Песничка Литургија у част Његошу

У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ - У СЛАВУ 200. ГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА НАЈВЕЋЕГ СРПСКОГ ПЕСНИКА

  • На Великој сцени националног театра песнички цвет - 12 Његошевих „апостола”: Матија Бећковић, Милован Данојлић, Петар Пајић, Рајко Петров Ного, Гојко Ђого, Добрица Ерић, Мирослав Максимовић, Милосав Тешић, Злата Коцић, Ђорђе Сладоја, Драган Лакићевић и Иван Негришорац

         НАЈЗНАЧАЈНИЈИ савремени српски песници, одржали су вечерас на Великој сцени Народног позоришта Песничку литургију за Његоша.

         Своје стихове у славу 200. годишњице рођења Петра Другог Петровића Његоша говорило је 12 песника.

         Песници окупљени око Његошеве песничке речи непролазне књижевне вредности, инспирисани снагом његове мисли као владике, писца и владара, оним што је оставио српској култури и историји, говорили су своје песме на заједничкој песничкој служби, „Литургији у част Његошу”.

         На Великој сцени националног театра песнички цвет, 12 Његошевих „апостола”: Матија Бећковић, Милован Данојлић, Петар Пајић, Рајко Петров Ного, Гојко Ђого, Добрица Ерић, Мирослав Максимовић, Милосав Тешић, Злата Коцић, Ђорђе Сладоја, Драган Лакићевић и Иван Негришорац.

         Са десне стране сцене драмска уметница Биљана Ђуровић говорила је записе и размишљања о Његошу из пера великана Исидоре Секулић, Иве Андрића, Николаја Велимировића, Бећковића.

         Драмски уметник Гојко Шантић са леве стране сцене као одјек на те мисли говорио је Његошеве стихове а гуслар Бошко Вујачић, издигнут на подијуму као круна над песницима, Његошеве стихове певао је уз гусле.

         Вечерашња песничка литургија само је део програма који поводом 200.годишњице рођења Његоша заједнички организују Матица Српска, Српска академија наука и ументости и Академија наука и уметности Републике Српске.

         Исидора Секулић је о Његошу записала да је изградио три важне ствари: песнички језик, етику чојства која је прожимала сваког човека и сваку пушку и слободу уздигнуту до највише апстракције чија је одбрана зато била тешка и кобна.

         „Пустиња, сиромаштво и три високе апстракције развили су у Раду Петровићу највећи нагон уметничког стваралаштва од како је српства, генијални слободар, мислилац, песник сам собом је опасао колико је дала песничка снага свег српског народа”, написала је Секулић.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари