Окреће ли се Београд подели јужне покрајине?

ПРВИ ПОГЛЕД

ЧИМЕ ПЛАШЕ ПРОКЉУЧАЛЕ НЕУРАЛГИЧНЕ ТАЧКЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

• Није Борис Тадић спонтано и онако узгред одлучио да се сретне са Тачијем, а можда је и отишао у Дубровник само да би се срео са премијером из Приштине. Јер, на самит је отишао тек завршног дана, а једино Тадићево приметно учешће на том скупу је, управо - руковање с Тачијем
• Николић је најавио и спремност да се састане и са председницом Косова, Атифете Јахјагом, али не нефорамално и необавезно, већ са јасним циљем и сасвим званично. Из његове најновије изјаве, у уторак, чак се наслућује нека врста државне оријентације - разговори о некој врсти евентуалне поделе јужне српске покрајине...
• Сугерише ли управо такве правце онај део Николићеве изјаве да не очекује да икад буде председник и у Приштини, али ни неко други у Косовској Митровици?

Пише: Раде Брајовић

        СВЕ је, као што је било, осим у данима САД-НАТО бомбардовања 1999. и албанског погрома, пет година касније. Политички, изгледа, не може бити горе, јер се, баш ових дана,  најављивало и очекивало да ће бити боље - за све, па и српску страну.

        А, ево, најсажетије, шта се, политички и на друге начине, збило за само неколико дана:

        На северу Косова и Метохије, Срби су, на масовном протестном  скупу, у Косовској Митровици, у понедељак, 9. јула, поручили да ће наставити мирну борбу за опстанак и останак на  својим вековним огњиштима...        

        Истога дана, у Краљеву је сахрањен повратнички брачни пар Јефтић, Љиљана и Милован, убијен у својој кући, у селу Талиновац, код Урошевца...              

        У Дубровнику је, минуле суботе, заменик америчког Стејт департмента, Филип Гордон, поручио Србији да ће морати да прихвати суверено и независно Косово у садашњим границама...

        Амерички дипломата, први до шефице дипломатије Хилари Клинтон, стигао је и у Београд, али новинарима није прозборио ни речи после сусрета са српским политчким врхом, па је одлазећа амбасдорка, Мрс. Ворлик, морала да изусти нешто од његових претходних, дубровачких мисли - Србија мора да нормализује односе са Косовом...

        Из Београда, где је разговарао са бившим, Тадићем, па садашњим председником, Николићем, и премијер-мандатаром Дачићем, Филип Гордон је стигао у Приштину, где се, у друштву са својом домаћицом, председницом,  Јахјагом, обратио новинарима, понављајући ставове које је изговорио у Дубровнику...  

        На хрватски, већ седми по реду Кроација самит, није стигла делегација Србије, јер је бојкотовала скуп због учешћа Хашима Тачија, али нико од балканских учесника није се супротставио америчким ставовима, а ко би, кад су признале независност Косова сви па и Црна Гора, која се ових дана припрема да пошаље амбасадора у Приштину...

        У Дубровник је, сасвим званично позван, из Србије стигао Борис Тадић, сада са једином функцијом председника Демократске странке, који је изазвао сензације, од којих је најспектакуларније било његово руковање са Хашимом Тачијем...

        Да се, од набројаних карактеристичних збивања овог тешког и јасно антисрпског времена, збио само овај, ТТ-сусрет између Тачија и Тадића, било би сасвим довољно да се разуме - колико је лоше, да не може бити горе. Јер, нити је Тадић обичан партијски лидер, а још мање Тачи обичан премијер обичне државе, већ је све необично и - ненормално.Од договарања сусрета, до његовог извођења, до објашњења  његовог значаја - све је то и још понешто понижење Србије посебне врсте, политичко, морално и свакакво, а изразито је дестимулативно за решење косметског проблема...

        Није Борис Тадић спонтано и онако узгред одлучио да се сретне са Тачијем, а можда је и отишао у Дубровник само да би се срео са премијером из Приштине. Јер, на самит је отишао тек завршног дана, а једино Тадићево приметно учешће на том скупу  је, управо   - руковање с Тачијем! Председник Николић је, уосталом, упознао јавност да га је Тадић, дан раније, у петак, упознао с одлуком да оде у Дубровник, али не и са намером да се рукује са Тачијем. Тома то не би препоручио, одбио би  да се он рукује са особом која је оптужена за најтеже зверске  злочине над Србима... Закључио је да Борис може да се с Тачијем рукује, а он то не  може...

        Ова информација оснажује и друге претпоставке медија, пре свих оних хрватских, да је одлазак Бориса у Дубровник и сусрет са Тачијем резултат „снажног инсистирања Американаца“, при чему једни подразумевају  притиске, а други  обичне налоге, што је одликовало политику САД према Србији, у претходним временима.

        Званично објашњење, истина накнадно, да је Борис отишао на самиит по позиву хрватског премијера Зорана Милановића, делује као маска за скривање правих разлога, па се, логично, зато, намеће питање америчке потребе за рукохватом Хашима и Бориса. Објашњење се једноставно чита у Гордоновој изјави, званично изговореној на Кроацаија самиту, а касније поновљеној и краће или дуже интерпретираној у Приштини, па делом и у краћем ексклузивном интервјуу РТС-у.

        Целовитост америчке актуелне, али и дугорочније политике према Србији и косметском проблему, у сваком случају је  садржана у само неколико, ево којих реченица Филипа Гордона, бесумње прецизно одмерених у Стејт департменту:

        - Ни ми, ни ЕУ од Србије не очекујемо да, у овој фази, призна Косово. Она то неће учинити. Медђутим, Србија ће  морати да се помири са реалношћу демократског, сувереног,  независног и мултиетичког Косова, у садашњим границама...

        Ову философију, Филип је зачинио и још неким упозорењима - да Београд мора да престане да подржава илегалне безбедносне и судске структутре на северу Косова, као што мора и да нормализује односе са Косовом, чему је, у приштинској изјави, дао смисао условљавања укључењем Србије у евроинтеграције...

        Нема ама баш ничег нејасног у ставу САД, као што и досад није било илузија поводом америчке политике, онакве каква је, реално. Не могу је сакрити ни они политичари, па и не мали број медија и тзв. аналитичара који мисле да се скривањем и прескакањем делова САД и ЕУ ставова може избећи примена њихове интегралне политике.

        Не може ни кад амерички политичари, као сада Гордон, у Београду, на новинарска питања одговарају - ћутањем. А, оно што је намењено Србији упућују из Дубровника. Да, можда, такви манири настају из неке, помало ирационалне потребе да избегну незгодна питања, која им се, на жалост, у Београду све ређе постављају и кад се за то укаже понека прилика... А на многа питања Србије, ни САД, ни ЕУ, ни њихови послушници немају истините одговоре које би оснажила и међународна правила, историја, право и пракса... 

        Зашто су, на пример, пре неки дан, убијени повратници, Јефтићи, ове године још четворо, и раније десетине других Срба на њиховим огњиштима, а да баш ниједан албански злочинац није ухапшен?! Како убица и злочиначки трговац органима српских мученика - и то, према више западних извора -  годинама може да буде чак премијер и да се толико дуго  одуговлачи истрага - као да су све Срби измислили, а не доказе понудио независни светски посматрач.

        Гради ли се тако слика лажне објективности и невидљиве користи, па се, ето, нађу неки наши, и то важни лидери, да се рукују са осумњиченим за злочине, као да је, збиља, стекао - легитимитет! Како то представници те велике и демократски најмоћније земље, друштва правде и истине, често баш истину, кад њима не одговара, замењују - циничним ћутањем! А ћуте, како рекоше сами Срби, на митингу у Косовској Митровици, и о истини  да они на Космету „живе без основних људских права, у савременом концентрационом логору у коме јачи има право да некажњено убија, монтира судске процесе и прогања“!    

        А, они који би требало да их штите и да буду статусно неутрални, представници Еулекса, како рече Крстимир Пантић, „ослобађају оптужби доказане злочинце и криминалце, а против трговаца људским органима не покрећу истраге“.

        Рекли су, зато, да хоће да се бране, себе на својим вековним огњиштима, да не одустају од мирне борбе за опстанак. Коначно, поново поручују Београду да очекују подршку њиховој мирној борби за опстанак на Косову и Метохији. Чини се, убедљивије него раније, да та подршка неће да изостане, може се чак рећи да се већ припрема, и то - на нов начин.

        Нова власт - оличена у председнику Никоилићу и будућем премијеру Дачићу -  хоће, наиме, да извуче политику, и дефинисање и одлучивање о Космету, из уског круга тзв. елите или појединаца и прибави јој најшире могуће учешће у формулисању, али и пуну одговорност у одлучивању. У околностима кад се јасно види да су поново, споља и из Приштине, подстакнуте готово све кључне неуралгичне тачке на Космету, а обнављају се и злочини и до сада најотворенији политички притисци на Србију, такво опредељење нове београдске власти постало је и неминоивно и неизбежно.

        Председник Николић, очекујући нову владу са најнепосрднијим обавезама и одговорностима, и за Космет, и пре и после разговора са америчким високим званичником Гордоном, поновио је да ће заједничка политика бити формулисана општепартијским, државним и националним консензусом.

        Иако несклон да унапред детаљише, Николић је најавио и спремност да се састане и са председницом Косова, Атифете Јахјагом, али не нефорамално и необавезно, већ са јасним циљем и сасвим званично. Из његове најновије изјаве, у уторак, чак се наслућује нека врста државне оријентације - разговори о некој врсти евентуалне поделе јужне српске покрајине...

        Сугерише ли управо такве правце онај део Николићеве изјаве да не очекује да икад буде председник и у Приштини, али ни неко други у Косовској Митровици...

        Јасно је, уз то, да је о неким поделама и неким  разгранчењима гласно размишљао и Ививца Дачић, што би могло да значи да је у изгледу сагласност на врху Србије - о нашој косметској политици. Да ли се и тиме наслућује неки пут ка решењу нашег најтежег, проблема Космета - питање је сасвим преурањено за сигурније одговоре. Све би, наравно, било и сигурније и изгледније, ако се постигне консензус, макар већине странака.

        А, ето, зна се да долази и ген-сек УН, Бан Ки Мун - да ли је и то случајност?

        Да ли крупни догађаји происходе из наизглед најситнијих?!