Не може ни Космет кроз иглене уши
П Р В И П О Г Л Е Д
ШТА (НЕ)НУДИ ПРВИ СРПСКО-АЛБАНСКИ СПОРАЗУМ О НОРМАЛИЗАЦИЈИ ОДНОСА - ПОД ЗАШТИТОМ ЕУ?
- Вучић рече да су добијене гаранције да „албанска чизма” неће газити по северу, али није тако записано. Уосталом, ко то данас, осим, можда, „чедиста” и „курјака”, не би осетио потребу да се не сложи и да оштро не протествује кад сазна да полицијски састав, безбедност Србима и одсуство шиптарских снага и друго - гарантује НАТО?
- Баш то и јесте - увредљиво! Та гаранција делује неистинито, волшебно, неозбиљно, невероватно, подваљивачки и обмањивачки, просто вређа грађане Србије, све Србе, посебно косовско-метохијске
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
ИЗУЗЕТНО драматични ток српско-албанских разговора у Бриселу, условљен самом комплексном темом, али и неполитичким гестовима учесника (!), јединствен је и по томе што динамизам догађања није умањен ни после окончања десете рунде, 19. априла, када су српски премијер Ивица Дачић и вођа приштинских привремених институција, Хашим Тачи, у присуству високе представнице ЕУ, баронесе Кетрин Ештон, парафирали „Први споразум о нормализацији односа”.
Уместо олакшања или неке врсте задовољства - како се споразуми, обично, дочекују у обичним земљама – почела су нова и убрзана затезања... Ништа чудно за Србију и њену неупоредиву преокупацију, Косово и Метохију.
Не делују нимало чудно, Србима макар, информације да су се преговарачи малтене „хватали за гушу”, полемисали виком, циком и испруженим песницама, неки изражавали ставове лежањем на поду, напуштањем седнице без најаве и образложења, или договора да ли ће се и када наставити дијалог...
А, можда је врхунац преговарачке драматике, и више од тога, оно Дачићево осећање да му је изгледало, док ходницима иде ка канцеларији Кетрин Ештон, ка месту дијалога, као – да иде на стрељање!
Амбијент није био битно погоднији ни на домаћем терену, пошто су се Дачић и Вучић вратили у Београд. Упућиване су им тешке и најтеже речи – да су издајници и слуге, а дељени су и њихови бројеви телефона преко којих су им стизале и поруке којих би се стидели и минимално културни људи... Нису изостале и претње смрћу, убиствима, атентатом, и породицама, чак и њиховој деци!
У Београду је, велики спортски спектакл, маратон, такође био прилика да се извикују пароле против споразума.
Ако се из овог збира драматичних догађања, и изван Србије и у њој, њеној политичкој жижи, наравно најпосебније на самом Космету, па остане само рационална и она „гола” политика, опет је неизбежно сазнање да је за Србе и Србију - Космет више и од најдрагоценијег дела територије, чак је Космет више и од Космета!
То је неугасиви симбол свих српских времена, вечни мотив националних митова и инспирација гусларских и других свевремених песама, које су српски дух, етику и укупну културу и дигнитет дигли на највише и највеће висине. Зато је сасвим разумљиво што Космет, у свим околностима и у свим пословима, увек подразумева, макар мало више...
Шпекулантски би било и помислити да наши преговарачи – Дачић, Вучић, Вулин и Николић, са блиске дистанце – другачије мисле, осећају се или делују, па и онда кад помену – митоманију. Проблем који подстиче драматизацију, пре, током и после разговора, у нечем је другом – хтели су да косметску кризу реше на пребрз и најтежи начин...
Може ли Космет да прође кроз иглене уши?
Покушала је и упорно то покушава наша политичка тројка, државни врх Србије, како популарно зову Николића, Дачича и Вучића. А, да ли је успела да провуче муку кроз лековито уско грло – тек ће се видети! Чини се, међутим, да се већ сада види где им је најуже.
У праву је Вучић кад се брани чињеницом да у споразуму нигде не пише да ће Србија признати независност Косова, а Дачић да Тачи не говори истину кад изјављује да је споразум, у ствари, српско признавање те независности.
У праву су и у другим тврдњама, на пример - да ће командира полиције практично одређивати косметски Срби, итд и тсл. Али, такође је тачно, али и важније, што у том тексту такође нигде не пише да Србија не признаје и да неће признати независност албанске државе на српској територији.
А зар не пише да две стране раде то и то, примењују приштинске законе, чак и њихов устав?
Те „две стране” су две суседне државе, чије добре односе тражи Европска унија, што је један од услова за датум којим почињу припреме за ускакање Србије у ЕУ. Не помиње се, испала је она огавна формулација о забрани деблокаде учлањења у међународне организације, што значи столицу у УН, али је остао подједнаки прилаз ЕУ.
А, има и онога што није добро, а пише – гаранције да „албанска чизма”, како рече Вучић а није тако записано, неће газити по северу – ко то данас, осим, можда, „чедиста” и „курјака”, не би осетио потребу да се не сложи и да оштро не протествује кад сазна да полицијски састав, безбедност Србима и одсуство шиптарских снага и друго - гарантује НАТО...
Е, то је баш - увредљиво! Та гаранција делује неистинито, волшебно, неозбиљно, невероватно, подваљивачки и обмањивачки, просто вређа грађане Србије, све Србе, посебно косметске, али и заједничко актуелно руководство, које се још памти по патриотизму, оној поноситој речи коју би неки да забране...
Србија хоће да свестрано сарађује са земљама Запада, САД и Европе, иако су нас њихове крстареће ракете прецизно 1999. погађале и убијале (од две и по до пет хиљада), а рушевине изникле у свим већим градовима још подсећају какве су нам Натовци слали „милосрдне анђеле” - сачекајте, макар, да се рушевине очисте, а уранијумске канцерозне бомбе неутралишу!!!
Србија истински хоће у Европу, очекује од ЕУ и САД много, посебно у економском опоравку и развоју, па су и неки српски толерантни гестови према шиптарским зликовцима, које Запад штити, вероватно мотивисани и потребом да се спасава и обнавља међусобно поверење негдашњих савезника.
Неповерење према НАТО још није за брисање, ко зна да ли ће бити икада!
Однос Запада, посебно САД и Немачке, према албанским сецесионистима то најречитије потврђује.
И разлике у тумачењима, и саме разлике од почетка српско-албанских разговора, настајале су и одржавале се највише зато што је Приштина имала беспоштедну навијачку наклоност западних покровитеља.
Тако је избрисана звездица која је објашњавала статус Космета према Резолуцији 1244 СБ УН. Доведени су и албански граничари на Брњик и Јариње, лична документа су приштинска, возачка такође итд. Ниједан убица или бацач бомби, готово свакодневних, на српске куће и дворишта, на људе, остали су заштићени скривањем под крила Еулекса.
А, касапи српских људи и продавци нихових органа, још су недодирљиви, јер истрагу води ЕУ...
Све је, наравно, у рукама Запада, јер се сагласила претходна влада Бориса Тадића, а посебно је катастрофална одлука о преносу овлашћења и свих послова у решавању косметске кризе са УН на ЕУ.
И, како сада, у досад најважнијем документу, чак Првом споразуму о нормализацији односа Београда и Приштине, да се верује на реч?
Створене околности нису резултат понашања ове владе, већ претходне, и оних ранијих, али тиме се, ни за јоту, не умањује садашња одговорност актуелног државног врха. Напротив. Од њих се очекувало и још се очекује да, како су перманентно обећавали, трајно реше кризу Косова и Метохије – у складу са Уставом Србије, а то значи и укупне правде и свих базичних међународних принципа.
У политичким разговорима, посебно тешким, какви су били бриселски, у којима и посредници навијају за српске противнике, наравно не може да буде лако и тешко се проблеми решавају рутинским средствима. Тактизирање је зато лако примењив и важан метод да би се стигло до циља, посебно кад је удаљен.
Тактичност било које врсте није непримењива и на домаћој сцени, поготово кад се наслућују резултати. У решавању проблема Косова и Метохије није такав случај ни споља ни изнутра, зато би и тактичност требало да буде селективна и убедљива. Да се лако не прочита.
Да ли су такве и ове током и посебно после бриселског споразума?
Зашто се наш преговарачки врх одлучио на тако екстензивни реторички удар, посебно са телевизијских екрана – да ли да би се нешто сакрило? Зар о тако важном споразуму одлучивање треба приписати влади, кад се знало оно што се збило – једногласна сагласност.
То је, наравно, добро, таква слога у земљи неслоге, али зар не би било боље да је прво и једино одлучивала Скупштина, а да се њен став коначно провери на народном референдуму.
Трка с временом – да се одлучи до седнице Министарског савета у Луксембургу, 22. априла пре подне, завршена је Дачићевом телефонском информацијом Кетрин Ештон да је сагласност постигнута, па препорука европских мимистара да се разговара са Србијом није изостала, а коначна одлука следи 28. јуна.
Србија је брзо трчала и стигла је до првог циља – препоруке да се отворе преговори и у јуну добије датум... Следи у петак и расправа у Скупштини Србије о споразуму, вероватно без одлучивања.
Одлучни су, међутим, били Срби са Севера Космета – одбили су све тачке споразума, затражили референдум о споразуму, а сами формирали своју скупштину.
И врх Српске православне цркве формулисао је сличне ставове, а осносвни је – Космет заувек део Србије.
Улице и тргови Београда опет су пуне протестних шетача – у понедељак су следбеници Коштуничине Демократске странке Србије затражили су оставку владе што је предала Космет. Протествовали су поново радикали и „Двери” и други.
Датуми, због датума, свакодневно се ређају и умножавају српску хронику протеста. Календар догађаја о Космету опет је све гушћи, а то обично значи да су излази све ужи!
