Притисци, од врха до дна

П р в и   п о г л е д

Косметска политика Београда у знаку `кандидатуре`

* Откад се српска косметска политика води у знаку кандидатуре за ЕУ, све што моћници од Србије траже или на Космету раде, званични Београд или немушто одговара или то најчешће прећуткује. Такво понашање ствара утисак немоћи или прихватања и онога што је неприхватљиво

* Опет нам они који могу - постављају услове. Уцењују. Космет је опет улог. И, огледало политике. Светске и српске

Пише: Раде Брајовић

         УМЕСТО да се смање, после добијања кандидатуре за ЕУ, притисци на Србију се повећавају - нимало случајно, споља и изнутра, из света и из земље.

         Све је, мање-више, различито, посебно методи и појединачни циљеви, али се сви укрштају у једној тачки – другој фази приближавања Европи, почетку преговора. И, наравно, опет они који могу - постављају услове. Уцењују. Космет је опет улог. И, огледало политике. Светске и српске.

         Србија је поново на испиту - пред моћницима и собом. Време предизборно, кад се, обично, сви преиспитују, од врха до дна. Скривају се иза изборних маски, али оне су провидне - види се да су сви, надоле и нагоре, под притисцима. Зна се ко притиска, како и зашто.

         Зна се и шема – моћници су моћници, они се не сакривају. Садашњим појачавањем питисака чак се отворено користи чињеница што се давање кандидатуре схвата и као услуга Србији коју ЕУ сада користи за постизање познатог циља – за сламање  српских отпора потпуној независности Косова, у чему је Запад јединствен.

         Амерички погледи на Србију, наравно кроз призму Косова и Метохије, не одају неке уочљивије разлике, гледајући од врха до дна, или од дна до врха, свеједно. Моралне и правне вредности америчке политике о косметској кризи исте су, од  председника Барака Обаме до Кристофера Дела, његовог амбасадора у Приштини, и од његове бгд. колегинице, Мери Ворлик, до шефице Стејт департмента, Хилари Клинтон, госпође Била Клинтона, знате онога што нас је, горе од најгорих, засипао бомбама и ракетама, убијао, рушио и дуготрајно затровао уранијумским бомбама. Неке назови разлике су само у језичко-стилским нијансама, оним које би требало да изразе одговорност  за оно што сада раде српском народу...

         Исто је, уистину, и у врху Европске уније, не баш свих, али јесте већине и, посебно, оне најважније чланице, Немачке. Одговорност баш и није издиференцирана ни у овој нашој, земљи-жртви, јер се, углавном, налази у Деведесетим, на које се пребацује и оно што се сада не ради или се лоше ради.

         Откад се српска косметска политика води у знаку кандидатуре за ЕУ, све што моћници од Србије траже или на Космету раде, званични Београд или немушто одговара или то најчешће прећуткује. Такво понашање ствара утисак немоћи или прихватања и онога што је неприхватљиво.

         Гомилају се, прво, наизглед ситни поступци – приштинска документа, возачке таблице и региустрације, лични папири и све друго што Србима загорчава свакодневицу. За једну годину преговарања потписано је седам докумената које косметски Срби оцењују као штетне, чак неке и супротне Ахтисаријевом плану.

         Забрињавајуће је деловала и подвала у црногорском Даниловграду, где на регионалном скупу о образовању домаћи организатор таблицу са називом Косова није снабдео објашњењем у фус-ноти да је статус према Резолуцији 1244 и мишљењу МСП.

         Права политичка битка распламсала се, више од других, о предстојећим српским изборима који би, ако се не одрже на Космету, озваничили став и праксу, не само да је албанско Косово незавино, већ да такав статус практично признаје и званична Србија!

         Залагање за неодржавање избора на Космету као плима се шири и изван европских и америчких дипломатских пунктова, посебно од амбасадора у Србији и региону, а пре тога у самој Америци, до врха Стејт департмента. Полуга притиска је, на жалост, и посредник у дијалогу, Роберт Купер, који би, по смислу своје медијаторске функције, морао да буде потпуно неутралан. У изјави Радио Слободна Европа, он је буквално уценио Србију да «уколико распише изборе и на Косову, то неће створити добру армосферу за постизање споразума», затим да ће  угрозити «примену већ постигнутих аранжмана» и «кључно отварање преговора Србије са Бриселом».

         На ове и сличне притиске, у Србији се јавно не одговара. Ћуте од врха до дна. Не мирују једино Срби са Космета, али се њихов глас не чује или се нападају – кад, на пример, зауставе возила Еулекса која превозе албанске царинике ка административним прелазима Јариње и Брњак, које, ето тако, Приштина и њени западни ментори хоће да преобличе у класичне границе.

         Притисци, тако, постају безгранични, а српска одбрана себи поставља границе – Космет остаје иза них! Политичари су тако изабрали – пре избора.