После Додикове победе и Путиновог проласка кроз Београд – неће све бити исто

ПОЈАВИЋЕ СЕ СНАГА КОЈЕ ЋЕ НАТО ПОРЕТКУ НА СРПСКИМ ПРОСТОРИМА БАЦИТИ РУКАВИЦУ У ЛИЦЕ

• Зли покушај претварања Србије у љуштуру без облика и смисла у којој потом и неће бити тако тешко не бити Србин већ неки Србијанац, становник југоистока Европе, Западног Балкана, виртуелни грађанин ЕУ или нешто томе слично - показао се као врло сложен и тежак пројекат без обзира на низ болних удараца и дубоких рана које су задаване Србији у последњих 25 година
• Србија је у међувремену расклиматана, обогаљена, окружена и у институцијама напуњена НАТО пактом те таква корача по међународној сцени, али опет, паралелно са сакаћењем и иживљавањем над државом из јатака националне свести јавили су се и не одступају, упорно и храбро пружају отпор Мило Ломпар, Василије Крестић, Михаило Војводић, Миша Ђурковић, Емир Кустурица, Смиља Аврамов...
• Од Додикове победе се очекује цементирање тренутног и јачање будућег руског утицаја а тиме и српског положаја у ономе што се данас зове БиХ и остваривање Караџићевог пророчанства да Република Српска једног дана може бити пример да српски пијемoнтизам лако може бити са оне друге стране Дрине
• Народ, зато што таквог државника нема а жели га, сада више и пажљивије него што му домаћи медији то допуштају прати шта говори и ради Путин
• Појавиће се снага које ће имати пун капацитет и легитимитет да НАТО поретку на српским просторима баци рукавицу у лице и каже му - иза нас је народ, иза нас је правда, иза нас је морал, иза нас је Путин

         Пише: Оливер ВУЛОВИЋ

         ПРЕДУГО говорите да сам зла да би то било истинито, предуго путем свог зла мене означавате као злу да би то било истинито и предуго на вештачки и неприродан начин одржавате изграђене сопствене зле позиције да би их мој народ и коначно прихватио као веродостојне - знала је енглеским и америчким изасланицима да каже Сиримаво Бандаранаике када су је током својих посета претњама убеђивали да одустане од политике социјалистичког пута ка независности и несврстаности Цејлона.

         Подручје зла у Србији је још увек велико и недовољно истражено, али је и као такво почело да добија узвратне ударце директно од народа а који се у том сукобу оправдано одрекао владе и етаблиране корумпиране интелигенције као своје ударне песнице.

         Народ је почео да узвраћа преко трибуна које је сам недри, без намштених избора, прљавих кампања, гротескних билборда, без помпе, штраса и конфета.

         Народ  је углавном преко провала од стране Асанжовог Викиликса, Сноуденове личне храбрости и књига и чланака у западни неолиберализам разочараних Европљана и Американаца сазнавао о платним списковима на којима су најамници који деценијама неуморно раде да у српском друштву практично примене продукте „америчке изузетности, немачке прецизности и марљивости, енглеске прагматичности, француског слободарства...” а насупрот нашем упорном културолошком и политичком „заостајању” за свим тим „западним вредностима”, чврстом остајању на „паланачком становишту” и лењости која се од оне грчке разликује по томе што је грчка лењост продукт „злоупотребе европских фондова” а наша је, бива, генетски укорењена тако да код Грка проблем регулишу ЕУ, ММФ и Светска банка, а код нас се ипак мора првенствено радити директно на „промени свести”, дакле уобичајено, конспиративно и незаконито са режимом а више и директније „са народом” - преко такозваног невладиног сектора и његових скупих игроказа.

​​         Зли покушај претварања Србије у љуштуру без облика и смисла у којој потом и неће бити тако тешко не бити Србин већ неки Србијанац, становник југоистока Европе, Западног Балкана, виртуелни грађанин ЕУ и преживели члан повлашћене милијарде ГМО становника планете или нешто томе слично се показало као врло сложен и тежак пројекат без обзира на низ болних удараца и дубоких рана које су задаване Србији од стране мондијалистичког инжењеринга у последњих двадесетпет година.

         Србија је у међувремену расклиматана, обогаљена, окружена и у институцијама напуњена НАТО пактом те таква корача по међународној сцени али опет, паралелно напред поменутом процесу сакаћења и иживљавања над државом из јатака националне свести јавили су се да не одступају и да упорно и храбро пружају отпор Мило Ломпар, Василије Крестић, Михаило Војводић, Миша Ђурковић, Емир Кустурица, Смиља Аврамов...

         Јавили су се као отпор офанзиви вулгарности огледане кроз сумњиве дипломе, сукобљавању са традицијом путем политички креираног карневалисања по улицама, афирмисања грабежи за поседовањем као врлине, неподпштине зване Бриселски споразум и других ђаволских уговора владајућих кланова које нам прдстављају као оснаживање државе.

         Њихово јављање је инспирисало народ да телевизију гледа сумњичавије, радио слуша опрезније, штампу чита ригорозно селективније и по интернету копља дубље.

         Народ, зато што таквог државника нема а жели га, сада више и пажљивије него што му домаћи медији то пропуштају прати шта говори и ради Путин као тренутно најистуренији, не само државни него и морални противник агресији западног политичког, културолошког и војног вулгаризма на светској сцени.

         Режимских педесет одсто од педесет одсто очито не задовољава народна хтења и жеље да Вучић и Николић буду више Кореа, Моралес, Русеф, Киршнер, Орбан, Фицо, Земан него Меркел, Оланд и Обама, а пошто је већ јасно да према Путину очито нису до краја искрени.

         У том смислу народ у кратком периоду дешавања врло пажљиво прати три процеса: Путинову посету и све догађаје око ње, изборе у Републици Српској и изборе у оквиру ДССа.

         Сва три процеса се посматрају као окидачи евентуалног свесрпског заокрета на боље, ка праведнијем и усклађенијем са народном вољом.

         Од Путинове посете се не очекује само његово амин за коначно јаче руско улажење у све структуре нашег друштва јер оно никада неће стићи док сами не изразимо јасну и потпуну спремност за  такав државни курс него и Вучићево и Николићево коначно одступање од политике тражења Путиновог разумевања за српска евроатлантска мигољења, врцкања и очијукања – очекује се морални преокрет.

         Од Додикове победе се очекује цементирање тренутног и јачање будућег руског утицаја а тиме и српског положаја у ономе што се данас зове БиХ и остваривање Караџићевог пророчанства да Република Српска једног дана може бити пример да српски пијемoнтизам лако може бити са оне друге стране Дрине.

         Од победе Санде Рашковић Ивић у оквиру ДССа се такође много очекује а на конто њене „зебње за Русију која је у Украјини у праву” и посредног признања да би напред поменути трибуни уз ванпарламентарне патриотске групе међу којима она ни једну не види као маргиналну били одлични детокситатори дубоко инфицираног партијско-страначког поретка у Србији и основа будућег родољубивог, суверенистичког и уставобранитељског фронтовског окупљања.

         И да се два од три процеса заврше у складу са народним жељама (Вучић и Николић су били, сада су и биће персонификације политике неизвесности и играња на више страна), због чрвстих положаја који евроатлантисти одавно држе у Србији и око ње, борба ни изблиза није на почетку победничке стазе.

         Она ће само из јатачења и буџачког снивања и порталског надгорњавања коначно прећи праг јавног у смислу заиста свима видљивог и у збиру добити институционални оквир какав до сада није имала, ма колико режим стезао.

         Појавиће се снага које ће имати пун капацитет и легитимитет да НАТО поретку на српским просторима баци рукавицу у лице и каже му - иза нас је народ, иза нас је правда, иза нас је морал, иза нас је Путин.

         Не би требало да после 12. и 16.октобра остане све исто.