Најгоре ће бити ако се покаже да се Србија поводом КиМ плаши – саме себе

ДОБРО ЈЕ ШТО СА ВРХА ДРЖАВЕ ЧУЈЕ: НЕ ПРЕГОВАРАМО СА ТАЧИЈЕМ НЕГОГ СА АМЕРИКАНЦИМА

• Никад се, као у овим временима, отвореније и чешће, у Србији, не изговара истина да су и за отмицу српске територије и за проглашавање лажне албанске државе највећи кривци САД и ЕУ и њихов НАТО
• Морамо да поправљамо све што смо погрешно радили или нисмо урадили – да не продајемо никоме српске куће и имања на Космету, да враћамо протеране Србе у њихове домове и на њихове њиве, али и да насељавамо наше грађане на слободне косметеке просторе, где би требало изградити пословне капацитете…
• Нека нам у томе помогну пријатељски лидери и са Запада - Ангела Меркел, пре свих, а и осведочени пријатељ Путин – са Истока
• Зашто не покушамо да повратком протераних и насељавањем Срба из других наших крајева на Космет – затресемо и Савет безбедности УН…

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

          КРШЕЊЕ територијалног интегритета држава, један је од најстаријих и најчешћих узрока међународних и међудржавних неспооразума и ратова најтежих који се памте. Мање их је него у време међуконтиненталних инвазија великих освајача, али по жестини и рушилачкој моћи не само да не заостају, већ су разорнији и опакији.

          Поређења су неумесна, а разлике и сличности природне и очигледне…

          Прошли век, у свом првом и другом делу, целим својим током, више него претходни, деветнаести и они још старији, забележио је бројне и крупне отмице туђе територије, која још није враћена изворним власницима. Кини се вратио Хонконг али нису Тајван и део Тибета, на чији један део право полаже Индија, а посебно никад није одустала од дела Кашмира који је припојио Пакистан.

          Све три суседне земље – Кина, Индија и Пакистан – међусобно су, више пута, ратовале, али проблеми територијалног интегритета нису решени, што перманентно кочи и оптерећује међусобне односе, али их, срећом, не зауставља. Слично је и са Бангладешом, бившим Источним Пакистаном и са још неким мањим земљама азијског југоистока…

          Колико се приближавао несигурни термин уласка Србије у пуноправно чланство Европске уније (фигурира 2025-та година), толико се, ако не и више, удаљавао успешни завршетак дијалога Београда и Приштине. Јасно су се видели и узроци блокаде српско-албанских разговора, уз посредовање ЕУ.

          Најјасније се видело оно што је најважније - истина о изазивачима кризе, настале ракетно-бомбашким НАТО насиљем над Србијом.

          Косметска криза, по узроцима и последицама, обезбеђује запажено место у збирци светских криза, по учешћу највећих моћника, подели света, али у реалној опасности да угрози свет.

          Више се ни о томе и ниочему не ћути, нема дилема и прећуткивања, све се зна и све се каже.

          И, пре, и кад је почело, и док је трајало бомбардовање, и кад је окончано, Србија је знала и ко је агресор и зашто је руши и убија јој људе, чак и децу. Није, ипак, све изговарала – не из страха и опреза, већ да би омекшалом реториком појачала изгледе да се у односе угради мир и створе услови за стабилност и недодирљиви интегритет са Косовом и Метохијом у саставу Србије.

          Другога пута нема и не може бити, чак и ако се сада не оствари циљ, нема ни скретања, ни застанка – Косово и Метохија може бити само српско. Знају то и они који су га отели – њихова имена, САД и ЕУ, сада стално изговарамо, сви од врха власти до грађана.

          Целовиту приштинску политику не стварају и не примењују они који се суочавају са београдским преговарачима, па је српски врх окренуо плочу – Вучић сада најотвореније каже да о албанским ставовима одлучују Американци и Европљани, и да са њима, а не Албанцима, преговарају Срби! И, не престају, председник Вучић и шеф дипломатије, Дачић, и њихови сарадници, без оклевања кажу да све што раде Тачи и његови саборци искључиво је дело њихових америчких ментора.

          Тако је пет година чекан потписани договор о формирању Заједнице српских општина (ЗСО), а није примењен – неће ни моћи, јер је тајно блокиран, зна се чијом вољом…

          Више него икада до сада, створени су услови да се изгради широка сагласност, одбрани и врати јужна српска покрајина Косово и Метохија.

          Концепт се још не зна, али се зна да је у завршној фази - врућ, кује се, а ковача свуда, од Академије наука, професора универзитета и других установа, привредника свих врста до, пре неки дан, Српске православне цркве, чији је патријарх, Иринеј, прецизно навео један од најважнијих узрока косметске муке – мали број Срба на Космету!

          Биће, наравно, мишљења још, скупиће се предлози, спојити и исцедити, извући најбоље, а очекује се да коначни, Вучићев предлог дође до Скупштине која ће се одлучивати.

          Помиње се и референдум и још много других варијанти, али и неки од којих се можемо уплашити. Предлаже се, наиме, да се постојеће стање конзервира, да се чека боље време и слично – тај предлог иде у корист Американаца и Албанаца, јер би значио да је и за Србе постојеће стање најбоље, на њега би се навикли, као и друге државе, а увек, у прошлости, користио би само отимачима.

          Србија се обраћа себи –да јединствени одбранимо Косово и Метохију. Не ратом – ако не морамо!

          Непопустљиви под америчким и западноевропским притисцима. Ни за тачкицу попустљивији према домаћим безличним политичарима и новинарима.

          Спремни да из историје и литературе - Марка Миљанова, пре свих- извучемо добре особине Албанаца, наших Шиптара, с којима смо се вековима подносили...

          Одмах, брже него што може, да поправимо оно што смо погрешно радили или нисмо урадили – да не продајемо никоме српске куће и имања на Космету, а да, пре свих послова, враћамо протеране Србе у њихове домове и на њихове њиве, али и да насељавамо наше грађане на слободне косметеке просторе, где би требало изградити пословне капацитете…

          Нека нам у томе помогну пријатељски лидери, и са Запада - Ангела Меркел, пре свих, а зашто не и осведочени пријатељ Путин.

          Оваквих и сличних могућих потеза помоћи има још много, особито из кутије “Црна Гора”! Зашто не покушамо да повратком протераних и насељавањем Срба из других наших крајева на Космет – затресемо Савет безбедности УН…

          Плашимо ли се – кога, ваљда не себе?