Николић опет у клин, Дачић опет у плочу

П р в и   п о г л е д

И БОРАВАК ЕШТОНОВЕ У БЕОГРАДУ ПОКАЗАО ДА СЕ НАСТАВЉАЈУ

РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ У РЕЖИЈИ ЕУ И САД

• Председник  државе једно, премијер друго, први до њих (Вучић)  - ни једно ни друго, он ни да прозбори, неће ни на чију страну, иако је био сведок догађаја, а сва тројица равноправни учесници важног, не може бити важнијег, политичког разговора
• Још су потпуно стабилни, цела тројка је на истој, владајућој  страни, а колико су баш јединствени - не зна се, видеће се накнадно

Пише: Раде Брајовић

        ЈЕДАН у клин, други у плочу, трећи као да није ни чуо ни видео, а сви били заједно, на истом месту - Николић и Дачић, а с њима и заћутали, иначе јасно говорљиви Вучић.

        Још су потпуно стабилни, цела тројка је на истој, владајућој  страни, а колико су баш јединствени - не зна се, видеће се накнадно. Већ сада се, међутим, примећује да разлике, огледане у изјавама Николића, па у демантијима Дачића, о Космету и ЕУ, не само да нису изазвале неки раскол или разлаз, већ се последице могу уврстити у корисне, чак ће, можда, помоћи у отклањању блокаде видљивих и оних других разговора, у Бриселу и другде.

        Чињеница  да је иста тројка у четвртак  разговарала са  шефицом дипломатије ЕУ, Кетрин Ештон, у Београду, где је стигла из Приштине, у овом тренутку може само да потврди овакве о сличне политичке и друге парадоксе...

        Тако је то у тајној дипломатији, тако је то у Срба!

        За разлику од већине других нација и њихових држава, Србима разлике могу и да помогну - ако из њих, у околностима стани-пани, изникне слога која „живот значи“. Или се нађе неко мудар да између несложних посредује, или сам живот помири разлике, најчешће пошто један, углавном ћутећи, одустане од својих непримењивих и занесењачких ставова.

        Председник једно, премијер друго, први до њих - ни једно ни друго, ни да прозбори, неће ни на чију страну, иако је био сведок догађаја, а сва тројица равноправни учесници важног, не може бити важнијег, политичког разговора.

        Државни врх Србије, позната тројка - председник Николић, премијер Дачић, први потпредседник владе Вучић - рекли су што су рекли, трећи у себи, о двокраком и међузависном, најважнијуем  догађају наше савремености, косметској кризи и  српском, исто кризном, приближавању Европској унији...

        Сцена једна, у два дела, Београд и Брисел, наша тројка, минулог понедељка увече, одлетела код дипломатске шефице ЕУ, баронесе Кетрин Ештон, на њен позив, да пробају да отклоне „сметње на везама“ у дијалогу између српског председника владе, Ивице Дачића, и првака приштинских привремених институција, Хашима Тачија. Тема критична и кључна овлашћења будуће заједнице српских општина на аутономном Космету.

        Ми тражимо законодавна и извршна, а они „ларпурлартистичка“, готово необавезна и, каква су да су, усклађена са законима и оним главним, уставом, њихове самопроглашене независне државе.

        Једино је компромис, али с обе преговарачке стране, излаз из блокаде, какав-такав пут избављења из кризе и домашај почетка нормализације односа Београда и Приштине, што је истовремено и капитални услов за уручивање Србији датума претприступних преговора за ЕУ.

        Иглене уши додатно сужава и временски фактор - ако Европска комисија, 16.априла, после анализе српског испуњења услова, не изгласа препоруку за датум, времеплов би се развукао, малте не до бесконачности, али и неодложног понижења Србије и њене укупне власти, посебно њених  садашњих врхова, значи управо ове државне тројке. А, уз све то, њихова домаћица, на радној вечери, у понедељак увече, баронеса Ештон, лично подноси извештај ЕК о дијалогу Дачића и Тачија, коме и посредује, из чега происходи и судбина еуро-препоруке (не)давања датума Србији...

        Колико је, коначно, стани-пани фактор важан, показује да је српску државну тројку мотивисао на поступак преседанског типа - заједно су  сва тројица одлетела у Брисел, „на ноге“ Ештоновој, а да баронеса, други дан по испраћају гостију из Србије, лично одлети у Приштину, злобници би могли рећи, „на ноге“ Тачију и његовим колегама. Овакав, благо изражено, дебаланс појачава несхватљив податак да је шефица ЕУ-дипломатије Кетрин Ештон у Приштини изразговарала и са донедавним хашким заточеником, терористом Харадинајем...

        Ако су оваква поређења, можда, неумесна и непотребна, суштински је, међутим, важно и неизбежно питање - како се ЕУ и САД односе према готово безграничним напорима актуелне српске власти да покрене решавање косметске кризе и коначно се придружи европској заједници држава, како су то радиле и друге новочланице? Несклад је, у оба случаја, јасан и драстичан - у корист Приштине, на штету Србије.

        Премијер Дачић западну дволичност уопште и не сакрива, наглашавајући да и ЕУ и САД на сваки српски предлог одмахују главом...

        Дачић је сасвим отворено демантовао и Николићеве тврдње да је Приштина попустила, морала да попусти, и да ће чак, сасвим прецизно, потписати споиразум, 2о. или 28. марта.

        Разумљиви оптимизам дела јавности је спласнуо, јер је Дачић убедљиво упозорио - Приштина није попустила, разговору и нису присуствовали, а Тачи и његови, на претходним састанцима и после њих, упорно инсистирају да заједница српских општина не може да има законодавна и извршна овлашћења, на чему Србија непоколебљиво истрајава. При том је навео важност српског управљања пословима безбедности, правосуђем, полицијом, наравно и другим свакодневним и уобичајеним, као и својим органима управе, здравством, школством...

        Толико је српски премијер настојао да буде уверљив и сугестиван да је чак рекао да нема одступања ни по цену датума за преговоре о уласку у ЕУ, а зна се да је то најприоритет владе!

        Било је, можда, и оних који су, трагом неких пресованих коментара, посебно оних сталних тзв. аналитичара, видели „смак сета“, одлазак властодржаца, наравно и неизбежну  њихову одговорност која, па и није деловала да је баш за бацање. Важније је, међутим, уверење да су се и власт, с њом и јавност, могли суочити са представом шта би донеле наше нове неслоге, у овом тренутку општих немаштина, свега сем огромних проблема, прво оних материјалних и политичких, али и моралних и духовних, свакојаких.

        Било би горе и од онога што сада преживљавамо, и без наде да оживимо достаојанство и углед, да вратимо Космет и добијемо ЕУ... Ако, наиме, ове две задње ставке, у садашњим актуелним околностима икако можемо да макар почнемо реалније да остварујемо, услов свих услова је - истина о свему, сваком детаљу,  јавно, од врха.

        Наравно, и о сагласности и разликама, слози и неслози, јединству и сукобима... Експеримената ту не може и не  сме да буде!

        Да ли је збиља суочавање са могућим или реалним политичким разликама у самом државном врху помогло да се реалније схвати и решава повод разликама - сазнање истине о реалностима проблема и послова Космета и ЕУ?

        Истина никад не може да смета, смета бекство од истине.

        Најновији повод за сазнавање истине, и о јединству и о спорним проблемским темама, Космету и ЕУ, био је београдски  разгвор наше државне, у четвртак поподне, са Кетрин Ештон.

        Баронеса јесте први сведок, али њој је обичај да говори саопштењима - можда да је речи не би случајно одвеле од истине? А, у оно што су рекли наши, опет председник Николић,  али сада и премијер Дачић, не би, ваљда, требало сумњати.

        Ештонова ни речи. Николић и Дачић умерено и одмерено. Такав је и изразити оптимизам, посебно Николићев - он је чак рекао да никад нисмо били ближе споразуму с Приштином и да је чак могуће да почне циркулисање нон-пејпер документа...

        Дачић није одустао од најмање три услова споразума - формирања заједнице српских општина и њихових овлашћења од којих нема одустајања, ни у правосуђу ни у полицији... Наравно, ово не значи да ће то проћи  2о. марта, на следећој рунди дијалога Београда и Приштине, тим птре што је Тачи изјавио да не долазе у обзир оваква овлашћења Србима на Космету.

        Разлике између Београда и Приштине, у режији ЕУ и САД, очигледно се настављају. Нису, такође, елиминисане ни разлике у српском врху, макар у тактичким нијансама.

        У томе је најважније сазнање да истина не може да се избрише, без обзира што некима не прија.

        Добро је ако се верује у такву истину о истини, кад се зна ко је ко и шта је шта. Тада би и разлике у српском врху могле да помогну?!