Прочитајте песму „Причешће“ коју је генерал Толимир написао у хашком казамату

ОСУЂЕН ЈЕ И УБИЈЕН ЗАТО ШТО ЈЕ СЕБЕ УЗИДАО У НАЈНОВИЈУ СРПСКУ ИСТОРИЈУ

†Здравко Толимир

        ДОШЛО је време када песме не чита нико. Или мало ко.

        У доброј мери: и кривицом песника. А народи у којима песме и поезија немају своје место - лишени су дела културе и важног дела националног идентитета.

        Самим тим су у доброј мери и са смањеним шансама у борби за опстанак и развој.

        Ево песме коју препоручујемо да прочитате. Упркос томе што је није писао „професионални“ песник.

        Њен аутор је пре неки дан преминули генерал Здравко Толимир. Човек који је и осуђен и убијен у Хашком трибуналу зато што је себе узидао у најновију српску историју.

        Прочитајте, дакле...

        ПРИЧЕШЋЕ

        Најлепши је дан кад је причешће,
        тада нам срце лупа јаче,
        о када би могло бити чешће,
        кад га се присјетим, душа ми плаче.

        За нас је Причешће слово црвено,
        њему се радује душа и тијело,
        око без сјаја умирно, снено,
        њему се радује биће нам цијело.

        И сваки ишчекује тај дан радо,
        о њему снива, њему жуди,
        кад Господ причешћује своје стадо
        и гледа је ли преостало људи.

        Искрених вјерника Његове вјере
        и да ли посте, да ли се моле,
        да ли у животу имају мјере,
        да ли га се боје, да ли га воле?!

        Даје им крв и тијело своје
        опрашта гријехе за живот цео
        онима што се кају, што га се боје,
        онима што су Господа део.

        Сваки се од нас данима спрема,
        моли се, пости, метаније прави,
        без Бога излаза никоме нема
        и сваки од нас Господа слави.

        Ову тамницу туге и зла,
        у манастир смо претворили православни прави,
        уз нас је Свевишњег сила сва,
        Господу се молимо, Он се слави!

        Данас нам отац Билбија стиже,
        даће нам Причешће, молити се с нама,
        данас ће нам Господ бити најближе,
        из душе и срца нестаће тама.

        На нас ће призвати Светога Духа,
        да са нама буде и да нас снажи,
        даће нам по парче освештаног круха,
        од Бога нико није нам дражи.

        Отац нас Воја бескрајно воли
        и сузе због нас често лије,
        за сваког од нас годинама се моли,
        за нас би дао очи обадвије.

        Спали и гријехе моје огњем својим,
        испуни ме радошћу Господе Христе,
        јер Тебе јединог се Господе бојим,
        и дај ми крви Своје пречисте!

        Никад се тако живјело није,
        животом узорним, животом Христа,
        никад, од кад нас сунце грије,

        у нашим душама само Христос блиста!