Председник САНУ: Политика је појела живот у Србији - сви смо у истом кара-казану

НЕКОМПЕТЕНТНОСТ ЈЕ ЗА СРБИЈУ МНОГО ВЕЋА ОПАСНОСТ И ОД КОРУПЦИЈЕ

• „Цела цивилизација је у глобалној конфузији, и то није само наша привилегија. Међутим, историјски сплет околности, политичких превара, свега што је овај народ прошао у последњих неколико деценија заправо нас чини у тој конфузији још рањивијим, јер без јасних оријентира посегли смо за митоманијама, митологемама, самопоништавањем и једноставно смо постали друштво без друштва“
• „… Постали друштво латентног непријатељства, а дискурс политичког говора је говор у којем је дијалог и полемика разговор у коме се онај ко је ваш противник мора смазати, понизити, уништити, згазити, повредити...“
• „Поделили смо се по партијама, поделили смо се на младе и старе, поделили смо се на Београд и провинцију, на Звезду и Партизан... И једино што радимо је да трошимо неисцрпно енергију у тим поделама…“
• Академија ће инсистирати на професионалности. Убиство једног друштва се догађа онда кад се уништи његова професионалност, било кроз партократско запошљавање или неадекватно довођење некомпетентних људи на различита места

        ПОЛИТИКА је појела живот у Србији, каже у разговору за Танјуг председник Српске академије наука и уметности Владимир Костић, који примећује да смо постали друштво латентног непријатељства, а да је дискурс политичког говора такав да дијалог и полемика подразумевају да се противник мора „згазити“.

        Замољен да коментарише стање духа у нашем друштву, а на опаску да се све претворило у политику и политичарење, те да конструктиван дијалог готово не постоји, Костић примећује да глобална конфузија није наша привилегија.

        „Цела цивилизација је у глобалној конфузији, и то није само наша привилегија. Међутим, историјски сплет околности, политичких превара, свега што је овај народ прошао у последњих неколико деценија заправо нас чини у тој конфузији још рањивијим, јер без јасних оријентира посегли смо за митоманијама, митологемама, самопоништавањем и једноставно смо постали друштво без друштва“, наводи Костић.

        Овде, како каже, нема јавности, а ми смо сви „атомизирани појединци који се негде боре за основну егзистенцију на начин који им је доступан“.

        „Неколико пута смо констатовали да је у дужим периодима политика појела живот у Србији и да за некакве мале ствари готово да нема места“, подсећа Костић, који примећује како људи с чуђењем коментаришу нечије занимање за музику, поезију, а износи и лични пример:

        Добио је, каже, недавно једно писмо у којем је оптужен да се бави уметношћу и науком „док кућа гори“.

        „Ја дубоко верујем да кућа која нема уметност и науку и треба да изгори, од ње нема велике користи“, његов је одговор, јер, како каже, национална кућа о којој говоримо, кућа државе, морала би да има осећај управо за те ствари.

        Помиње у прилог томе да је Черчил, према неким изворима, на почетку Другог светског рата смањивао буџете за сва министарства сем за министарство културе, а на питање зашто то ради, сам је упитао - па зашто се ми онда боримо?

        „У том неком контексту чини ми се да смо постали друштво латентног непријатељства, а дискурс политичког говора је говор у којем је дијалог и полемика разговор у коме се онај ко је ваш противник мора смазати, понизити, уништити, згазити, повредити...“, примећује Костић.

        Сматра зато да би, ако је „баш та српска чаробна полемика у питању“ требало можда пронаћи његове породичне мане - „децу која можда негде не уче како треба или не раде оно што би се од њих очекивало, идеолошке потке његових противника...“

        Наводи у том смислу пример његовог пријатеља који је недавно, изненађен љубазношћу мајстора, продавца, конобара, постао опрезан и сам себе упитао „о чему се овде ради?“.

        Одговор на то „о чему се овде ради“ Костић види у чињеници да смо толико атомизирали друштво да онај с којим разговарамо по правилу је „онај други“.

        „Поделили смо се по партијама, поделили смо се на младе и старе, поделили смо се на Београд и провинцију, на Звезду и Партизан... И једино што радимо је да трошимо неисцрпно енергију у тим поделама, а када се погледа ми смо сви у једном истом кара-казану“, констатује.

        Зато и верује да је један од првих корака покушај да се на неким просторима заправо обезбеди могућност разговора - дијалога.

        „Ја сам дубоко убеђен да се Србија може волети на различите начине, а да ти начини не морају бити идентични. Инсистирање на саборности оног типа која се понекад погрешно схвата је практично идеја једне књиге, ми ту саборност морамо да дефинишемо кроз различита мишљења, кроз индивидуална прегнућа“, уверен је Костић.

        У томе и види улогу Академије и то са два нивоа.

        „Један је ниво обезбеђивања простора да људи који нису нужно истомишљеници разговарају о различитим стварима и то је САНУ у протеклих годину дана, примећено или непримећено, покушала да уради“, наводи Костић.

        Неки су се покушаји, додаје, изродили у мале конфликте, али каже да се ипак дискутовало на разне теме - о науци, поштењу у академском простору, односу науке и привреде, о култури, било је низ активности, а Академија, према његовим речима, намерава да у том правцу настави.

        За јесен председник САНУ најављује једну велику конференцију о култури у Србији, као облику очувања државног и националног идентитета и интегритета, али не, како објашњава, са аспекта само чувања баштине, него и актуелних уметничких вредности - како их препознајемо, како их ценимо...

        Друга линија на којој ће Академија инсистирати, наводи Костић, је линија професионалности - ово стога што, како каже, дубоко верује да је убиство једног друштва онда кад се уништи његова професионалност, било кроз партократско запошљавање или неадекватно довођење некомпетентних људи на различита места.

        Зато и сматра да је у нашем друштву некомпетентност много већа опасност од корупције.

        „У том смислу желим да покажемо овим младим људима да је овде и сад, а као што је то било овде и некада, и као што се надам да ће бити овде и сутра, могуће да се нека врста креативности успостави и у уметности и у науци“, наводи Костић и објашњава да САНУ то ради тако што је увела низ циклуса предавања, али специфичних - у смислу да, рецимо доведу људе, астрономе, каквих у Београду има неколико група, „занесењака који су нам донели нешто мало истине на тацни“, али за које људи не знају, или знају више у свету него овде.

        „Да не говорим о генетици, где постоје људи које такође много више препознају тамо него овде. Направили смо нешто што се зове мастер клас, зовемо људе који су нешто урадили, Хајдина, Лојаницу, Драгослава Михајловића, који причају о томе шта су урадили, шта нису успели да ураде, који су им били узори, које су им победе, који порази и зашто су остали“, наводи Костић и појашњава даље:

        „Јер овај простор не сме у будућности бити простор достојанствених пензионера који ће се чудити где су нам отишла деца. Ми морамо тај простор да направимо, и то покушавамо, да будем потпуно искрен, с мање или висе успеха, што се тиче САНУ“.

        На опаску да смо заборавили да водимо дијалог, бар онај конструктивни, Костић каже да је то апсолутно тачно и то на много нивоа, јер, како каже, „тај се дискурс из политике токсично излио на комуникацију вршњака, на кафанске разговоре, на разговоре међу пријатељима у канцеларији и то је стална врста полемике“.

        Препричава да је недавно у расправи на клиници на којој ради у току дискусије један колега затражио реплику, а да је његов коментар на то био:

        „Каква реплика, која реплика међу колегама“.

        Уверен је баш због тога да негде морамо да артикулишемо самопоштовање, које смо, тврди, потпуно изгубили и оно се креће од митоманија и потпуног негирања типа ’ми смо нуле, ми смо ништа, ми смо етнички крај’ што, сматра, није тачно, па до тога да научимо, што је страшно тешка дисциплина, да слушамо кад говоримо.

        Зато и каже да је бескрајно захвалан кад сретне човека који је у стању „да слуша оно што говорим и да видим да то обрађује без обзира да ли ће прихватити или не“.

„Наставићемо да служимо друштву и држави, а то није мало“

        Српска академија наука и уметности ове 2016. подсетиће на чињеницу да је пре равно 175 година настала идеја о потреби једне такве институције, што, према речима Костића, представља озбиљну традицију и за Европу и за Балкан.

        „Понекад у шали кажем како је чудно да су наше полуписмене мегданџије, које су правиле ову државу, имале свест о потреби и културе и просвете и доводиле писмене и озбиљне људе у мери у којој су знали и могли“, каже Костић, уз опаску да је друга прича то „зашто смо ми са даљим образовањем у томе попустили“.

        Чињеница је, међутим, додаје, да САНУ стоји у друштву које ју је изнедрило и да покушава да му служи и, како примећује, негде се налази између два екстрема.

        С једне стране је, како објашњава, потпуна „негација“ те институције кроз перцепцију о „гомили артеросклеротичних особа које не раде ништа и воде неке разговоре“, док се на другој страни ствара представа о институцији чија се улога практично прецењује кроз уверење „да свему можемо да дамо некакав одговор“.

        „Овакви какви смо, а бољих нема, (има бољих појединаца, али мислим институционално), ми ћемо наставити да служимо друштву и овој држави како знамо и умемо, а ако моје мишљење нешто значи, то верујте није мало“, поручује Костић.

        Додаје да у оквиру тих 175 година које САНУ обележава ове 2016. неће бити свечане академије, већ ће бити огроман број активности.

        „Бавићемо се конкретним питањима друштва да бисмо показали да нећемо само призивати историју и успомене, већ да Академија хоће да те успомене прави данас“, наводи Костић.

        Танјуг