Потомци Срба насељених у Новорусији стоје на бранику руског идентитета
КОЛИКО ЈЕ ДАЛЕКО ДОНБАС ОД СРБА, ИЛИ – КОЛИКО ЈЕ РАТ У УКРАЈИНИ И НАШ РАТ? (КРАЈ)
- Докле самомржња етничких Русе може ићи говори примјер прије неки дан преминулог „стотника Миколе”, према јавно познатим сазнањима предводника покоља у Одеси маја прошле године. А „Миколино” име било је Николај Волков. Типично руско име
- Двадесет пет година преправљања историје у школским уџбеницима, испирања мозга шовинистичким митовима и националног инжењеринга дало је резултата
- Ако Новорусија поклекне, ако одустане у борби не само за себе - не само за све (неукрајинизоване) етничке Русе широм Украјине, него и за шовинизмом неинфицаране етничке Украјинце - након сљедећих двадесет пет година Украјина би постала проширена галицијска паланка у којој би „миколе” постали друштвено прихваћена мјера украјинског патриотизма, као што је у Хрватској двадест година након краја „домовинског рата” антисрпски шовинизам константа која не „попушта”, која се системски преноси на младе нараштаје
- Стварно поријекло Црногораца, огромног дијела муслимана и великог броја Хрвата је српско, као што је стварно поријекло Украјинаца и (закарпатских) Русина – руско, будући да историја у словенској старини не познаје никаква „староукрајинска племена”
- Осим Славјаносербије, на подручју данашње Украјине налазила се и „Нова Србија”, а то је данас дио Кировоградске области која је у срцу Украјине, некада Новорусије. И због те околности - велика је вјероватноћа да потомци некадашњих Срба ратују и на украјинској страни. Наша трагедија се понавља и тамо, као раскол унутар руског народа
- У Донбасу се преплићу судбина српског и руског народа – тамо потомци Срба стоје на бранику руског идентитета и зато што је њихова ситуација иста као ситуација Срба у Хрватској 1990.
Пише: Часлав Д. КОПРИВИЦА
ДОСАД смо у више наврата прибјегавали аналогијама са нашом ситуацијом, углавном са догађајима из деведетих и касније, а у циљу приближавања ситуације српском читаоцу.
Обично већи, самопоузданији и самоусредсређенији народи у разумијевању текућих догађаја полазе превасходно од себе, својих релација и својег искуства. Није лоше када то покушају и мањи народи – не зато што треба да опонашају епистемичко-вредносну аутоцентричност припадника „великих” култура, већ зато што се аналогијама с оним што је ближе увијек прибјегава када постоји неки проблем у разумијевању. А овдје га има.
Такав приступ би био утолико прихватљивији што у овом случају не би могле настати стварне штетне посљедице као када велики дјелују на основу својих, често огранчених или напросто погрешних историјских аналогија. Најгоре што „мали” таквим резновањем могу да учине јесте да дођу до погрешних закључака.
Овдје, међутим, није само ријеч о закључивању по аналогији, већ о суштинским сличностима између ситуације у бившој Југославији и бившој Украјини, будући да постоји изузетна сличност међу културно-идентнтетским типологијама простора лимеса у југоисточној Европи и Малорусији, која је временом стопљена с Украјином, а на крају напросто преименована у њу.
Узгред, шта значи Украјина? Па заправо крајина, а „крајиштво” означава повијесно-егзистенцијалну ситуацију, менталитет (па није случајно што постоји извјесна сличност између менталитеа козака и људи из наше Војне границе), али не и национални идентитет.
Па чија је онда Украјина била крајина, како је од (у)крајине уопште постала Украјина и које су народности, макар изворно, били ти украјински „крајишници”?
У географско-историјском театру образованом око Украјине, појављују се слични актери као и у нашим земљама: муслимани (Турци/Татари), римокатолици (Хрвати/Пољаци), у првом и другом рату и Њемци, и наравно православци (Срби/Малоруси, односно Руси).
Захваљујући овој комплексности, која је овом простору, као и код нас, донијела „пуно” историје, али не и довољно времена да неки повијесни процеси, који су на другим мјестима протицали природно, спонтано започну и заврше се, било је могуће да од истог етничког супстрата настану различити национални идентитети.
Код нас, у југоисточној Европи, постоје људи истог презимена, који су притом у крвном сродству, који су данас или Срби или Хрвати или Црногорци или муслимани (однедавно „Бошњаци”), као што на простору (око) Украјине постоје људи истих презимена који су или Руси или Украјинци или Пољаци. Аналогно томе, данас у Украјини имате људи из истих породица који се налазе на супротним зараћеним странама, као што се и у Црној Гори најближи сродници често налазе на супротним странама идентитетске барикаде.
То је могуће захваљујући, да парафразирамо наслове Маркса и Попера, културноидентитетској „биједи” опстојања у простору лимеса.
Ријеч је непрекидном живљењу у неком Између, не само у просторно-културном, већ, баш због онога првога, и у временско-епохалном смислу, у стољећима дугој привремености, која не допушта консолидовање идентитетā, да се, дакле, датō, случајнō, контингентнō сталожи и релфексивно консолидују у облику стабилне народности, и то, пожљено је, баш оне која „одговара” њиховом стварном поријеклу.
А стварно поријекло Црногораца, огромног дијела муслимана и великог броја Хрвата је српско, као што је стварно поријекло Украјинаца и (закарпатских) Русина – руско, будући да историја у словенској старини не познаје никаква „староукрајинска племена”.
Српски добровољци у Славјаносербску
Преци данашњих западних Украјинаца су племе црвени Руси и она је, све до насилног преотимања од стране Пољске, учествовала у руској историји; „украјинске” историје, као ни украјинске свијести, тада, рецимо у доба Ивана Грознога, једноставно није било.
Но могућнотси повлачења аналогија, и у далекој прошлости, и у недавној прошлости и садашњости, тиме није дошао крај. Кијев, не само град Кијев, већ Кијевска Рус, била је језгро не само раноруске државности већ и заметак цивилизовања руског народа, као што је то код нас била Стара Србија, која је захватала највећи дио Космета, дио сјеверне Македоније, Рашку област и мањи дио данашње Црне Горе. Ипак, татарска најезда је руском народу на неколико стољећа била одузела његове јужне земље, на шта се касније надовезала и пољска окупација знатног дијела данашње Украјина, тако да је Русија тек од XVIII стољећа могла поново да поврати у свој састав сопствене древне земље.
Одатле пардокс да су и најстарији руски крајеви ушли у састав „Новорусије”.
Узгред, у фамозном дебаљцевском обручу, који тренутно „броји” своје посљедње дане, тренутно се налази и добровољачки батаљон украјинских националисти који се зове „Кијевска Рус”.
Поставља се питање: колико је потребно психо-интерпретативне „акробатике” и идентитеског „менаџмента” да неко ко је русофоб служи у јединици таквог имена? И уопште, гдје савремени писци-изумитељи древне „украјинске” историје виде своју легитимну везу са Кијевском Руси? Крим је, са своје стране, био природни наставак Кијевске Русије, као што је Македонија била цјелина са Старом Србијом, с том разликом што повијест нама није дала прилику да се Македонији врати њен средњовјековни идентитет, док су Руси то могли да учине на Криму.
Ако се иде ближе савременом добу, тада западна Украјина, због вишестољетног дјеловања унијатског свјештенства, али и директно Римокатоличке цркве, што је имало за посљедицу националноидентитетску конверзију, али и развијање снажног осјећаја мржње према властитом изворном идентитету, може да се пореди са „нашом” западном Херцеговином.
Зато није ни чудо што се данашња Украјина, а прије свега њен западни дио, који је својом националном идеологијом, ретроспективно посматрано, „заразио” остатак земље, као јунаке слави колаборационисте са Њемцима у Другом свјетском рату. Тај покрет популарно се звао „бандеровци”, према својем оснивачу, Стјепану Бандери, сину унијатског свјештеника из западне Украјине.
Милитантни поздрав који је настао управо у окриљу тог покрета, а који су у савременој Украјини предузеле радикално националистичке групе, у данашњој, „демократској” Украјини добио је своје пуно признање, као лозинка свих оних који су за „јединствену Украјину” (Слава Украјини! – Херојима слава!).
Не подсјећа ли ово на Смрт фашизму! – Слобода народу!, или понајприје на нацистичко Зиг! – Хајл!
Иначе, у Луцку, опет западна Украјина, већ традиционално, и од прије прошлогодишњег преврата, одржава се фестивал „алтернативне музике” под именом „Бандерштат”.
Недавно је објелодањено да ће ускоро капа украјинских војника добити облик „мазепинке” (према Мазепи, украјинском племићу који је, иако близак сарадник Петра Великог, њега издао и прешао на страну Швеђана), коју су у Другом свјетском рату носиле јединице украјинске квислиншке полиције, која се „истакла” учешћем у бројним злочинама, од којих су некима имали енормне размјере.
Не подсјећа ли ово на „постројбе”, „сатнике”, „куне”...?
Додуше, бандеровцима није било дозвољено да створе „Независну државу Украјину”, док су усташе добиле Независну државу Хрватску. Али, то је ситно одступање, све остало је веома слично или чак исто.
Коначно ту је и у сам Донбас, гдје су људи, на таласу антимајданског револта, који се ваљао широм ненационалистичке Украјине, ријешили су да се успротиве наметању другог језика, друге културе, друге историје и сјећања, дакле шовинистичкој украинизација која је од њих, односно од њихових потомака требало да направи неки други народ. Утолико, Донбас, са својом непомирљивошћу, побуном која је најприје била спонтана грађанска, без намјере и свијести да би то могло да се изроди у рат, подсјећа на Книнску крајину 1990. И тамо је почело грађанском непослушношћу етноцентричним властима, барикадама, а завршило се ратом, додуше ни близу тако жестоким као овај у Донбасу.
Нијесу ли страховања људи из Донбаса претјерана? Да ли промјена јавних натписа и књига, а то је већ учињено, може имати далекосежне посљедице? Вриједи ли због језика губити главу?
Да је национално преиначење агресивно-репресивном шовинистичком културом могуће произвести, свједоче многи етнички Руси чија је национална свијест потпуно украинизована (додуше, некада се политичко украјинство прихвата и због привилегија), и то тако да је један од њених конститутивних елемената русофобија.
То је, за тај феномен (изопачености) „нормално”, јер они који су поријеклом Руси, којима су чак родитељи били Руси, морају стално да потиру и симболички поништавају оно што у себи носе. Опет познато – код Хрвата и муслимана. Ипак, ми смо имали мало Срба који су узели оружје да се боре против својих сународника. Највише докле су стигли биле су антисрпске колумне по престоничким медијима.
Одакле, у Украјини ова „специфичност”?
„Совјетизацијом” Русā, која је у многим случајевима фактички довела до губитка њихове емотивне идентификације са руством, они су, када су се затекли у новоствореним државама, које су од почетка развиле снажну националистичко-ревизионистичку пропаганду, у некима од њих нашле плодно тле за преправљање националне свијести, односно за имплантације једне другачије, антируске, што њима однарођенима, није стварало никакав проблем.
Штавише, тиме су, на изопачен начин, рјешавали проблем националне идентификације, потребу за припадањем заједници у којој фактички живе, која се појавила након слома совјетске „национално”-државне свијести.
Докле самомржња етничких Русе може ићи говори примјер прије неки дан преминулог „стотника Миколе”, према јавно познатим сазнањима предводника покоља у Одеси маја прошле године. А „Миколино” име било је Николај Волков. Типично руско име.
Двадесет пет година преправљања историје у школским уџбеницима, испирања мозга шовинистичким митовима и националног инжењеринга дало је резултата.
Славјаносербск после борби
Ако Новорусија поклекне, ако одустане у борби не само за себе, и не само за све (неукрајинизоване) етничке Русе широм Украјине него и за шовинизмом неинфицаране етинчке Украјинце - након сљедећих двадесет пет година Украјина би постала проширена галицијска паланка у којој би „миколе” постали друштвено прихваћена мјера украјинског патриотизма, као што је у Хрватској двадест година након краја „домовинског рата” антисрпски шовинизам константа која не „попушта”, која се системски преноси на младе нараштаје.
Младе ваља научити мржњи, за случај да им падне на памет да постављају „потрешна” питања о својем националном идентитету.
На крају, нас се рат у Донбасу тиче не само због свих ових аналогија, које говоре да се и (раз)братским народима понавља слична историја, већ зато што постоји и једна још старнија повезаност са нама.
Наиме, тамо ратују и Срби, као што, што није изненађење, на супротној страни ратују Хрвати и Шиптари.
Срби који тамо ратују, то није само неколико стотина добровољаца из српских земаља, већ су то бројни потомци оних који су у XVIII стољећу отишли у „Славјаносербију”.
Њено средиште био је Луганск, престоница данашње Луганске Народне Републике, а тик поред њега, на тренутној линији фронта, али у новоруским рукама, налази се и Славјаносербск. Кажу да су у његовом ослобађању учествовали баш поменути српски добровољци.
Поред Славјаносербије, на подручју данашње Украјине налазила се и „Нова Србија”, а то је данас дио Кировоградске области која је у срцу Украјине, некада Новорусије. И због те околности велика је вјероватноћа да потомци некадашњих Срба ратују и на украјинској страни. Наша трагедија се понавља и тамо, као раскол унутар руског народа.
Јесмо ли читали Сеобе? Е, сеобе Црњанскових јунака завршавају се у Славјаносербији и Новој Србији. Али њихово обитавање није било везано само за територије које су им изворно додијељене. Да је тако, види се по топонимима широм (бивше) источне Укјраине, који звуче прије као српски неголи као руски, а украјински и да не говоримо.
У Донбасу се преплићу судбина српског и руског народа – и зато што тамо потомци Срба стоје на бранику руског идентитета и зато што је њихова ситуација иста као ситуација Срба у Хрватској 1990.
То што су тамошњи Срби, због наше познате склоности ка брзом асимиловању, постали Руси додатно појачава симболику сличности историјског пута и заједништва судбине.
