Орден Светог Саве проф. др Жарку Видовићу у Патријаршији српској

ДОДЕЉЕН НА ПРЕДЛОГ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОСРСКОГ АМФИЛОХИЈА

• Дипломирао је 1952. на Филозофском факултету у Упсали, а докторску тезу је одбранио 1958. у Београду. Предавао је историју уметности у Сарајеву и на Свеучилишту у Загребу одакле је, због својих речи о србофобији, био искључен. Прешао је у Београд 1967. године, где је у Институту за књижевност и уметност Србије радио све до пензије 1986.
• НА СВЕЧАНОСТИ уприличеној 7. октобра  2015. године у Патријаршији српској у Београду, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је орден Светог Саве проф. др Жарку Видовићу.

         Свечаној додели високог признања наше Свете Цркве присуствовали су чланови Светог Архијерејског Синода: Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј и рашко-призренски Теодосије.

         У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је током свечане доделе прочитао главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве другого степена, на предлог Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија додељује проф. др Жарку Видовићу, историчару уметности и хришћанском православном философу из Београда, за крсноваскрсно христољубље, животно сведочење православне философије истине и богојавне лепоте света.

         Уручивши високо одликовање проф. др Жарку Видовићу, Патријарх српски г. Иринеј је истакао да је професор Видовић, као историчар и философ, умни човек утемељен на вечним јеванђељским истинама. Пожелевши професору Видовићу да долгоденствује и буде и даље на корист Цркви и народу српском, Патријарх је подсетио да Црква данас одликује највишим орденом ствараоца, истраживача, одличног познаваоца хришћанског православља, човека који је по својим делима познат ван граница наше земље.

         Проф. др Жарко Видовић је захвалио Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју на части и одликовању и додао:

         - Од 1968. године, по мом  доласку у Београд, када сам видео своје колеге из науке како се површно односе према страдању српског народа, одлучио сам да се припојим литургијској заједници и да се трудим да живим и стварам под окриљем Цркве, рекао је Видовић, који је члан Политичког савета покрета за Србију.

         Свечаном чину присуствовали су декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић, управник Библиотеке Српске Патријаршије мр Зоран Недељковић, секретар Канцеларије Патријарха Српског јереј Владимир Вранић, чланови литургијске заједнице цркве Светог Марка предвођени протојерејем Небојшом Тополићем, као и председник Покрета за Србију Владимир Кршљанин.

         Орден Светог Саве и одликовање Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи проф. др Жарко Видовић је предао протојереју Небојши Тополићу да се чувају у литургијској заједници храма Светог Марка.

         Биографија проф. др Жарка Видовића

         Професор Жарко Видовић је историчар уметности, ликовни критичар и историчар цивилизације.

         Живи у Београду. Рођен је 1921. године, у Тешњу (БиХ). Учествовао је као добровољац у Априлском рату 1941. У октобру 1941. ухапшен је у Сарајеву. Био је у затворима до 1942. (прво немачком, па усташком). У “Великом транспорту” пребачен је у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој. 1943. године уз помоћ локалног становништава, успева да побегне за Шведску.

         Наставља студије у Упсали где је добио ћерку Загу. После рата вратио се у Југославију у којој је хапшен и затваран још два пута, због својих ставова о демократији.

         Гимназију је завршио у Новом Саду, студирао је у Загребу, до почетка Другог светског рата, а после рата наставио студије у Упсали (Шведска). Најпре је студирао медицину, па прекинуо. Наставио је са студијама историје филозофије и историје уметности. Дипломирао је 1952. на Филозофском факултету у Упсали, а докторску тезу је одбранио 1958. у Београду.

         Предавао је историју уметности у Сарајеву и на Свеучилишту у Загребу одакле је, због својих речи о србофобији, био искључен.

         Прешао је у Београд 1967. године, где је у Институту за књижевност и уметност Србије радио све до пензије 1986.

         Писао је и преводио за „Борбу”, „Културу” и „Књижевне новине”. Иза себе је оставио капиталан философски опус: „Огледи о духовном искуству”, „Трагедија и Литургија”, „Његош и Косовски завет у Новом веку”, „Суочење Православља са Европом”, „Срби у Југославији”...

         Његова дела су и „Умјетност у пет епоха цивилизације”, „Логос-литургијска свест Православља”, „Огледи о духовном искуству”, „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку”, „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом” и „И вера је уметност”.