Преминуо песник Слободан Ракитић
БИО ПРЕДСЕДНИК И УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
И СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ
Слободан Ракитић
- Добио практично све домаће литерарне награде, а 1998. „Златни беочуг“ за трајни допринос култури Београда
- Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је Слободана Ракитића Орденом Светог Саве II степена 2010. године
ПРВОГ јануара у Београду - после кратке и тешке болести - преминуо је велики српски песник Слободан Ракитић, некадашњи председник Удружења књижевника Србије.
Ракитић је рођен 30. септембра 1940. године у Власову, крај Рашке. Основну школу завршио је у Рашки, гимназију у Новом Пазару. Од 1960. живи у Београду.
Једно време студирао је на Медицинском факултету у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност.
Уређивао је књижевне часописе Савременик, Рашка и Књижевна реч. Од 1973. до 2007. радио је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик.
Био је члан Одбора за заштиту мисли и слободе изражавања (1985-1989). А председник Удружења књижевника Србије од 1994. до 2004. године.
Од 26. априла 2005. године до краја живота био је председник Српске књижевне задруге.
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је Слободана Ракитића Орденом Светог Саве II степена 2010. године.
Kњига песама „Тапије у пламену“ награђена је Октобарском наградом Београда за 1990. и наградом „Раде Драинац“ за 1991. годину.
Ракитић је 1998. године добио награду „Златни беочуг“ за трајни допринос култури Београда.
Добитник је и књижевних награда: „Милан Ракић“ (1974), „Исидора Секулић“ (1982), „Бранко Миљковић“ (1989), „Лаза Костић“ (1995), „Кочићево перо“ (1997), „Јован Дучић“ (1998), „Златни крст кнеза Лазара“ (1998), „Десанка Максимовић“ (2002), „Песничко успеније“, „Змај Огњени Вук“ (2002), „Одзиви Филипу Вишњићу“, „Златни прстен деспота Стефана Лазаревића“, „Повеља Мораве“, „Стефан Првовенчани“, „Шушњар“, „Инстел“, „Богородица Тројеручица“ (2008), „Лазар Вучковић“ и „Златни Орфеј“ (2010).
Књига „Свет нам није дом“ награђена је првом наградом на конкурсу Војвођанске секције Удружења књижевника Србије (1970).
Добитник је „Велике Базјашке повеље“ (Темишвар, 1998), дипломе „Златно перо“ (Москва, 2005), Јубиларне медаље Удружења књижевника Србије (2006), Вукове награде (2008) и одликовања „Народни учитељ“ (Јагодина, 2012).
Објавио је књиге песама: Светлости рукописа (1967, допуњено издање 2009), Рашки напеви (1968), Свет нам није дом (1970, допуњено издање 1979), Земља на језику (1973), Песме о дрвету и о плоду (1978), Жудња за југом (1981), Потомак (1982), Основна земља (1988, допуњено издање 1989. и 1990), Тапије у пламену (1990, друго издање 1991), Душа и спруд (1994, треће, допуњено и преуређено издање 2005), Изабране и нове песме (1998), Земаљске слике и друге песме (1999), Водена слова (2000), Јужна земља (изабране и нове песме, 2000), Песме (2002), Пловидба (изабране и нове песме, 2003), Повратак краља (избор, 2003), Моји тренуци (избор, 2007), Потомак, нови потомак (2007), Пламен и роса (2010); књиге есеја: Од Итаке до привиђења (1985), Облици и значења (1994), Братство по Орфеју (2007); зборнике Поезија романтизма југословенских народа (1978) и Антологија поезије српског романтизма (2011), као и Изабрана дела у пет књига (1994) и Сабране песме (2011-2012).
Књига „Земља на језику“ објављена је, у преводу на француски, у издању „Наш дом / L Age d’ Homme”, у Лозани, 1990.
Избор из поезије, под насловом „Самотни потомак“, објављен је двојезично, на српском и румунском, 2002. године у Темишвару, а избор „Јужна земља“, на српском и чешком, у Прагу 2005. године, „Годови“, строфе на српском и енглеском, у Смедереву, 2010. године, и „Магновења“, на српском и француском, у Београду 2011.
Песме Слободана Ракитића превођене су на руски, белоруски, француски, енглески, немачки, кинески, италијански, пољски, чешки, словачки, шведски, јерменски, румунски и македонски језик.
