Обама је ударио на Додика јер се он, за разлику других са Балкана, пред моћнима не осећа почашћеним

САНКЦИЈЕ САД ПРОТИВ ПРЕДСЕДНИКА СРПСКЕ ЈОШ ВИШЕ ЋЕ УДАЉИТИ РС ОД „НЕМОГУЋЕ ДРЖАВЕ“ БИХ

Инцко и Додик

• „Забрана уласка у САД и блокирање рачуна у америчким банкама“, истина, није ништа страшно. Последњих година Додик углавном одлази у велесиле у успону - Русију и Кину, а да је економска и политичка перспектива у евроазији, тврде и западни стручњаци. Српској, Србима и њему лично досад ненаклоњене САД одавно нису омиљена дестинација. Блокада непостојећих рачуна у америчким банкама такође га неће погодити
• Међутим, прича да је све то само према председнику, а не и према Српској и Србима, реална је таман колико и прича истих евроамеричких дипломата да се доласком Трампа неће пореметити континуитет спољне политике САД
• Само образложење санкција је делом цинично, делом комично. Кршење Дејтона Додику приговарају управо они који су, упркос Додиковом отпору, изворно „слово споразума претворили у невидљиви „дух споразума“
• Што се тиче референдума и непоштовања одлука Уставног суда БиХ, што се такође помиње у образложењу санкција, нема основа да се то везује баш за Додика. Одлуку о расписивању референдума донела је Скупштина РС, а одлуку о исходу - народ. А на председавајући Предсједништва БиХ Иванић је на прослави 9. јануара у Бањалуци постројио „српску компоненту Оружаних снага БиХ“

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, „Политика“ (текст је написан уочи инаугурације Доналда Трампа)

        СРЕЋА да је до ступања на дужност новог америчког предсједника остало још само 48 сати па одлазећи Обама ваљда неће имати довољно времена да изазове Трећи свјетски рат.

        Посљедње дане другог мандата овај ратоборних нобеловац за мир искористио је да пошаље тенкове у Пољску, ракете у Сирију, да протјера руске дипломате, да прошири санкције Русији и још којешта да би испровоцирао ескалацију сукоба са ривалском нуклеарном суперсилом.

        Најсвјежији примјер су мјере против предсједника Републике Српске. Додик је, истина, само лидер једног ентитета у БиХ, али ужива подршку Русије, а Српска се налази на ровитој босанској тачки балканског бурета барута. Да се не ради о претјеривању показује промптна и оштра реакције Сергеја Лаврова и руског МИП-а, уз знаковиту поенту да „не смије бити рата на Балкану“.

        „Забрана уласка у САД и блокирање рачуна у америчким банкама“, истина, није ништа страшно. Посљедњих година Додик углавном одлази у велесиле у успону - Русију и Кину, а да је економска и политичка перспектива у евроазији, тврде и западни стручњаци. Српској, Србима и њему лично досад ненаклоњене САД одавно нису омиљена дестинација. Блокада непостојећих рачуна у америчким банкама такође га неће погодити.

        Али, прича да је све то само према предсједнику, а не и према Српској и Србима, реална је таман колико и прича истих евроамеричких дипломата да се доласком Трампа неће пореметити континуитет спољне политике САД.

        Образложење санкција је дијелом цинично, дијелом комично. Кршење Дејтона Додику приговарају управо они који су, упркос његовом отпору, изворно „слово споразума претворили у невидљиви „дух споразума“.

        Што се тиче референдума и непоштовања одлука Уставног суда БиХ, што се такође помиње у образложењу санкција, нема основа да се везује баш за Додика. Одлуку о расписивању референдума донијела је Скупштина РС, а одлуку о исходу - народ.

        На прослави 9. јануара у Бањалуци предсједавајући Предсједништва БиХ Иванић постројио је „српску компоненту Оружаних снага БиХ“.

        Најзад, централној прослави Дана РС присуствовали су сви водећи представници опозиције и министри Владе Србије, а предсједник из „матице“ Томислав Николић одржао је ватрен свесрпски говор. Ипак, санкционисан је једино Додик. Зашто?

Николић на прослави Дана РС

        Зато што Додик већ више од деценију нервира тзв. међународну заједницу, читај евроамеричке дипломате. Не само оним што чини и што говори, него посебно оним како говори. За разлику од својих балканских колега, он се сусретима са великим и моћним не осјећа почашћен, не смијеши се, не труди се да буде политички коректан. Напротив, на њихову пословичну ароганцију одговара без задршке, истом или чак појачом мјером.

        Додикова, како кажу, „неприхватљива реторика“, која српском народу враћа самопоштовање, најчешће погађа протектора Инцка. Додик је одавно почео да му говори да треба да иде кући. Сада му то говоре и Младен Иванић, и Драган Човић. А недавно и Сергеј Лавров, па ће он због предугог мандата и никаквог учинка. ускоро и отићи.

        Баш због тога, а охрабрен потезом одлазеће америчке администрације, Инцко би у задњим минутама предтрамповске ере могао да, по основи „бонских овлашћења“, донесе одлуку о Додиковој смјени. Сигурно је да Предсједник не би одступио, али би то изазвало протесте у РС, тензије у БиХ, Николић би реаговао, а ни Вучић не би могао да остане уздржан због отварања поглавља. Уз Лаврова огласио би се и Путин. А Трампу би у наслијеђе била остављена још једна тачка сувишне конфронтације са Русијом.

        Додик ће такође, прије или послије Инцка ускоро видјети леђа и Морин Кормак, али остаће заиста незапамћено да чиновница Стејт Департмента, ускраћивањем визе, бојкотује позивницу већ изабраног предсједника САД. Умјесто мирне предаје власти, током које одлазећа администрација рутински функционише као техничка влада, поражене демократе грозничаво раде на томе да заскоче Трампов предсједнички програм, а он најављује да ће укинути све те         Додик је на неки начин колетерална жртва сукоба између одлазеће и долазеће администрације САД, између САД и Русије, између OHR-а и РС, на „линији ватре“, како је својевремено злослутио Џо Бајден. Истина, ономад у Давосу, једино занимљиво што је Бајден могао да каже, било је да Вучићу повјери да ће Обама, у посљедња три дана власти, изрећи санкције Додику. За све остало у центру пажње био је још увијек мало познати Трампов човјек, који ће тек у суботу послије подне званично постати савјетник предсједника САД.   

        Како ће реаговати европски савезници које је Вашингтон позвао да се придруже?

        Тешко да ће одговарајуће тијело ЕУ до суботе имати времена да донесе јединствену одлуку. Унилатерална солидарност појединих држава према одлазећем Обами мање је реална него тактичка задршка до консултације са новом поставом у Бијелој кући. Француска се већ изјаснила за ово друго.

        А у самој „немогућој држави“ санкције Додику још ће више отуђити РС од БиХ и успорити њен пут ка ионако неизвјесним евроинтеграцијама.

        Уосталом, није ли Трамп рекао да ће се ЕУ већ догодине распасти и да је NATO анахронизам?