Ново америчко бомбардовање Србије – Кирбијевим одлазећим „пријатељством”

АМБАСАДОР КОЈЕГ ВУЧИЋ НАЗИВА „ПРИЈАТЕЉЕМ СРБИЈЕ” НАЈАВИО НОВИ ПОТЕЗ ЗАПАДА У ОТИМАЊУ КиМ

• Може се разумети што је премијер Вучић, у околностима изузетне активности, претерао у опрезности према светској велесили, али није баш схватљиво што није искористио прву следећу прилику да правим речима назове право америчко насиље над Србијом, које уопште политички није престало ни после деценију и по од бомбардовања
• Није нимало случајно што баш сада и баш преко одлазећег амбасадора, Стејт департмент шаље поруку да од Србије очекује да не смета да Косово добије столицу у УН. Србија је, наиме, управо сада, уз одлучујућу помоћ Немачке, прибавила отварање два преговарачка поглавља за учлањење у ЕУ, од којих се 35
• За доносиоца лоших вести Србији изабран је намерно баш амбасадор Кирби, јер се о њему ствара представа пријатеља Србије – захваљујући управо Вучићу. Премијер се са трансмисионим службеником Вашингтона врло често јавно састајао, па га је чак и назвао пријатељем Србије, што је подразумевало и његовим личним блиским сарадником… Добро је што је “пријатељ Србије” - одлазећи! Одлази, ваљда, и његово пријатељство!

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         ТАКО је то у Србији - свако чудо за један дан!

         Изјава америчког амбасадора у Београду, Њ.Е. Мајкла Кирбија, прошлог петка, 25. децембра – да би Србија требало да се сложи са чланством Косова у УН - изазвала је снажан новинарски и укупни јавни одјек. Увече је, на свим централним местима, у свеколиким радио и ти-ви емисијама, изјава пренета и коментарисана, истина само реаговањима политичара, и то оних најважнијих.

         Сутрадан, у новинама, исто - у главним насловима првих и ударним местима других страна…

         Све је деловало уверљиво сензационално – као што се представљају теме које су разумљива вишедневна, многонедељна и дужа преокупација новинара различите специјалности, наравно и политичара разноликих идеолошких, програмских, партијских и разних других опредељења.

         А, следећег дана, у недељу, у Србији – мук!

         Несхватљиво – чак и у околностима које је, баш у недељу, одредила и обојила нова српска лоповска афера, у којој је ухапшено чак 8о екстра вештака, међу којима и оних, некада министарског и разног лидерског звања и имања, осумљичених за корупционашку крађу огромних сто милиона евра.

         Иако је овај скандал додатно запетљан и политичким препуцавањем војвођанских демократа и напредњака, тако ушао на запаљив пилитички терен, све то укупно, и још више, не би у информативно и политички нормалној земљи требало и могло да тако нагло заустави расправу о, у ствари, још једном амеирком покушају легализације отимачине истиријски и по свему важне српске територије Косова Метохије, Могла је, на сасвим уобичсајен начин, нова српска корупционашка брука да помери амбасадорску, вербалну, али људски и политички разорну бомбу на неко мање упадљиво несто, али не никако да је изгура са дневног реда - као да је тамо неко, склон цензури, једностано зауставио и истерао, као неважну…

         А, неће да може! Јер, најдиректније погађа српски суверенитет, а конкретно то би значило – коначни одлазак Космета у лоповске шиптарске, наравно и западњачке насилничке руке. И, све то, уз ћутање Србије!

         Процурила је, тако, у понедељак, већ трећег дана од Екселенцијине зврчке, изјава јагодинског лидера, Драгана Марковића Палме, који није специјалиста за спољну, већ развојну политику, али је био и убедљив и прецизан.

         Имамо двоструке стандарде у односима Србије и самопрокламованог Косова, где су Албанци за САД уек привилеговани.

         Вашингтон је признао самопроглашену независност, а тиме што их гура у чланство међународних асоцијација, желе да оправдају агресију НАТО на СРЈ.

         Овој Палминој полит-дијагнози, претходила је такође прецизна оцена да Америка под нормализацијом односа Београда и Приштине подразумева и чланство Косова у УН”, што је у Србији изазвало пригушена и ћутећа реаговања.

         Најзапаженији критички стаав стигао је са самог политичког и државног врха – изрекао га је премијер Вучић, одлучно, али не без загонетних нијанси. Рекао је да “ми поштујемо политику САД”, али за такво расположење није могуће наћи уверљиву аргуменацју у свести и осећањима Срба, на које су падале САД-НАТО ракете и уранијумске бомбе. Тако и америчко признавање независности Косова, Србији “никада није лако да прочита” али јој је још теже и немогуће да толерише и запостави, јер ова земља никада није ни, ваљда, никада неће сагнути главу пред отимачима њене територије…

         Може се разумети да је премијер Вучић, у околностима изузетне активности, претерао у опрезности према светској велесили, али није баш схватљиво што није искористио прву следећу прилику да правим речима назове право америчко насиље над Србијом, које уопште политички није престало ни после деценију и по од бомбардовања.

         Није нимало случајно што баш сада и баш преко одлазећег амбасадора, Стејт департмент шаље овакву поруку – да се не би стварале илузије. Србија је, наиме, управо сада, уз одлучујућу помоћ Немачке, прибавила отварање два преговарачка поглавља за учлањење у ЕУ, од којих се 35. односи на Косово и Метохију. Иако се и у постојећим папирима види практично, али не још и формално српско признавање независности албанског Косова, Америци је то било недовољно. Хтела је, зато, да то унапред обезбеди – захтевом да Србија не обара столицу УН на коју би сели приштински сепаратисти.

         Кад је већ примењена таква тактика, продужена је иста линија – да то саопшти баш амбасадор Кирби, јер се о њему ствара представа пријатеља Србије – захваљујући управо премијеру Вучићу. Он се са трансмисионим службеником Вашингтона врло често јавно састајао, па га је чак и назвао пријатељем Србије, што је подразумевало и његовим личним блиским сарадником…

         У целој овој, као и свакој сличној дипломатској скривалици, нуде се и друге, секундарне поруке, међу којима се уочава и америчка намера да ЕУ скрене пажњу – ко је главни на Балкану - да се не удаљава од америчке интересне зоне. Да се, просто, зна ко је ко и ко је газда. Је ли и Србија то схватила, или само њен високорангирани дипломатски приајатељ?

         Једино је савим сигурно и сасвим добро: амбасадор, пријатељ Србије је - одлазећи! Одлази, ваљда, и његово пријатељство!

         Схватили смо, ваљда, да и неки пријатељи умеју да нас – бомбардују…