјела и гомилају оружје - хапсите; ако смишљају неко зло, онда ће, као и сви који то раде и планирају, без обзира које су вјере и нације, одговарати пред људским и Божијим законима“.

         Претња је да се постојећи антагонизми на појединим локацијама (Балкан и Кавказ пре свега) радикализују у циљу оставривања средњорочних интереса исламских субимперијалних сила и дугорочних интереса глобалне империје.

         Претња је да вехабизам и ислам у целини постану јефтино средство за остваривање геополитичких циљева САД. Зато је неопходно и наш приступ према свему мењати.

         Прича о „безалтернативности“ западних интеграција и неопходности чињења сталних уступака Западу могу нас на крају довести до „сукоба цивилизација“ (у овај кош се слободно може додати и некритичко наметање теза о корисности екуменског дијалога). Не нашом вољом, али ако се то деси, тада ће већ свеједно бити како смо се обрели ту где смо: у рату са комшијским муслиманским народима.

         Уместо тога, решење се мора тражити у концепту „сарадње цивилизација“. А концепт православно-исламске сарадње се и не може развијати на другој страни, осим унутар евроазијског геополитичког концепта.

         Евроазија као „месторазвој“ је простор вишевековног стрпљивог спајања једних са другима, што је на крају резултирало стварањем посебног етничко-религијског баланса и изградњом заједничког културно-вредносног обрасца.

         Будућност не треба тражити постхришћанском Западу у обрасцу нововавилонског „melting pot-a“, већ у унапређењу постојећих међуетничких и међурелигијских односа, и усавршавању вредносног оквира. То су рецепти за, најпре умиривање постојећих нетрпељивости, а затим и постепену изградњу поверења, што је предуслов успостављања дугорочних квалитетених међусобних односа.

         Вероватно ће сваки помен тога, како је православно-мухамедански дијалог у новом формату можда и приоритет за обе „цивилизације“ изазвати доста полемика.

         Запад и даље бере плодове своје хладноратовске победе свуда међу православцима. Већина Руса би вероватно радије у дијалог о уређењу дугорочних односа са Француском, а не са Ираном; Срби више воле да се њихов главни град пореди са Бечом, а не са Анкаром; Бугари су у ЕУ и њихова прозападна елита би са подсмехом гледала на сваки покушај поновног окретања ка истоку и муслиманским народима. Али, зар све није било исто тако и у Византији. То је историјска лекција која се не сме заборавити.

         И што је још важно: пројекат „сарадња цивилизација“ не сме по свом карактеру бити антизападни. Одговори се не могу тражити у искључивости. Запад је донео пуно тога доброг, САД су дале немерљив допринос развоју човечанства. Од Запада се може много тога научити, а неке ствари треба преузети. Међутим, истовремено треба и упозорити на могућу геополитичку катастрофу која може задесити православну цивилизацију услед постављања водећих западних земаља.

         Леополд фон Ранке је писао како се „империја постаје на гробљу распалих нација“. У овом случају би се могло додати-распалих цивилизација.

         Запад се не може помирити са губљењем позиције коју је суверено држао већ неколико векова, као што се у сличним ситуацијама, са истим изазовом није помогла помирити ниједна цивилизација.

         Отуда и неопходност преиспитивања православних народа у односу на Запад и тражење сопственог пута мимо стазе коју други утабавају.