Новопазарским муслиманима треба дати алтернативу - стратешки договор са Србима

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ” КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (18)

• Бoшњаци и муслимани из Рашке области окренутији су Истанбулу него Cарајеву
• Турска је живо заинтересована за Нови Пазар који за њу представља важну карику у формирању „зелене трансверзале“. Заправо, неоосманистички геополитички циљеви су везани за целу област некадашњег Новопазарског санџака - и за део у Србији, и за део у Црној Гори
• Србија има јасан геополитички циљ да спречи комадање своје територије и дестабилизацију, за шта може бити искоришћен муслимански фактор у Рашкој области. Стога мора изоловати неповољне утицаје који се шире из Новог Пазара, али циљ Србије не може и не треба да буде изолација целог Новог Пазара
• Стварањем привредно активног и економски моћног троугла Пријепоље - Прибој - Нова Варош, северозападни део Рашке области би постао центар целокупног региона, око њега би се брзо окупиле и на њега ослониле све пограничне општине из Црне Горе и Републике Српске
• Паралелно са овим, неопходно је предузети низ мера како би се одржала српска мањина у југоисточном делу Рашке области. У том циљу, неопходно је најпре формирати три нове општине у којима би постојала српска већина. То би биле општине Дежева и Рогозна, које би се издвојиле из општине Нови Пазар, и општина Штаваљ која би се издвојила из општине Сјеница

        ВЕЛИКА концентрација муслиманског становништва узроковала је и појаву „великобошњачке идеје“ и честе провокативне наступе појединих политичких представника или религијских вођа из Сарајева и Новог Пазара, који заговарају „припајање Санџака Босни“.

       Новостворени митови и стереотипи у муслиманском Бошњачком националном корпусу просто „гурају“ ово становништво у све чвршће ослањање на ислам. То је чак и израженије код муслиманског становништва у Рашкој области него код њихових сународника у Бошњачко-хрватској федерацији.

       Ово је разумљиво и у одређеној мери представља реакцију сваке мањине која се осећа угроженом. Муслимани из Рашке области су становници Србије, окружени српским становништвом, а у трагању за сопственим идентитетом углавном се „хране“ митовима и стереотипима који само повећавају међуетничку дистанцу.

       Као логична последица овог процеса јавља се упирање погледа ка Истанбулу, који се код појединаца схвата и као престоница матичне државе (могло би се рећи и ка Анкари, али је историјска престоница османизма ипак Истанбул).

       То се јавно манифестује истицањем турских застава, све већим турским присуством у Новом Пазару, а на пољу политике честим уплитањем институција државе Турске у локалну проблематику на овом подручју.

       Да постоји проблем све већег окретања ка Турској, а све мањег везивања за Сарајево изгледа да су свесни и појединци у Сарајеву.

       Врховни верски поглавар муслимана у БиХ reis-ul-ulema Мустафа Церић (бивши) пише како би „одбацити нацију у име религије било равно преласку из реалности у утопију“.

       Муслимани у Рашкој области наставиће да се изјашњавају као Бошњаци или у мањој мери, као муслимани, ту нема спора. Међутим, они ће све више гледати да се везују за онога ко им може ефикасније помоћи у јачању њихове позиције, а то сигурно није Сарајево које се не може изборити ни са својим проблемима, а камоли још и са новопазарским.

       Без обзира на то што и Сарајево рачуна на јаче везивање за Турску и види ову земљу као стратешког партнера, потреба Новог Пазара да успостави директну линију комуникације са Анкаром ипак представља разлог за извесне несугласице.

       Турска је живо заинтересована за Нови Пазар, то за њу представља важну карику у формирању „зелене трансверзале“. Заправо, неоосманистички геополитички циљеви су везани за целу област некадашњег Новопазарског санџака, и за део у Србији, и за део у Црној Гори.

       Бивши Новопазарски санџак је геополитичка карика између БиХ и тзв. републике Косово, а на најужем делу овај коридор се пружа на свега око 90 км.

       Претерано ослањање на ислам донело је поред турских и друге утицаје, пре свега - вехабитске. Вехабитски покрет је посебно развијен у Новом Пазару, а периодично се бележе инциденти у којима припадници овог покрета учествују. Тако су 2007. године у размени ватре са представницима српских снага безбедности на планини Нинаји у околини Новог Пазара један вехабија убијен, а двојица рањени.

       У тешко приступачним пределима Нинаје припадници вехабијског покрета су се (само)обучавали да користе ватрено оружје, а српска полиција је у пећинама нашла већу количину сакривеног пешадијског наоружања. Међу заплењеним стварима налазио се план са распоредом просторија зграде америчке амбасаде у Београду.

       У 2011. години један присталица овог покрета из Новог Пазара је пуцао на зграду америчке амбасаде у Сарајеву. Очекивања су да се број присталица вехабија у наредном периоду само повећа, што ће утицати на степен опште безбедности у Рашкој области.

       На смањивање степена опште безбедности утиче и криминализација друштва, с обзиром на то да се ова област користи као транзитна рута за пребацивање наркотика са територије Косова на територију БиХ, а одатле даље на запад.

       Све су ово разлози због којих Србија мора обраћати посебну пажњу на Рашку област.

       Вероватно би Рашка област поред Бујановачко-прешевске области требало да представља и приоритет у стабилизацији прилика, први корак у започињању мукотрпног процес поправљања геополитичког положаја Србије.

       Рашка је зона геополитичке контроле Србије и без обзира на изражене проблеме узроковане растом верског радикализма, криминализације друштва и претераног мешања спољних фактора Србија и даље може држати развој ситуације под својом контролом.

       Гледано са геополитичког становишта, за српске интересе највећи проблем представљају дешавања у Новом Пазару, највећој урбаној средини Рашке области. Међутим, Нови Пазар је релативно мала урбана средина, чак и према српским параметрима, а географски заузима периферни положај у посматраном подручју.

       У крајњој линији, Нови Пазар се може потпуно геополитички изоловати, а Србија се може посветити јачању свог утицаја у другим деловима Рашке области - тамо где је већинско српско становништво.

       Рашка област је врло важна. Она повезује Србију и Црну Гору, налази се на траси саобраћајнице Београд - Јужни Јадран и потенцијалног пројекта Бургас-Бар.

       Део ове области који се простире у Црној Гори насељава српско становништво, то је такозвана област Брда у којима живе српска племена. Поред тога, Рашка област се географски наслања на Републику Српску, и то на подручје горњег Подриња које такође има велики геополитички значај у будућим пројекцијама поправљања геополитичког положаја Србије. Због тога Србија мора бити врло активна.

       Повезивање централне Србије и јадранског приобаља модерном друмском и железничком саобраћајницом треба да буде праћено низом пројеката којима ће бити отварана предузећа средње величине дуж овог саобраћајног коридора (туристички садржаји на Златару, развој разних услужних делатности, производња здраве хране, изградња дрвопрерађивачких капацитета).

       Поред тога, стварањем јединствене привредне зоне Горње Подриње значајно би се утицало на обнављање крупних индустријских капацитета у северозападном делу Рашке области (пре свега се има у виду Прибој који треба да постане индустријски центар овог дела Србије) и бољем коришћењу постојећих природних ресурса (хидроенергетски потенцијал и експлоатација природних ресурса).

       Подизањем нивоа економске активности зауставиће се исељавање и направити компактна етно-просторна зона из које ће Србија моћи да шири свој утицај ка југу.

       Стварањем привредно активног и економски моћног троугла Пријепоље - Прибој - Нова Варош, северозападни део Рашке области би постао центар целокупног региона, око њега би се брзо окупиле и на њега ослониле све пограничне општине из Црне Горе и Републике Српске.

       Још један од начина на који држава може да помогне убрзавање економског раста у овој области јесте - пребацивање дела постојећих и формирање нових институција од републичког значаја и јавних предузећа у овај крај. Било сасвим довољно да се седиште по једне институције или јавног предузећа пресели у Пријепоље, Прибој и Нову Варош.

       Паралелно са процесом консолидације стања у северозападном делу који већински насељава српско становништво, неопходно је предузети низ мера како би се одржала српска мањина у југоисточном делу Рашке области.

       У том циљу, неопходно је најпре формирати три нове општине у којима би постојала српска већина. То би биле општине Дежева и Рогозна, које би се издвојиле из постојеће општине Нови Пазар, и општина Штаваљ која би се издвојила из постојеће општине Сјеница.

       С обзиром на то да се ради о претежно руралним подручјима (осим Штавља где постоји рудник угља као значајан привредни субјекат), неопходно је предузети већи број мера којима би се пољопривредни произвођачи из овог краја везали директно за богато београдско тржиште. На тај начин би им био обезбеђен пласман робе и сигурни приходи, а преко различитих фондова морало би им се стално помагати у обезбеђивању обртних средстава. Ово су мала средства, а успех који би се на овај начин остварио био би огроман.

       У региону Сјенице неопходно је и изградити велику војну базу (која би подсећала на војну базу „Цепотина“ која се гради недалеко од Бујановца). Пештерска висораван има повољне природне карактеристике за спуштање ваздушнодесантних снага, а у највећем делу могуће је користити оклопне и моторизоване јединице. С обзиром на то да је Рашка област заправо уска земљоузина, путем од Рибарића до Прибоја (отприлике у правцу југоисток-северозапад) дугачка свега 140 км, ово је чини рањивом и потенцијално угроженом и из ваздуха и са земље.

       Деловањем везадушнодесантних и/или оклопномоторизованих снага из правца КиМ и БиХ ова земљоузина може бити брзо заузета, а стратешка комуникација Србије са Црном Гором прекинута.

       Поред Сјенице већ постоји војни аеродром који треба осавременити.

       Пештерска висораван представља „географско тежиште Рашке области. Одатле се евентуална дејства могу усмеравати према долинама реке Дрине, Западне Мораве и Ибра, ка југу у горњем току и на исток ка средњем току“.

       У зависности од тога колико брзо би текао процес консолидације укупних прилика у Рашкој области, зависило би и могуће планирање изградње путног правца од Зубиног Потока ка северној Метохији и покушаја изградње села колонија на овој траси.

       У том случају, Нови Пазар као неуралгична тачка српске геополитике био би изолован са свих страна и не би било могуће да се овај град са својим политичко-институционалним, инфраструктурним и демографским потенцијалом искористи за формирање „зелене трансверзале“. Међутим, изолација Новог Пазара не треба да буде циљ сам по себи.

       У средњем року, на тај начин се може спречити даљи развој једне неповољне геополитичке идеје коју форсира неоосманизам, али треба поставити и питање: шта ће Србија тиме добити у дугом року?

       Свака дугорочна изолација води у фрустрацију, а свака фрустрација у радикализам. Иако сви трендови показују да ће до јачања и омасовљавања радикалних исламистичких покрета у региону Новог Пазара у наредном периоду доћи, Србија не треба и сама томе да доприноси.

       Србија има јасан геополитички циљ да спречи комадање своје територије, за шта може бити искоришћен муслимански фактор у Рашкој области, такође, има јасан интерес за спречавање даље дестабилизације стања у тој области и у том циљу неопходно је изоловати неповољне утицаје који се шире из Новог Пазара, али циљ Србије не може и не треба да буде изолација целог Новог Пазара.

       Због тога новопазарским муслиманима треба отворити јасну алтернативу - стратешки договор са Србијом и Србима.

       Уколико би им то значило и одговарало, политичким представницима новопазарских муслимана Бошњака треба омогућити да представљају мост између Истанбула и Београда.

       Нека преко њих буде и делимично пласиран турски капитал у Србију, нека се повезују Србија и Турска на културном пољу или нека чак буде организован међурелигијски дијалог.

       У том циљу би у Новом Пазару требало отворити центар за развој српско-бошњачких односа. Покушај развоја међусобних односа и смањивања међуетничке дистанце ће бити дуг и тежак. Поготово ће тако изгледати после свих мера које би Србија предузела за јачање своје позиције у Рашкој области.

       Без обзира на то што оне не би биле ничим уперене на смањивање права муслимана Бошњака, а сигурно би и помогле побољшању економских прилика и у несрпским срединама, ове реакције би биле схваћене у добром делу муслиманско-бошњачког корпуса као непријатељске. Радикални елементи би такође сваки покушај унапређења односа одмах покушали да осујете, опструирају.

       Српско-муслимански односи су оптерећени многим стварима, има ту кривице и једне и друге стране и ако до њиховог поправљања може да дође, то ће свакако потрајати. На све то треба бити спреман. Због тога, на самом почетку не треба ни очекивати неке претерано велике резултате. Али, мора се бити упоран. Даље погоршавање односа неће никоме ништа добро донети.

       (следи наставак)