ПОПОВИЋ: Пописивање свих српских жртава у 20. веку је и наш - залог за будућност
ХРВАТСКА ВЕЛИЧА ПАВЕЛИЋА, ВАТИКАН ОД СТЕПИНЦА ПРАВИ СВЕЦА,
А СРБИ СУ БИЛИ - НА ПРАВОЈ СТРАНИ ИСТОРИЈЕ
Пише: Ненад ПОПОВИЋ, ауторски текст председника Српске народне партије за „Новости“
- На нашу националну срамоту, нити једна власт, од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије, преко Титове Југославије, до данас - није била посебно заинтересована за пописивање српских жртава у ратовима током 20. века - од Првог и Другог балканског, преко Првог и Другог светског рата, до грађанских ратова на простору бивше СФРЈ, рата на Косову и Метохији, закључно са NATO агресијом 1999. године
- Сада је време да исправимо ту неправду. Зато ће Српска народна партија, у парламенту Републике Србије, покренути званичну иницијативу да се изгради „Меморијални комплекс српских жртава геноцида” који ће у себи садржати научно-истраживачки и образовни институт који ће се бавити истраживањем геноцида, етничких чишћења и масовних злочина над Србима у 20. веку
- Нема важнијег националног задатка него да свако појединачно име, од милион и триста хиљада погинулих у Првом светском рату, од преко милион побијених у Другом светском рату, до 400.000 протераних Срба из Хрватске, током деведесетих година прошлог века, буде записано у колективном сећању Срба, али и читавог света. Била би то јединствена, највећа збирка докумената о геноциду над српским народом у 20. веку. И што је најважније - била би то збирка имена, презимена и података о свакој српској жртви
УСТАШКИ новокомпоновани певач Томпсон биће главна звезда државне прославе операције „Олуја“ у Книну, док у тридесетак јама Јадовна, још леже кости закланих и бачених Срба, у злочину без преседана учињеном 1941. године.
Док ће највиши званичници Хрватске клицати певачу који велича Анту Павелића, посмртни остаци козарачке деце убијене у усташком логору Јастребарско, више од 70 година чекају достојну сахрану, опело и опроштај.
У међувремену се и Ватикан труди да формално приведе крају своју одлуку да надбискуп Алојзије Степинац постане светац, па рехабилитација усташког нацистичког покрета постаје једнако гротескна и једнако ужасавајућа. Али, нису ли и политички скупови Адолфа Хитлера почетком тридесетих година прошлог века започињали као комедија апсурда, а завршили се као највећи злочин у историји човечанства?
Није, међутим, хрватска политичка елита усамљена у рехабилитацији нацизма и етничког чишћења око 250.000 Срба, уочи обележавања две деценије од геноцида који је спровела Република Хрватска у операцијама „Олуја“ и „Бљесак“. Сведоци смо покушаја прекрајања историје на глобалном нивоу: хероји који су срушили Хитлера и ослободили концентрационе логоре смрти, проглашавају се за злочинце, док се џелати проглашавју за жртве.
Да ли су наше успаване елите свесне ове геополитичке, историјске и пре свега, моралне контрареволуције?
Замислимо само шта би се догодило у случају изгласавања британске резолуције о Сребреници у Савету безбедности.
Српски народ би заувек био жигосан као - геноцидан. У свим читанкама на свету деца би учила да су Срби геноцидан народ. У Гуглу би на укуцану реч „геноцид“ излазиле странице са српским народом. Република Српска била би срушена под образложењем да је творевина настала на геноциду, док би се по тој ревизионистичкој матрици историје, Србија вероватно распала по истим шавовима које су кројиле нацистичке силе након априлског слома 1941. године.
Само захваљујући вету пријатељске Русије, такав сценарио је спречен. Међутим, мало је људи приметило ту везу Москве и Београда која ме са једне стране испуњава поносом, а са друге стране унеспокојава. Наиме, вето је уложила земља која је убедљиво највише допринела сламању Хитлеровог нацистичког зла. Дакле, та земља, спасила је у Савету безебедности наш народ који је, процентуално, у односу на број становника, управо после Русије, највише пострадао у Другом светском рату.
Јадовно
Тако је, после седам деценија, настављено морално, а не интересно савезништво између Русије и Србије, јер две братске земље своје политике баштине на начелима истине, правде и антифашизма. Зато је њихов отпор био тако снажан и тако изненађујући у Уједињеним нацијама, јер се супротставио мешетарској трговини историјом која се намеће свету и подсећа на реинкарнацију оних сила и интереса који су два пута у прошлом веку свет довели на ивицу нестанка.
Како се супротставити новом писању историје, у којој се руски народ, који је ослободилачки, означава као окупаторски, а српски народ, који је страдалнички, представља као геноцидни?
Други народи славе и величају своје жртве, а ми се стидимо свог националног идентитета и историје, јер немамо ни званичне датуме за обележавање страдања српског народа, нити споменике који би веродостојно представљали српске жртве и геноцид почињен над нашим народом.
На нашу националну срамоту, нити једна власт, од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије, преко Титове Југославије, до данас - није била посебно заинтересована за пописивање српских жртава у ратовима током 20. века - од Првог и Другог балканског, преко Првог и Другог светског рата, до грађанских ратова на простору бивше СФРЈ, рата на Косову и Метохији, закључно са NATO агресијом 1999. године.
Не само да ти српски мученици нису побројани, него до дана данашњег немамо ни јединствену базу с подацима о гробљима, последњим почивалиштима и стратиштима тих жртава. А величина једног народа огледа се баш у његовом односу према страдалима...
Сада је време да исправимо ту неправду.
Зато ће Српска народна партија, у парламенту Републике Србије, покренути званичну иницијативу да се изгради „Меморијални комплекс српских жртава геноцида” који ће у себи садржати научно-истраживачки и образовни институт који ће се бавити истраживањем геноцида, етничких чишћења и масовних злочина над Србима у 20. веку. Овај комплекс би чинили музеј геноцида, архиве, споменици, едукативни центри, изложбени простори... Као што то раде најразвијеније земље на Западу, од којих можемо пуно да научимо како се треба односити према нашим страдалим сународницима.
Сматрам да нема важнијег националног задатка, него да свако појединачно име, од милион и триста хиљада погинулих у Првом светском рату, од преко милион побијених у Другом светском рату, до 400.000 протераних Срба из Хрватске, током деведесетих година прошлог века, буде записано у колективном сећању Срба, али и читавог света. Била би то јединствена, највећа збирка докумената о геноциду над српским народом у 20. веку. И што је најважније - била би то збирка имена, презимена и података о свакој српској жртви.
Сваки убијени сељак из Мачве 1915. године, свако страдало дете са Козаре 1941. године, сваки светомученик Јасеновца и сваки протерани цивил из Хрватске и Босне деведесетих година, добиће своје место у попису страдалника који су својим животима и судбинама бранили част и достојанство Србије.
Тим пописом жртава, сачуваћемо сећање на нашу славну прошлост, али још важније, створићемо највећи залог наше нације за будућност. Јер, били смо на праведној страни историје.
