Смена Ранковића довела и до прекида рада на атомској бомби

МЕЂУНАРОДНИ СКУП РУСИЈА И БАЛКАН

Др Ђорђе БЛАГОЈЕВИЋ: Два века војнотехничке сарадње Србије и Русије (1)

* Највиши ниво је достигнут куповином лиценце за тенк Т-72, која је представљала базу за развој модификоване верзије овог тенка, под називом М-84, који је по перформансама знатно превазишао оригинал, и у том тренутку био најбољи тенк те класе на свету. Да није дошло до распада државе, то би био највећи извозни посао СФРЈ у следећој деценији

* ВРЛС «Оркан», развијен у сарадњи са Ираком, био је у том тренутку један од најбољих у свету у својој класи. Нажалост, неки пројекти, као што су балистички пројектили већег домета нису одобрени, због већ тада постојеће унутрашње саботаже западне пете колоне

* Покренут је и програм развоја нуклеарне бомбе и с тим циљем су основани институти у Београду («Борис Кидрич»), Загребу («Руђер Бошковић»), Љубљани («Јожеф Штефан»)

* Сменом Александра Ранковића на «Брионском Пленуму» је прекинут и нуклеарни програм. Том сменом је отворен и пут западној петој колони (Бакарић-Кардељ) да обави припреме за касније растурање Југославије

         ИСТОРИЈА српско-руске војно-техничке сарадње почиње са Првим српским устанком.

         Од самог почетка устанка, оружје, поготову артиљеријско, набављано је (илегалним путем) из Русије и Аустрије. Срби су углавном имали пушке аустријске и турске производње, али у почетку су имали само неколико топова, набављених илегалним путем из Војводине.

         Још пре почетка устанка, постојале су тајне барутане, а после потом су неке од турских барутана пале у српске руке, тако да је муниција углавном произвођена у Србији. Одмах по оснивању, Правитељствујушћи совјет је дао налог да се праве нове барутане широм Србије, па су тако изграђене барутане у Ваљеву, Седлару, Стругарима, у околини Манасије и друге.

         Од артиљерије, произвођени су, у кућној радиности, само топови од трешњевог дрвета, врло лошег квалитета.

Топ од трешњиног дрвета

         Званична сарадња, на државном нивоу, почиње посетом Србији К. К. Родофиникина, изасланика кнеза А. Б. Куракина, руског посланика у Бечу. Он је, после разговора са српским војводама и посете српским барутанама, писао кнезу Куракину и тражио да се из Русије пошаље неки вешт артиљеријски официр, што је и учињено крајем те године када је у Србију стигао мајор Лавров који је посетио стругарску барутану у својству војнотехничког саветника. Тиме је производња у овој барутани знатно унапређена.

         На скупштини Правитељствујушћег совјета, крајем фебруара 1807. у Београду, доноси се важна одлука «да се поправе зидови београдске тврђаве, да се у доњој тврђави подигне арсенал, заснује тополивница и радионица за оружје, за ливење танади, савијање фишека, да се подигне ковачница за бајонете и копља». Ова одлука је историјски значајна, јер представља почетак развоја српске индустрије наоружања.

         Производња топова је почела тек 1908. године. Првих неколико топова су излили приучени српски мајстори, а већ средином 1908. године Родофиникин је тражио од руског министра војног да пошаље неколико искусних мајстора.

         У јулу 2009. године стижу два руска мајстора из Луганског артиљеријског завода: ливац Козма Калињин и стругар Григорије Пољаков са два помоћника, који су радили у тополивници све до 1912 године. Иако је ова производња била на занатском нивоу, ипак је то био зачетак војне индустрије у Србији.

         Нажалост, у то време западне силе почињу да подржавају Турску, Наполеон креће на Русију и Русија бива приморана да потпише мир са Турском, тако да Србија губи свог највећег (и јединог правог) савезника што доводи и до слома устанка, 1913. године.

         Прва права фабрика оружја у Србији, која је производила на индустријском нивоу, била је Крагујевачка тополивница (данашња «Застава-наменска») која је оспособљена уз помоћ француских стручњака јер се Милош Обреновић био окренуо западним силама, што се дугорочно гледано показало потпуно погрешно.

         Овај период  је можда најгори период у српско-руским односима (Русија се окренула према Бугарској), а даљи ток историје показао је да је комплетна политика савезништва са Аустроугарском била потпуно погрешна, јер се на „савезника“ који има територијалне претензије према српским земљама није могло озбиљно ослонити.

         У доба анексионе кризе, као и за време балканских ратова, Русија се држала по страни, уз прилично незадовољство народа, па чак и династије, чиме овај период прилично личи на период Јељцинове владавине. Међутим, управо тада долази до преокрета: руска реакција на Аустроугарско објављивање рата Србији је недвосмислена – Русија објављује рат Аустроугарској и Немачкој. У Првом светском рату се показује колико је фатално било српско ослањање на западне „савезнике“!

         Уцењивања, неиспоручивање и испоручивање неисправне војне опреме (плаћене прескупим ратним кредитима), недостатак праве политичке подршке... Све то доводи до пораза српске војске (после почетних победа на Церу и Колубари), остављене самој себи против три непријатељске силе, и до великог повлачења преко Албаније.

         Управо тада се покало право лице западних „савезника“ – били су спремни да уморе српске војнике глађу и жеђу, а то дога није дошло искључиво захваљујући ултиматуму цара Николаја западним савезницима да ће потписати сепаратни мир са Немачком уколико се не помогне Србима.

         Октобарском револуцијом 1917, Русија из корена мења свој карактер. Тадашња Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевина Југославија) и православна српска краљевска династија, према совјетској Русији гаје дубок отклон. Краљевина Југославија је није признала СССР све до 1940. године.

         С друге стране, Краљевина Југославија је под великим утицајем руске беле емиграције. У то време, Београд, Париз и Софија постају највећи центри одбегле руске интелектуалне елите и племства. С обзиром да се радило о високообразованим људима, они су дали непроцењиви допринос развоју тадашње српске и југословенске науке, уметности и архитектуре. У том периоду, отвара се и Руски дом у Београду.

         Односи Краљевине Југославије и совјетске Русије остају хладни све до почетка Другог светског рата, када нова југословенска влада, после мартовског пуча, признаје совјетску власт у Русији. Долази до окупације земље и њене поделе на окупационе зоне и нове марионетске државе, али тај рат доводи до кашњења раније планираног напада на СССР, а затим и до његовог слома. У Југославији се, пре свега у деловима насељеним Србима, јавља јак покрет отпора, који добија одређену помоћ како од СССР-а, тако и од западних «савезника». Коначно, рат се завршава на Сремском фронту, где снаге НОВ - уз огромну помоћ Црвене Армије - коначно ослобађају и последњи педаљ земље.

         Одмах по завршетку рата, креће обимна војнотехничка сарадња Југославије са СССР-ом. Набављају се многе врсте оружја. Од артиљерије, преко тенкова све до борбених авиона. При томе није се радило само о набавци војне технике, већ су формирана и заједничка предузећа за производњу наоружања и војне опреме. Такође је већи број војних инжењера слат на школовање/специјализацију у разним областима војне технике.

         У том периоду остварен је значајан напредак комплетног војно-техничког комплекса, али је 1948. године, резолуцијом Информбироа сарадња потпуно прекинута.

         Долази период «љубави» према Западу, али са западним земљама, изузевши делимично Француску и Шведску, никада није успостављена озбиљна сарадња на овом пољу. То најбоље показује податак да је укупна војно-техничка помоћ западних земаља у периоду 1951-1958 износила само $760.000!

         Међутим, то је била додатна мотивација за убрзани и интензивни развој војне индустрије сопственим знањем и сопственим снагама. У то време покренуто је око 40 пројеката нових борбених средстава, између осталог - освајање производње високоенергетских барута и ракетних горива, основан већи број предузећа са војном производњом (највише у Босни и Херцеговини) међу њима и ваздухопловна индустрија Соко у Мостару, каснији произвођач успешних школских и борбених авиона Галеб, Јастреб и Орао.

         Покренут је и програм развоја нуклеарне бомбе и с тим циљем су основани институти у Београду («Борис Кидрич»), Загребу («Руђер Бошковић»), Љубљани («Јожеф Штефан»). Оформљени су и војнотехнички образовни центри у Београду, Загребу, Сарајеву.

Институт "Борис Кидрич"

         Непобитно је да су знања наших стручњака, стечена школовањем у СССР-у била пресудна у овом периоду развоја војнотехничког комплекса Југославије.

         Од 1956. године, након формализације односа са СССР-ом, јача увоз савремених војнотехничких средстава из СССР-а: борбени возила (ЗСУ-57, Т-54, Т-55, касније и Т-72), борбених авиона (МиГ-21 и касније МиГ-29) и хеликоптера (Ми-8, Ми-14, Ка-25, Ка-28), средства ПВО (Двина, Волков, Нева, Куб, Стрела-1, Стрела-2М, Игла),  радарских система (П-12, П-15, П-35) итд., али се паралелно одвија и сарадња на знатно вишем нивоу, захваљујући убрзаном развоју војне индустрије у претходном периоду.

         Од СССР-а се добијају лиценце за производњу модерних средстава борбене технике: Маљутка, Стрела-2М, Стрела-10... У СССР-у је набављен и реактор нулте снаге за нуклеарни програм института «Борис Кидрич» у Винчи.

         Највиши ниво је достигнут куповином лиценце за тенк Т-72, која је представљала базу за развој модификоване верзије овог тенка, под називом М-84, који је по перформансама знатно превазишао оригинал, и у том тренутку био најбољи тенк те класе на свету. Да није дошло до распада државе, то би био највећи извозни посао СФРЈ у следећој деценији.

         Паралелно са сарадњом са СССР-ом на лиценцним програмима, наставља се рад на сопственим пројектима: вишецевним ракетним лансерима, борбеним возилима, артиљеријским оруђима, вођеним пројектилима (противтенковским и ваздух-земља).

         ВРЛС «Оркан», развијен у сарадњи са Ираком, био је у том тренутку један од најбољих у свету у својој класи. Нажалост, неки пројекти, као што су балистички пројектили већег домета нису одобрени, због већ тада постојеће унутрашње саботаже западне пете колоне. Из истог разлога, сменом Александра Ранковића на «Брионском Пленуму» је прекинут и нуклеарни програм. Том сменом је отворен и пут западној петој колони (Бакарић-Кардељ) да обави припреме за касније растурање Југославије.

 

(Аутор је потпредседник Покрета за Србију и професор Машинског факултета у Београду)