Рат против Србије још траје, не туку нас више оружјем већ - политиком
ЕВРОПСКА УНИЈА НЕ ДОЗВОЉАВА СРБИЈИ ДА БУДЕ НЕУТРАЛНА, ПОГОТОВО НЕЋЕ АКО СРБИЈА УЂЕ У ЕУ
- Противуречност између интереса Запада и српске непроменљиве везаности с Русијом - потврђују западни приговори што Србија набавља руске „мигове“. Јер, Запад не помиње америчку испоруку Хрватској најмодернијих, и то офанзивних ракетних система
- Чести захтеви Запада да Србија мора да своју спољну политику усагласи са ЕУ, срачунати на правдање НАТО бонбардовања и насилне отмице Космета, али и на раскид свевремене сарадње Русије и Србије
- Учестали шиптарски оружани и политички антисрпски инциденти и њихово правдање, мотивисани су подлом западњачком намером да привуку Трампа на страну независне албанске државе на српској територији
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
СРБИЈА, одвајкада, у центру збивања, балканских и европских, готово подједнако и светских, и у савременим, актуелним збивањима остаје доследна својој традиционалној политичкој мисији – да избегава блокове и поделе, равноправно сарађује са свма, слабима и најјачима, у општем и интересу свога народа и своје државе.
Њену политику зову неутралном, мада би јој, по свему, неупоредиво више одговарала – несврстаност!
Ни један, ни други концепт, у садашњим околностима, не одговарају потребама, амбицијама, развојним и другим пројекцијама, па и природи Србје данас. Може ли – за ову прилику, најкраће представљено - Србија бити неутрална према потезима НАТО-пројектаната који опасују Русију ракетним системима или подстичу антируске немире - од Грузије до Украјине? Или, кад у суседству (да не помњемо Хрватску), Албанија хоће делове Црне Горе и Македоније, (тек Србије), а Румунија Мађарске…
Како се одредти, не ваљда неутрално према бројним западним ужасима насиља на Средњем истоку и северу Африке?
Сећате ли се како су смртно рањеног Гадафија вукли улицама – како је на то реаговао Запад, па и “неутрална” Србија – срамота нас било…
А, несврстаност, чији смо били лидер, остаје само у најлепшем сећању – колико смо били политички моћни, угледни и утицајни, и то посебно на велесиле и блокове, наравно док смо били на челу 120 држава света, окупљених у највећем од свих, Покрету несврстаних земаља…
Није, наравно, случајно, председник Путин – тек је минуо месец од тада – предложио Србији да се врати у несврстане, а такође није случајно што се српски одговор није чуо, не макар јавно!
Све се мења, односи у свету се мењају, па и Србија у њему. Ничу нови политички концепти у које се смешта и Србија, али само до линије која се не може прећи – неће никад, и кад буде ћланица ЕУ, бити против Русије, наравно и Кине, свакако и, по свему, џиновске, пријаатељске Индије, а везе са овим и још неким земљама, морале би да буду најважније за Србију. И, пре су биле, и сада су у новим околностима и крупним променама…
Јесмо ли, у овим временима, сведоци, можда не намерног, већ спонтаног, али логичног и самосвесног, свакако отвореног и већ стабилизованог процеса стварања једне, баш нове слике међународних односа?
Можда се, збиља, мења глобална слика света или само геостратешки распореди, смишљени да заварају противничке партнере, неутралишу њихове видљиве предности, елиминишу или ограниче вредност бројчане доминације, која је, од постанка светске политике, увек имала вредност значајне предности… Или је, само, једина права доминација – технолошка, нуклеарно-ракетна и ко зна каква све моћ новог оружја, кажу да је то неко метеоролошко, а можда и неко сасвим непознато…
Добро је што је, у најновијим околностима, истекао период униполарног света, кад су Америка и њени западни поданици све сами одлучивали – и да Србију бомбардују, отму јој део територије, као у политички најпримитивнијим временима… Равнотежа је, на срећу, успостављена - ојачалом Путиновом Русијом, наравно и Кином, на специфичан начин, и напредовањем других земаља групације БРИКС.
У видљиво измењеним светским околностима, и Србија, и после бомбардовања и распада Југославије, није могла да остане - политички недодирљива. Светске околности мењале су јој и положај и ангажман, али до непробојне традционалистичке границе! И општа слика је таква – промене са старим задршкама.
Колико су се показале нереалним “тврде” најаве трећег светског рата, толико, а можда и много више се остварују и шириће се регионални сукоби, у којима се, наравно, обавезно укрштају и најдиректније суочавају велесилски интереси Истока и Запада. Стара слика – нова одстојања. Где је ту Србија, додирују ли је и прво и друго, велесилски односи и сукоби у региону, наравно подстакнути споља?
Ствара ли се, тако, убедљива претпоставка да су створене околности у којима готово да су подједнако занимљива оба питања, јер су и „општи“ и “локални” сукоби баш балканског порекла, а Србија је и сада, као и вековима раније, била неугасла жижа на којој су се распламсавале и гореле густе и отровне страсти насилника.
Који им је данас однос, како се препознају, где се додирују?
Прву, општу опцију је лакше препознати, посебно зашто се данас избегава. Ко то данас хоће општи рат у коме би, у општој тучи, страдали и победници – од нуклреарног оружја, пуњеног разноразним отровима који дуго, готово неограничено трају и не бирају жртве.
Било би, ипак, крајње илузорно очекивање да се општепланетарми оружани сукоб, због страдања свих учесника, потпуно искључује, јер немогуће је неутралисати бахатост и слепило моћника, међу којима има и оних који мисле да им је било, и сада је, и биће им увек дозвољено да свет заспу отровима масовне, опште смрти...
Овакви случајеви, и да су могући, били би драстични примери бесмисленог саможртвовања, па се моћници опредељују да своју надмоћну снагу показују према слабијима, у регионима, и тамо где се стално пуца.
Тако је одвајкада, а перманентна су сећања на такву праксу непосредно пре, а посебно од самог краја Другог светског рата.
Док је, на светској периферији, још трајао завршни чин највеће од свих револуција – антиколонијалне, пракса демонстрирања снаге моћника почела је, и још траје у неким регионима.
Прво Кореја (подељена), па Вијетнам (уједињен), па „зврчке“ по Африци, Океанији, Јужној Азији (Индија-Пакистан), па Авганистан прошли су (тако данас изгледа одавде) да би се разбуктао Средњи исток,у више фаза, од израелско-арапских иза којих су стадали велики, до самовођених.
Пошто се Амерка извежбала испод емирата, до Ирака, недавно је плануо север Африке, где су западњаци збрисали Гадафија и све режиме по својој вољи…
Од Ирана до Египта пламтели су и гасили се ратови, једног је замењивао други, рушени и монтирани режими – само да Блиски исток стално буде близак ратовању, које су водиле западњачке руке, пружене на нафтне и друге изворе…
Талас Исламске државе, годинама стваран тајно и не без помоћи са Запада, сливао се од Авганистана до Сирије, у којој се директније него икада укључила и руска војска, доказујући и у пракси биполарне односе у светском врху… Најзад, ратничка Исламска држава, која је многе подсетила на могулска освајачка времена, покренула је још један масовни талас – избеглица ка Европи, преко Србије и Балкана, што је, такође, израз још једног показивања доминције моћи, покренуте из више извора…
Европа, она западна, у овим временима поштеђена ратничких таласа – она их је покретала другде - сада је, притиснута исламским имигрантима, осетила део ратних последица. Избегла је ратове Европа, али не у њој и од ње – Србија. Предвођена Америком, на размеђу два века, обрушила се на Србију. А, рат против Србије још траје!
Баш тако, није словна грешка - није, истина, поново рат оржјем, већ политиком…
Више нас не бомбардују, али нас њихове рушевине још притискају – не само оне од људских жртава и од домова и зграда, од мостова, болница, медијских кућа...
Отели су нам Космет, дали га албанским ратним зверима, признали им независност и све што Шиптари лоше ураде или не ураде, политчки Натовци – прећуткују..
Убијали су Србе пре деценију И по, децу на реци, младиће у кафићима, жетеоце на њивама – као да се, о Европо, ништа није десило.
Разговара се у Бриселу, па се потпишу спразуми, а тамо они их не примене никада, па ни онај о ЗСО - Заједници српских општина, усвојен пре три године, а Европа посредник.
Не ћуте они увек – кад Србија, и то радом премијера Вучића, договори набавку руских “мигова”, Европа упозорава, а прећуткује што су САД Хрватској дале офанзивне и модерне ракетне системе, којима нишане Србију…
И, тако то – у свему. И кад шиптарски зликовци поново, ових дана, учестало потежу ножеве на младе Србе, рафално пуцају у српске куће, прете српским политичарима, забрањују им улазак на Космет – Европа се чује само кад упозорава да Србија, пре уласка у ЕУ, мора своју спољну политилку да ускладии са са европском.
Ето, тако - кад уђе, “једног лепог дана” у ЕУ, Србија добија европску, а губи своју политику. Јасно је, зар не, да Србија, тако, не само што није сада, већ и неће бити неутрална. Не да јој – Европа!
Забраном се некад и – добија!
