Навикавају нас да је Косово „готова ствар”

П Р В И  П О Г Л Е Д

ШТА ЗНАЧИ ЗАОБИЛАЖЕЊЕ КОСОВСКОМЕТОХИЈСКЕ КРИЗЕ НА СТАРТУ ИЗБОРНЕ ТРКЕ?

• КиМ је било покрајина, а шта је сад – Вучић, пре неко вече, на директно питање „је ли Косово део Србије”, одговори са „да”. Најкраће могуће. Али , да ли је и тачно?
• Убиство одборника Јанићијевића, дрско хапшење Ивановића и саслушавање Пантића, ново ширење забрањених места за београдске политичаре, ограничавање и укидање изборних права Србима, само су најизразитији примери албанског показивња да се њихова независност несметано уходава, наравно - уз подршку САД и ЕУ

         Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         ИАКО ЈЕ тачно и да је 21. јануар, кад су започели приступни разговори влада Србије и ЕУ, збиља историјски, чак и највећи од Другог светског рата (!), наличје тог дана, исписано збивањима на Косову и Мертохији, подразумева потпуно супротне атрибуте, чак и демантије.

         Најубедљивији у свему је утисак да су ти догађаји, пре и после тог историјског трена, показали – ко је и шта (у)радио, од ген-сека и Савета безбедности УН, преко амеро-европских лидера, појединачно и групно, до већине наших владајућих и дугих званичних структира.

         Посебно место, наравно, припада разулареној политичкој и злочиначкој приштинској мафији, заштићеном извођачу свих најпрљавијих, па и оних монструозних радова. Такви су, целом свету знани злочини над злочинима - сецирање и продаја органа српских мученика, за које се, и према западним уверавањима, касапи знају, а зна се да и сада управљају главним пословима у јужној српској поктрајини…

         Била покрајина, а шта је сад – Вучић, пре неко вече, на директно питање „је ли Косово део Србије”, одговори са „да”. Најкраће могуће. А , да ли је и тачно – форма се уопште не препознаје, не види и не уклапа у реалност. Чак се може, без имало претеривања, несумњиво позитивно одговорити на све умноженије питање у српској и широј јавности – је ли Космет „готова ствар”…

         Догађаји, с друге стране историјског бљеска, делују - неумољиво. Ево, укратко, само неких, најважнијих:

         Изабрани одборник и кандидат за градоначлекника северне Косовске Митровице, Димитрије Јанићијевић, убијен је, а да, ни после две недеље, косовска полиција и Еулекс органи, као и десетине пута пре, нису ни на трагу злочинцима. Већ је то, уосталом, прешло у уобичајену праксу – Шиптари су и пре и сада убијали и убијају Србе, чак и децу, а да убицама нико и не смета, па ни тзв. власт, приштинска и белосвеска.

         У Хагу, њих и Хрвате, егземпларно пристрасни суд редовно ослобађа, а на Космету практично подстичу нове злочине, јер тамо ниједан убица још није откривен, а камоли ухваћен. Не знају се ни Димитријеве убице. За њим је остала уцвељена бројна породица – родитељи, троје деце и супруга која чека четврто, а која је, иако у оскудици, одбила новчану помоћ пришинских режимлија…

         Власти Србије могу, и вероватно ће материјално помоћи, кад стигне на ред, али не могу, у ономе што је удовици Тањи и њеној породици најважније – да помогну у откривању убица. А како би, кад истрагу води приштинска и равна јој - Еулексова полиција. Те европске снаге ефикасне су само у - прогону Срба…

         Да је тако, показују Еулексова ревност и доследност у неоснованом оптуживању и јдномесечном притвору Оливера Иванивића, угледног српског политичара с Косова и Метохије, донедавно и државог секретара републичке владе, а сада председника странке ”Слобода, демократија, правда”  кандидата за новог градоначелника северне Косовске Митровице.

         Вероватно би Ивановић победио на поновљеним изборима и 23. фебруара постао нови градоначелник, што Албанцима и њиховим западним заштитницима не би одговарало, па је заустављен оптужбом и хапшењем, макар док истекне рок за кандидовање или нешто ново смисле они који управљају Косметом. Све друго, за Еулекс и његове творце није важно – ни чињенице да су пре петнаест година истраживане оптужбе за наводноИвановићево учешће у злочинима 1999. и 2000. године против Албанаца. Ако су накнадно откривени неки нови детаљи, зар за деценију и по није могао бити позван на саслушање, а могли су лако, јер је Иваноивић стално долазио у Приштину и на Космет, где стално живи…

         Није, наравно, циљ Албанаца и њихових Еулекс и других заштитника само Ивановићево хапшење, већ порука Србији и свету да је Космет независан и дан су му свему Албанци газде. Из тих истих разлога је прекјуче саслушаван и Крстимитр Пантић, који је био изабран за градоначелника Митровице, али није хтео да потпише изјаву на папиру са ознаком „Република Косово”.

         Нису попустили Пантић и други, али ни приштинске режимлије, ни њихови Еулекс и остали западни покровитељи.Те и такве амбиције отимача Косова и Метохије лако се виде и у другим бројним њиховим потезима потпуно различите природе - у свему где може да се покаже да је албанско Косово већ и за Србе независна држава…

         Избори се, ето, одржавају по албамским законима и у њиховој изборној процедури. Тако ће бити све јасније и у другим гласањима, али и у тек започетим српским парламентарним изборима чија је кампања већ почела. Срби који живе на Космету, наиме, неће моћи да учествују у гласању за Скупштину Србије, јер Приштина најављује да свима, осим оних који имају двојно држављанство (!), неће дозволити да искористе изборно право! Порука је – Косово је албанска држава, Срби морају то да поштују…

         Иста амбиција показује се и у, на пример, сталном ширењу сипска забрањених градова за српске политичаре који желе да их посете.

         Приштинске забране постављане су Николићу, Дачићу, Вучићу, а најчешће министру Вулину, задуженом за Космет.

         Коначмо, и у дијалогу Тачи-Вучић већ две рунде протичу у супротстављању Приштине пројекту Заједнице српских општина, онако како то замишља Београд, укључујучи и надлежности из виталних области безбедности и посебно правосуђа.

         При томе се и једни и други позивају на Бриселски споразум, као да је писан неким непознатим језиком. А, управо је тај документ, његова примена, као главни исход дијалога, био полазиште Европској унији да отпочне пријемне разговоре са Србијом, оне историјске. То ће, тај резулктат, бити и у основи скорог извештаја генералног секретара УН,Бан Ки Муна, који је све задовољнији развојем прилика на Косову и Метохији.

         А тек, какво ће пелегиричко здовољство запљуснути и УН, и САД и ЕУ – ако Дачић и Тачи збиља добију Нобелову награду за мир – заједно? Као што се навикава на независност Косова, па благо или ћутањем реагује и на нова убиства Срба, саслушавања и хапшења, ограничења Србима свих права, па и гласачких, безбедности и правосуђа и ко зна чега још, Србија се навикава и на чињеницу да проалбански лоби у САД предлаже Дачића за Нобела – заједно са Тачијем!

         Такав утисак потврђује и став владајуће Дачићеве СПС којим поздрављају Социјалдемократе у Европском парламенту који подржавају да Дачич и Тачи добију Нобелову награду. Разлика између СПС и председника Николића и многих који су енергично против те пошасти српском премијеру – нису једине у власти Србије. Не види се да ће избори и нова, вероватно углавном стара власт онемогућити овакве и бројне сличлне разлике - ни оне о Косову и Метохији. Као да је заиста јасно да је - „Косово готова ствар”.