Не узмичу они који Иву Андрића оптужују да је Босни нанео веће зло од свих окупатора заједно

НАЈДАЉЕ ИДЕ АЛИЈИН САБОРАЦ И МИНИСТАР ЗА РАТНЕ ПРИПРЕМЕ РУСМИР МАХМУТЧЕХАЈИЋ

Иво Андрић

  • У Мостару је, у Центру за културу, промовисао књигу „Андрићевштина - против етике сјећања“. А слабо се зна да је та Махмутћехајићева књига, баш као и својевремено Исламска декларација, премијерно је објављена у Београду
  • Иако турски период уништења средњовековне хришћанске Босне у Сарајеву цинично зову „периодом турске управе“, наш нобеловац је од бошњачких интелектуалаца маркиран и као писац „аморално селективног историјског памћења о исламизацији и муслиманима“
  • Срећа његова што није жив јер би му, као диндушманину, вехабијски имам Мудерис у Сарајеву већ изрекао фетву попуте оне Хомеинијеве која умало није дошла главе Салману Руждију
  • Редакција часописа „Шарли ебдо“ у Паризу је колективно главом платила што је објавила карикатуру пророка Мухамеда, који се по исламу не сме уопште ликовно приказивати. Наш Андрић је још релативно и добро прошао. Због магнум кримена, који је починио литерарном обрадом османске окупације српских земаља и вишевековних патњи православног народа под зулумом исламских конвертита, није ни убијен нит је робијао десет година
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, „Политика“
 

        ПРИЈЕ три мјесеца Иво Андрић је јавно упоређен са Хитлером, а његово дјело оцијењено као геноцидно. Било је то у Мостару, у Центру за културу, на промоцији књиге „Андрићевштина - против етике сјећања“, аутора Русмира Махмутчехајића.

        Да је Алија Изетбеговић о нашем нобеловцу Андрићу говорио као о „фратарском копилету“, посвједочио је Емир Кустурица.

        Знамо и да је његов блиски сарадник Махмутчехајић објавио читаву књигу на основу тезе Мухамеда Филиповића да је највећи српски писац „нанио веће зло Босни него све окупаторске војске заједно“. А како и не бисмо знали?!

        Махмутћехајићева књига, баш као и својевремено Исламска декларација, премијерно је објављена у Београду.

        Оно што је, међутим, мање знано, Алија и Русимир су партиципирали у Хомеинијевој фетви 1989. против Салмана Руждија.

        Како свједочи угледна англо-америчка новинарка и публицисткиња Нора Белоф: „Неки западни либерали узалуд су убјеђивали Изетбеговића да се јавно дистанцира од Хомеинијеве фетве против Салмана Руждија, која је сваког муслимана у свијету обавезивала да изврши егзекуцију“(Југославија - рат који се могао избећи, Плато, Бгд. 1999, стр. 80-81.).

        Према Белофовој, дистанцирање им је било потребно да би превазишли упадљиву контрадикцију између Алијине Исламске декларације као политичког програма и западне некритичке подршке његовој политици. Алија је, међутим, одбио да се десолидарише са смртном пресудом, коју је Руждију изрекао вођа исламске револуције и творац Исламске државе.

        Но, док је Алијина подршка физичкој ликвидацији једног од водећих европских писаца 20. вијека била само пасивна, Русмир Махмутчехајић отишао је и корак даље. Током десет година, које је Ружди провео у „мишијој рупи“ гдје су га британске службе чувале од фанатичних исламистичких ловаца на његову главу, он је у један мах покушао да се искупи подршком босанским муслиманима чланком објављеним у „Гардијану“.

        Како пише Нора Белоф, само три дана касније огласио се инг. Русмир Махмутчехајић у лондонским „Muslim News“: „После пажљивог читања чак и овог малог Руждијевог есеја о Сарајеву, могуће је закључити да је он један од заговорника сатанских снага, које претварају у прах и пепео све што могу у земљи Босни.“

        Реакција инг. Русмира, да ли само његова, била је јасна порука Руждију да му није опроштено што је у роману „Сатанаски стихови“ описао пророка Мухамеда као човјека од крви и меса.

    Биографија Алије Изетбеговића углавном је позната, али не и инг. електротехнике Русмира Махмутчехајића, који је овдашњу публику недавно шокирао андрићофобијским испадом, фобијом која, како смо већ поменули, има дужу традицију у „босанском вилајету“.

        Када је почетком ’90-их изашао изашао из анонимности као министар за намјенску индустрију у првој вишестраначкој влади БиХ у квоти СДА, био је то, у ствари, његов повратак у Босну из Хрватске.

        Претходно је из Сарајева под бизарним околностима био склоњен на Универзитет у Осијеку, на дужи период.

        Само узак круг посвећених знао је да је инг. Русмир био на иницијалном списку тужиоца у „Сарајевском процесу“ (исламским фундаменталистима). У задњи час, скинут је са списка и склоњен из БиХ, интервенцијом његовог земљака и пријатеља Нијаза Дураковића (будућег предсједника ЦК СК БиХ) код Хамдије Поздерца (тадашњег предсједника ЦК СК БиХ). Уз образложење да због болести не би издржао суђење.

        Прије тога десило се нешто још чудније: Нијаз и Русмир су као тинејџери из родног Стоца у Херцеговини отишли на „љетовање“ у Фатахов терористички камп у Палестини. А при невјештом баратању експлозивом овом другом је оштећен вид. Због тога су свевидеће америчке службе на неодређено вријеме обојици ускратиле визу за улазак у САД.

        Ни домаћој СДБ њихова терористичка обука код Јасера Арафата није била непозната, али их је партијски врх амнестирао.

        „Младалачка романтична идентификација са земљаком Мустафом Голубићем“, „Палестина је била у покрету несврстаних“, „СФРЈ није имала дипломатске односе са Израелом“ - биле су узете као олакшавајуће околности.

        Послије тога путеви им се разилазе: Нијаз прави завидну компартијску каријеру, а Русмир се окреће вјери у кругу Младих муслимана и постаје Алијин министар кључног ресора за бошњачке припреме за рат. Али, само накратко.

        Послије преране смрти, Нијазов табут спуштен је у харем Цареве џамије и џеназу је предводио рес ул улема Мустафа Церић, што је врло изузетна част резервисана за најбоље муслимане. А Русмир послије рата постаје водећи политички интелектуалац СДА естаблишмента и уредник неколико часописа са међународним редакцијама које укључују иностране пријатеље бошњачке Босне.

        Салмана Руждија је, након деценије прогонства и сакривања у Британији и САД, под притиском свјетске јавности, ајатолах Хамнеи 1998. ослободио фетве.

        Редакција часописа „Шарли ебдо“ у Паризу је колективно главом платила што је објавила карикатуру пророка Мухамеда, који се по исламу не смије уопште ликовно приказивати. Наш Андрић је још релативно и добро прошао. Због магнум кримена који је починио литерарном обрадом османске окупације српских земаља и вишевјековних патњи православног народа под зулумом исламских конвертита, није ни убијен нит је робијао десет година.

        Иако тај период уништења средњовјековне хришћанске Босне у Сарајеву цинично зову „период турске управе“, наш нобеловац је од бошњачких интелектуалаца само маркиран као „веће зло по Босну од свих окупатора“, као писац „аморално селективног историјског памћења о исламизацији и муслиманима“ и још горе.

        Срећа његова да није жив јер би му, као диндушманину, вехабијски имам Мудерис у Сарајеву већ изрекао фетву. 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари