Смена Ранковића довела и до прекида рада на атомској бомби

МЕЂУНАРОДНИ СКУП РУСИЈА И БАЛКАН

Др Ђорђе БЛАГОЈЕВИЋ: Два века војнотехничке сарадње Србије и Русије (1)

* Највиши ниво је достигнут куповином лиценце за тенк Т-72, која је представљала базу за развој модификоване верзије овог тенка, под називом М-84, који је по перформансама знатно превазишао оригинал, и у том тренутку био најбољи тенк те класе на свету. Да није дошло до распада државе, то би био највећи извозни посао СФРЈ у следећој деценији

* ВРЛС «Оркан», развијен у сарадњи са Ираком, био је у том тренутку један од најбољих у свету у својој класи. Нажалост, неки пројекти, као што су балистички пројектили већег домета нису одобрени, због већ тада постојеће унутрашње саботаже западне пете колоне

* Покренут је и програм развоја нуклеарне бомбе и с тим циљем су основани институти у Београду («Борис Кидрич»), Загребу («Руђер Бошковић»), Љубљани («Јожеф Штефан»)

* Сменом Александра Ранковића на «Брионском Пленуму» је прекинут и нуклеарни програм. Том сменом је отворен и пут западној петој колони (Бакарић-Кардељ) да обави припреме за касније растурање Југославије

         ИСТОРИЈА српско-руске војно-техничке сарадње почиње са Првим српским устанком.

         Од самог почетка устанка, оружје, поготову артиљеријско, набављано је (илегалним путем) из Русије и Аустрије. Срби су углавном имали пушке аустријске и турске производње, али у почетку су имали само неколико топова, набављених илегалним путем из Војводине.

         Још пре почетка устанка, постојале су тајне барутане, а после потом су неке од турских барутана пале у српске руке, тако да је муниција углавном произвођена у Србији. Одмах по оснивању, Правитељствујушћи совјет је дао налог да се праве нове барутане широм Србије, па су тако изграђене барутане у Ваљеву, Седлару, Стругарима, у околини Манасије и друге.

         Од артиљерије, произвођени су, у кућној радиности, само топови од трешњевог дрвета, врло лошег квалитета.

Топ од трешњиног дрвета

         Званична сарадња, на државном нивоу, почиње посетом Србији К. К. Родофиникина, изасланика кнеза А. Б. Куракина, руског посланика у Бечу. Он је, после разговора са српским војводама и посете српским барутанама, писао кнезу Куракину и тражио да се из Русије пошаље неки вешт артиљеријски официр, што је и учињено крајем те године када је у Србију стигао мајор Лавров који је посетио стругарску барутану у својству војнотехничког саветника. Тиме је производња у овој барутани знатно унапређена.

         На скупштини Правитељствујушћег совјета, крајем фебруара 1807. у Београду, доноси се важна одлука «да се поправе зидови београдске тврђаве, да се у доњој тврђави подигне арсенал, заснује тополивница и радионица за оружје, за ливење танади, савијање фишека, да се подигне ковачница за бајонете и копља». Ова одлука је историјски значајна, јер представља почетак развоја српске индустрије наоружања.

         Производња топова је почела тек 1908. године. Првих неколико топова су излили приучени српски мајстори, а већ средином 1908. године Родофиникин је тражио од руског министра војног да пошаље неколико искусних мајстора.

         У јулу 2009. године стижу два руска мајстора из Луганског артиљеријског завода: ливац Козма Калињин и стругар Григорије Пољаков са два помоћника, који су радили у тополивници све до 1912 године. Иако је ова производња била на занатском нивоу, ипак је то био зачетак војне индустрије у Србији.

         Нажалост, у то време западне силе почињу да подржавају Турску, Наполеон креће на Русију и Русија бива приморана да потпише мир са Турском, тако да Србија губи свог највећег (и јединог правог) савезника што доводи и до слома устанка, 1913. године.

         Прва права фабрика оружја у Србији, која је производила на индустријском нивоу, била је Крагујевачка тополивница (данашња «Застава-наменска») која је оспособљена уз помоћ француских стручњака јер се Милош Обреновић био окренуо западним силама, што се дугорочно гледано показало потпуно погрешно.

         Овај период  је можда најгори период у српско-руским односима (Русија се окренула према Бугарској), а даљи ток историје показао је да је комплетна политика савезништва са Аустроугарском била потпуно погрешна, јер се на „савезника“ који има територијалне претензије према српским земљама није могло озбиљно ослонити.

         У доба анексионе кризе, као и за време балканских ратова, Русија се држала по страни, уз прилично незадовољство народа, па чак и династије, чиме овај период прилично личи на период Јељцинове владавине. Међутим, управо тада долази до преокрета: руска реакција на Аустроугарско објављивање рата Србији је недвосмислена – Русија објављује рат Аустроугарској и Немачкој. У Првом светском рату се показује колико је фатално било српско ослањање на западне „савезнике“!

         Уцењивања, неиспоручивање и испоручивање неисправне војне опреме (плаћене прескупим ратним кредитима), недостатак праве политичке подршке... Све то доводи до пораза српске војске (после почетних победа на Церу и Колубари), остављене самој себи против три непријатељске силе, и до великог повлачења преко Албаније.

         Управо тада се покало право лице западних „савезника“ – били су спремни да уморе српске војнике глађу и жеђу, а то дога није дошло искључиво захваљујући ултиматуму цара Николаја западним савезницима да ће потписати сепаратни мир са Немачком уколико се не помогне Србима.

         Октобарском револуцијом 1917, Русија из корена мења свој карактер. Тадашња Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевина Југославија) и православна српска краљевска династија, према совјетској Русији гаје дубок отклон. Краљевина Југославија је није признала СССР све до 1940. године.

         С друге стране, Краљевина Југославија је под великим утицајем руске беле емиграције. У то време, Београд, Париз и Софија постају највећи центри одбегле руске интелектуалне елите и племства. С обзиром да се радило о високообразованим људима, они су дали непроцењиви допринос развоју тадашње српске и југословенске науке, уметности и архитектуре. У том периоду, отвара се и Руски дом у Београду.

         Односи Краљевине Југославије и совјетске Русије остају хладни све до почетка Другог светског рата, када нова југословенска влада, после мартовског пуча, признаје совјетску власт у Русији. Долази до окупације земље и њене поделе на окупационе зоне и нове марионетске државе, али тај рат доводи до кашњења раније планираног напада на СССР, а затим и до његовог слома. У Југославији се, пре свега у деловима насељеним Србима, јавља јак покрет отпора, који добија одређену помоћ како од СССР-а, тако и од западних «савезника». Коначно, рат се завршава на Сремском фронту, где снаге НОВ - уз огромну помоћ Црвене Армије - коначно ослобађају и последњи педаљ земље.

         Одмах по завршетку рата, креће обимна војнотехничка сарадња Југославије са СССР-ом. Набављају се многе врсте оружја. Од артиљерије, преко тенкова све до борбених авиона. При томе није се радило само о набавци војне технике, већ су формирана и заједничка предузећа за производњу наоружања и војне опреме. Такође је већи број војних инжењера слат на школовање/специјализацију у разним областима војне технике.

         У том периоду остварен је значајан напредак комплетног војно-техничког комплекса, али је 1948. године, резолуцијом Информбироа сарадња потпуно прекинута.

         Долази период «љубави» према Западу, али са западним земљама, изузевши делимично Француску и Шведску, никада није успостављена озбиљна сарадња на овом пољу. То најбоље показује податак да је укупна војно-техничка помоћ западних земаља у периоду 1951-1958 износила само $760.000!

         Међутим, то је била додатна мотивација за убрзани и интензивни развој војне индустрије сопственим знањем и сопственим снагама. У то време покренуто је око 40 пројеката нових борбених средстава, између осталог - освајање производње високоенергетских барута и ракетних горива, основан већи број предузећа са војном производњом (највише у Босни и Херцеговини) међу њима и ваздухопловна индустрија Соко у Мостару, каснији произвођач успешних школских и борбених авиона Галеб, Јастреб и Орао.

         Покренут је и програм развоја нуклеарне бомбе и с тим циљем су основани институти у Београду («Борис Кидрич»), Загребу («Руђер Бошковић»), Љубљани («Јожеф Штефан»). Оформљени су и војнотехнички образовни центри у Београду, Загребу, Сарајеву.

Институт "Борис Кидрич"

         Непобитно је да су знања наших стручњака, стечена школовањем у СССР-у била пресудна у овом периоду развоја војнотехничког комплекса Југославије.

         Од 1956. године, након формализације односа са СССР-ом, јача увоз савремених војнотехничких средстава из СССР-а: борбени возила (ЗСУ-57, Т-54, Т-55, касније и Т-72), борбених авиона (МиГ-21 и касније МиГ-29) и хеликоптера (Ми-8, Ми-14, Ка-25, Ка-28), средства ПВО (Двина, Волков, Нева, Куб, Стрела-1, Стрела-2М, Игла),  радарских система (П-12, П-15, П-35) итд., али се паралелно одвија и сарадња на знатно вишем нивоу, захваљујући убрзаном развоју војне индустрије у претходном периоду.

         Од СССР-а се добијају лиценце за производњу модерних средстава борбене технике: Маљутка, Стрела-2М, Стрела-10... У СССР-у је набављен и реактор нулте снаге за нуклеарни програм института «Борис Кидрич» у Винчи.

         Највиши ниво је достигнут куповином лиценце за тенк Т-72, која је представљала базу за развој модификоване верзије овог тенка, под називом М-84, који је по перформансама знатно превазишао оригинал, и у том тренутку био најбољи тенк те класе на свету. Да није дошло до распада државе, то би био највећи извозни посао СФРЈ у следећој деценији.

         Паралелно са сарадњом са СССР-ом на лиценцним програмима, наставља се рад на сопственим пројектима: вишецевним ракетним лансерима, борбеним возилима, артиљеријским оруђима, вођеним пројектилима (противтенковским и ваздух-земља).

         ВРЛС «Оркан», развијен у сарадњи са Ираком, био је у том тренутку један од најбољих у свету у својој класи. Нажалост, неки пројекти, као што су балистички пројектили већег домета нису одобрени, због већ тада постојеће унутрашње саботаже западне пете колоне. Из истог разлога, сменом Александра Ранковића на «Брионском Пленуму» је прекинут и нуклеарни програм. Том сменом је отворен и пут западној петој колони (Бакарић-Кардељ) да обави припреме за касније растурање Југославије.

 

(Аутор је потпредседник Покрета за Србију и професор Машинског факултета у Београду)

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

Tusko's picture
Tusko (није потврђен) 12:27 28.03.2012.

  • +54
Voting is closed.

Profesore zabroavili ste da pomenete i razvoj motora jače snage oko 1000 KS koji je dva puta trošio manje nego postojeći ruski motori, u SSSR bilo je izvezeno oko 2000 komada ovog motora. Rusi su prosto bili oduševljeni tim motorom trebali ste da spomene koncept razvoja i novog tenka Vihor, kao i projekat supersoničnog aviona domaće proizvodnje NA koji je trebao da odstigne vrhunac u domaćoj avio industriji i podigne tehnološki nivo zemlje. Što se tiče tenkovskih motora to je bio primer uspešne saradnje SSSR i SFRJ u vojnoj industriji. Treba spomenuti i konceptulani razvoj artiljerije uvođenjem kalibra 122 mm i licencnom proizvodnjom top haubice D30 J, zatim konvertovanje topa 130 mm u 152 mm, što je omogućilo izgradnju potpuno novog koncepta top haubice 15 mm Nora. Treba spomenuti i uvođenje samohodnog oruđa 122 mm 2S1 Gvozdika. Vazduhopolovna industrija uglavnom se oslanjala na Zapad posebno u ugradnji avio motora Viper u galeb orao, jastreb i saradnja sa francuzima u izgradnji aviona NA. Od Rusa uglavnom smo se skoncentrisali da pribavimo licencu za remont motora MiG-21, a u oči raspada planirano je i usvajanje remonta aviona MiG-29, zatim nabavku protivbrodskih raketa P 15, P15M, P21, P22, kupovina prvo torpednih čamaca klase Sršen, a zatim i raketnih čamaca klase osa I 10 komada, koji će konceptuano poslužiti izgradnji klase novih raketnih topovonjača. Složićete se verovatno da smo i plodonosnu saradnju sa Sovjetskim savezom imali i u oblasti mornaričke tehnologije u izgradnji nove klase fregata Kotor, koja je modernizovana fregata klase Koni, nešto malo kraća ali po maritinimnim sposobnostima izuzetno dobar brod. Nabavka moranričkih artiljerijskih sredstava i PVO raketa brod-vazduh, sistema obalske odbrane Brom SOPL Rubež E, zatim remont pojedninih ruskih brodova u moranričko remontnom zavodu Sava Kovačević u Tivtu

ЂорђеБ's picture
ЂорђеБ (није потврђен) 18:30 30.03.2012.

  • +47
Voting is closed.

Нажалост, постоје ограничења дужине чланака па није све могло бити поменуто. Требала би читава књига.

Igor Grozni's picture
Igor Grozni 14:58 28.03.2012.

  • +53
Voting is closed.

Nista jos nije kasno,zasukati rukave i u istrazivanja.Zemlja bez atomske bombe je osudjena na nestanak ili vecito ropstvo.

Anonymous's picture
Anonymous (није потврђен) 00:58 28.05.2012.

  • +47
Voting is closed.

Kada srpsko dete progovori i ako cuje amerikanca engleza nemca ili rusa, ciji ce govor najpre prepoznati? Zna se rusa jer nam je govor slican ista vera a i dusa pa otud jer mi poticemo od slovena i prirodno je da volimo ruse i da svoju sudbinu vezemo za njih.ZIVELA RUSIJA

Додај коментар