Не бори се Србија поводом КиМ против САД него се САД боре против међународног права

„ПИТАЊЕ ДРЖАВЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ЈЕ У НАШИМ РУКАМА, А ДРЖАВА СЕ НЕ ДАЈЕ“

* Kосовске таксе на српску робу именоване су у западним медијима као трговински рат Београда и Приштине. Реч је о већ излизаној формули лажних симетрија: иако у овом случају једино Косово „ратује“, додуше само таксама за сада, а Србија није ништа учинила у том „рату“, и она је, по логици поменуте синтагме, постала „учесник“ односно „страна у рату“

* Београду поводом повлачења признања „Косова“ не треба еуфорија. Државе које нису признале „Косово“, укључујући оне које су повукле признање, као и оне које нису гласале у Дубаију за Косово у Интерполу, нису тако поступиле на убеђивање Небојше Стефановића или Ивице Дачића, него једноставно зато што је то противно међународном праву

* Да су аргументи међународног права у овом случају у обрнутој сразмери, Србија не би могла да обезбеди ни неколико процената подршке, какво год било њено лобирање и дипломатска активност, чак и по цену да за то издвоји цео свој буџет. Реч је о нечем другом – о погрешном путу САД виа Косово, а на погрешном путу све су станице погрешне

* Албанци имају власт, територију, имовину, све су узели, односно отели, једино немају државу. Или, како би то рекао Матија Бећковић, ако је Косово њихово, зашто нам га онда траже. И шта они, у ствари, траже. Па управо то – државу. Проблем је, међутим,  у томе што се држава не даје. У противном се отвара процес њеног нестајања, губитка суверенитета и интегритета

_____________________________________________________________________________

         Пише: Слободан ЈОВАНОВИЋ

         У ДАНУ кад косовска скупштина доноси одлуку о формирању косовске војске, европски лидери на састанку у Бриселу, говоре да проблеми у вези с дијалогом Београда и Приштине углавном долазе са приштинске стране, а о српској страни у том контексту није било речи.

         У саопштењу се, међутим, те обећавајуће нијансе губе и ствари се враћају на стару матрицу. По њој, само који дан пре тога, на пример, косовске таксе на српску робу именоване су у западним медијима као трговински рат Београда и Приштине.

         Реч је о већ излизаној формули лажних симетрија: иако у овом случају једино Косово „ратује“, додуше само таксама за сада, а Србија није ништа учинила у том „рату“, и она је, по логици поменуте синтагме, постала „учесник“ односно „страна у рату“.

         Иза тога је, по уходаној логици ствари, требало да уследе савети да се „две стране“ уздрже од ескалације, да се договоре о превазилажењу проблема, итд.

         Тако би сигурно било да српски званичници нису рекли да им се такво реаговање у виду лажне забринутости и лицемерне симетрије, односно изједначавања неједнаког - смучило, што значи да би европски и амерички званичници боље учинили ако ништа не кажу него да се пренемажу и распирују ватру претварајући се да је гасе.

          Рећи ће неко да то није ништа у односу на ранија окривљавања Срба за све и свашта, уз коришћење шовинистичких израза, које сада не бисмо цитирали и понављали. Време ће показати да ли се после најновијих извештаја из Брисела нешто мења или матрица у суштини остаје иста.

         Поменути медији су, на пример, српски наступ у Дубаију означили као „агресивну“ и „дивљачку“ кампању, а америчко лобирање против избора руског кандидата за директора Интерпола као „офанзивна средства“ и „масивну пропаганду“.

         Поклич украјинског министра полиције после тог гласања („Руска кандидатура је одбијена, битка је добијена. Слава Украјини“) објашњава се као његов „ентузијазам“, а реакције српских политичара на неуспех Приштине су „еуфоричне“.

          Однос је доследан и прецизан: за једне, своје, увек је позитивно конотиран, за оне друге – само негативно.

         Анализирајући суптилно ове примере, Весна Кнежевић на сајту Новог стандарда наводи да је „ентузијасти“ неко коме можда недостају знање и компетенција за бављење дотичним проблемом, али му је „срце на правом месту“, „бори се на страни добра“ и „има му помоћи“ (украјински министар полиције Арсен Аваков), док је „еуфоричан“ неко ко је изгубио контакт са стварношћу, у перспективи и „контролу над самим собом“ и „нема му помоћи“ (Дачић).

          На Западу ништа ново, рећи ће немачки писац и српски песник. Али, шта се догађа на нашој страни света?

         Песник каже „старе приче“, што значи – погрешне. И то не само из угла „ентузијазма“ или „еуфорије“ . Јер, државе које нису признале Косово, укључујући оне које су повукле признање, као и оне које нису гласале у Дубаију за Косово у Интерполу, нису тако поступиле на убеђивање Небојше Стефановића или Ивице Дачића, него једноставно зато што је то противно међународном праву. 

          Са тог истог становишта, одлука Америке да призна Косово као независну државу је - грешка.

Овако је пре десет година било пред Народном скупштином

         Велики су и бахати, помислили су да могу све и да их није брига за међународно право и Уједињене нације. И – направили велику грешку, која ће ко зна шта још произвести и колико коштати нас, и не само нас, можда и њих, а много више и пре Европу која је ту америчку одлуку подржала. Остале са списка земаља које су се томе придружиле , учиниле су то на убеђивање САД и ЕУ, што подразумева све форме и садржаје тог убеђивања – од притисака, до уцена и претњи.

          И шта је резултат за деценију тог „лобирања“?

         Једва су напабирчили половину земаља које су признале ту лажну државу, при чему неке нису ни знале да су то учиниле или нису ни знале шта и кога признају, па сада одустају. Ако се изузму поменути начини „лобирања“, аргументи спонзора косовске независности су de facto непостојећи или крајње неубедљиви. А што је још важније, противни су Повељи УН и међународном праву.

         Најчешће навођена флоскула - да је то посебан, sui generis случај, који нити има преседана нити ће бити преседан – није убедила већину земаља чланица УН. Јер, готово свако има или може имати неко своје Косово, а о томе да ли је нешто преседан или не и да ли ће бити или неће бити преседан, не одлучује нико па ни моћна Америка.

         Државни суверенитет и интегритет је поред осталог и установљен због реалних или потенцијалних сепаратизама, на шта је мало земаља имуно. Много је више оних које признавање отцепљења Косова доживљава као пуштање духа из боце и као пледоаје за хаос у међународним односима.

          Велики и моћни, наравно, не воле неуспехе и поразе, а поготово не воле да то признају, али овде је неуспех очигледан. Бар за сада.

         Нису помогли никакви штапови и шаргарепе. Тај неуспех, међутим, није резултат недовољне ативности САД и ЕУ, да не кажемо Косова, нити неких нарочитих активности српских власти. Уосталом, могућности Америке и Србије су у том као и у сваком другом погледу неупоредиве. Да су, на пример, аргументи међународног права у овом случају у обрнутој сразмери, Србија не би могла да обезбеди ни неколико процената подршке, какво год било њено лобирање и дипломатска активност, чак и по цену да за то издвоји цео свој буџет (који је иначе више стотина пута мањи од америчког).

         Овде је реч о нечем другом – о погрешном путу САД виа Косово, а на погрешном путу све су станице погрешне. Тако им се и догађају неуспеси са пријемом Косова у УНЕСКО, а ево сад и у Интерпол, те на крају приче – у Уједињене нације.

У Вашингтону против овога немају ништа, напротив

         Наравно да српске власти не седе нити треба да седе скрштених руку, али је свако сеирење српских министара после Дубаија било колико контрапродуктивно још више и неосновано. Важно је то не само са становишта народне мудрости – у злу се не понизи, у добру се не понеси, него као наук за ову битку која ће бити дуга и неизвесна. Јер, не боримо се ми против Америке него се Америка бори против међународног права.

         Зато то и нису наше победе нити их треба тако третирати и непотребно их иритирати, али јесу порази америчке дипломатије од светске заједнице земаља и народа, од Уједињених нација, од оних који се сутра или већ данас могу наћи на удару својих сепаратизама и волунтаристичке одлуке моћне Америке да их подржи. И као што свако има или може имати неко своје Косово, и свестан је тога, исто тако је свестан да се може наћи у позицији у којој је сада Србија.

         Зато је непходно да српска власт промени и реторику, али и приступ – да се не радује пре краја и да не посустаје чак и кад се по која битка изгуби и плати цена која изгледа превисока. Јер, овде је у питању не само Косово него и Србија. Проблем Косова се, наиме, не може решити нацистичким принципом - разграничењем с Албанцима, нити пак некаквим разменама територија, што је већ тачно идентификовано као принцип „своје за своје“.

          У релативно дугом периоду социјализма проблем Косова је тумачен као последица нарушених међунационалних односа, а тај наслеђени дискурс је доминантан и данас. Међутим, Косово је државно питање и једино са тог становишта се може и решавати, колико год то трајало и коштало.

         Од државе веће цене нема. Она супституише и категорије слободе, и оваквих или онаквих међунационалних односа и њиховог унапређивања, и стања демократије и политичких односа, и уставног и правног статуса појединих делова државе, и такорећи све остало.

         Оно што се овде заборавља или забашурује, у свету се зна, бар у његовом великом, или највећем делу. Зато амерички пројекат косовске државе и велики напор да се тај пројекат оствари, не може да прође. Питање државе је у нашим рукама.

         Имају власт, територију, имовину, све су узели, односно отели, једино немају државу. Или, како би то рекао Матија Бећковић, ако је Косово њихово, зашто нам га онда траже. И шта они, у ствари, траже. Па управо то – државу.

           Проблем је, међутим,  у томе што се држава не даје. У противном се отвара процес њеног нестајања, губитка суверенитета и интегритета. О свему осталом се може разговарати и договарати, да не кажемо – преговарати. Знали су то наши преци који су се кроз целу историју борили за државу Србију, али бисмо овом приликом да подсетимо само на једног скорашњег српског политичара – Зорана Ђинђића – који није у том погледу био најмаркантнији пример, али је тај проблем најсажетије и најјасније формулисао, и то платио главом: „Статус Косова је, у ствари, статус Србије“.