Од бола до бола

У ОЧЕКИВАЊУ ПОЛИТИЧКИХ РАЗГОВОРА О КОСМЕТУ, СУПРОТНОСТИ СВЕ ОШТРИЈЕ

Александар Вучић и Александар Вулин

• Хоће ли Србија, којом руководи „мешана власт” левих,  центристичких и десних и још деснијих опредељења, али у политици према Космету сличномислећих странака и партијица, казати и понашати се како мисли или, као до сада, како јој наложе западни моћници?
• Судећи по  Вучићевом и Вулиновом „болу”, чак да је и метафоричан, ови нови се неће понашати као они стари, иако су им противници исти и на исти начин би хтели да уведу Србију баш у њихову заједницу!            

Пише: Раде Брајовић

         ДАРЕЖЉИВ на речима, исто у опозицији и сада на власти, Александар Вучић, после мајских избора и повратка из Америке, изговорио је један придев који се, вероватно, посебно памти – „болно”! 

         Исту реч је, ономад, у једном клик-телевизијском интервјуу, процедио и његов имењак из исте владе, Вулин.

         „Бол” се, у оба изговора, односи на Косово и Метохију, на наше заједничко осећање којим ћемо, без сумње, пратити нека вероватна, можда и неминовна решења компромисног типа, предлоге и захтеве које ће, у најављеним предстојећим  разговорима, као услове, пред Србију, постављати противници из САД-а и ЕУ, наравно и Приштине.

         Од „бола” до „бола”, месецима већ, теку и кочопере се претпоставке о условима, неки кажу уценама, које друга страна, понекад неформално и дипломатски умекшано, а најчешће огољено и камено тврдо, потурају пред српску власт, ону тадићевску, видљиво попоустљиву, и ову нову, још се довољно јасно не види – какву?!

         Хоће ли Србија, којом руководи „мешана власт” левих,  центристичких и десних и још деснијих опредељења, али у политици према Космету сличномислећих странака и партијица, казати и понашати се како мисли или, као до сада, како јој наложе западни моћници? Судећи по „болу”, да је и метафоричан, ови нови се неће понашати као они стари, иако су им противници исти и на исти начин би хтели да уведу Србију баш у њихову заједницу!            

         Како се приближавају јесењи термини обнове дијалога -  мада се још не знају датуми, осим Дачићев одлазак у Брисел, 4. септембра - супротности се заоштравају, наравно изразито између супротстављених преговарачких страна, али помало, можда и тактички, и у једном и у другом тиму, истина више вербално него суштински. За сада се не види ко ће да попусти, али се, одређеније него икада, наслућује компромис, а такав древни исход свих, и наизглед непомирлљвих разлика,  могућ је само ако се обострано прилагођавају ставови.

         Запад тражи наставак дијалога Београда и Приштине, Србија прихвата, подиже досадашње техничке разгоре на највиши, политички ниво, уз очекивање да се воде о свим најважнијим питањима, укључујући пре свих оно о статусу Космета. У овако кохерентној форми, брзо су почеле да се показују разлике, а с њима условљавања и уцене.

         Из врхова ЕУ, или при бриселској “капи”, наравно и са крова Стејт департмента САД-а, нису изостала условљавања (читај уцене), али и одговори Београда.

         Западни став сви формулишу исто или слично, а, ево, како га је, пре неки дан, исказао најкомпетентнији, комесар за проширење ЕУ, Штефан Филе - он “не сумња да ће почетак преговора о  придруживању ЕУ бити приоритет новој влади Србије”. Нагласио је и да је “уверен да ће Србија остварити напредак у односима са Косовом”, а то је “фундаментални проблем који стоји на путу отварања преговора”, па би, коначно, била “огромна грешка да се заустави процес проширења ЕУ”…

Штефан Филе

         Србија, наравно, не жели такву грешку, али зар то “унапређење”  или “нормализација односа” не значе исто што и практично признавање независности, а то би, јел` тако, била још већа грешка. Знају то, наравно, бриселски и вашингтонски полит-стратези, па понеко повремено каже да ЕУ не тражи да Србија призна независност,  али већина, пре свих Немци, то не крију, а уз то, као Меркелова, хоће и друге потезе, на пример  укидање паралених српских институција, а тек је то отворени пут и потврда самосталности Косова. Слични методи и циљеви су у игри и у различитом тумачењу договора Тахири-Стефановић…

         Дипломатске и друге игре прихвата и Београд – мудрим ставом да ће да реализују све те бриселске договоре, али пошто се различито тумаче, неопходно је да се у преговорима разлике разјасне и заједнички отклоне. Ту, и да се у нечему погреши, не би, можда, претерано болело, па није неку превелику штету изазвало различито јавно тумачење потпредседнице владе за европске интергације, Сузане Грубјешић, и директора Канцеларије за Космет, Александра Вулина, о штети због звездице и фусноте у представљању приштинске делегације на регионалним скуповима – Сузана мисли да су веће штете кад Србија не учествује на скупу, а Вулин принципијено инсистира да се поштује написано објашњење о статусу Косова према Резолуцији 1244 СБ УН…

         Стигло се тако, корак по корак, до много важнијих тема – оних које боле!

         Србија је затражила да УН буду покровитељ преговора Београда и Приштине - из више принципијелних и серије  прагматичних разлога. Најважнији је - претпоставка објективности и поштовања Резолуције 1244 СБ и принципа Повеље УН, без којих није могуће решити ни кризу, ни статус Космета на праведан и истинит начин, у складу са свеколиким историјским  и светским правом. Пошто би, као што то често бива кад се у политици силом намећу ставови, а НАТО их је Србији наметао и уранијумским бомбама, принципијелни захтев Србије није, а вероватно и неће, изазвати подршку ЕУ и САД, а то значи ни СБ УН. Јер, њима одговара скривање њихове улоге у стварању косметске кризе и њених последица, а посебно и јасно  навијачко понашање Еулекса, садашњег покровитеља преговора…

         Ако буду без УН, будући преговори Београда и Приштине, тешко да могу водити некој међународој, ужој или широј конференецији или сличном скупи, на коме би се коначно, принципијелно и праведно решила косметса криза. Још се не види да ли су, збиља, то и циљеви Вашингтона и Брисела?

         Можда се намере западних супервизора приштинских политичара  најсигурније препознају у обнављању и умножавању разбојничких напада на Србе и њихове институције на Космету, наравно и уценама да дијалога с Београдом неће бити и да може да се преговара само о”нормализацији односа између две државе.

         Можда је, збиља, јасно – и зашто неке наше политичаре,  још невидљива, али лако препознатљива решења –боле!