На оку држати и Бугарску и Албанију и атлантизам и неоосманизам

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ”

КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (14)

• Везивањем македонског пољопривредног становништва за српски систем, линијом од Трговишта преко Старог Нагоричана, Кумановске бање, Овчег поља, Светог Николе, Штипа, Радовиша, Неготина, Демир капије, Валандова, Богданаца до Дојрана, Србија би себи направила геоекономску земљоузину према Солуну, која би функционисала без обзира на жеље и стремљења македонске политичке елите
• Србија мора вршити и стални политички притисак на македонске државне органе. Тај притисак се пре свега мора тицати статуса и права српске националне заједнице у Македонији, али и положаја СПЦ
• Србија, Бугарска и Грчка свој ће положај највише ојачати формирањем „балканског геополитичког једра“ чији би централноосовински део представљала Македонија. То би користило и Македонији, којој би на такав начин била боље гарантована безбедност, него чланством у било каквој међународној организацији
• Србија мора бити на опрезу и пратити постављање пре свега атлантизма и неоосманизма, али у одређеној мери и континентализма и Бугарске и Албаније према македонском питању
• Уколико дође до синхронизоване бугарско-албанске акције у циљу поделе територије Македоније, Србија не би могла остати по страни и морала би да интервенише
• То би пре свега значило неопходност стварања хитног војног савеза са Грчком, као и брзу акцију у северном делу Македоније, које делимично насељава српско становништво, а који је већ географски ослоњен на Србију

        МАКЕДОНИЈА има велике потенцијале и дугу традицију у области пољопривреде, а Србија има велики агроиндустријски комплекс. Посебно се мора радити на овом пољу линијом која води од Трговишта преко Старог Нагоричана, Куманова (Кумановске бање), Овчег поља, Светог Николе, Штипа, Радовиша, Неготина, Демир капије, Валандова, Богданаца до Дојрана.

       Други крак ове линије који се простире југоисточно од Радовиша и води преко Василева и Струмице до Валандова такође не треба занемаривати, али треба напоменути да је у овој области традиционално јак и константно присутан бугарски утицај. Српска економија има ограничене капацитете и њен наступ у иностранству када га треба усклађивати са (гео)политичким интересима мора бити рационалан.

       Мале су шансе да Србија својим инвестицијама ојача утицај у Скопљу, с обзиром на присутност западног капитала у скопској економској зони. Међутим, везивање поменутог агроекономског појаса Македоније који се протеже у правцу север–југ за Србију не би требало да представља проблем.

       На том потезу је већи број економски девастираних општина, са БДП по глави становника испод 5.000 долара, а укупан број људи који живи на овом простору је око 200.000. Ово је изразито пољопривредна зона Македоније, а везивањем македонског пољопривредног становништва за српски систем, Србија себи прави геоекономску земљоузину према Солуну, која ће функционисати без обзира на жеље и стремљења македонске политичке елите. Због тога се мора инвестирати у ове крајеве и у поменуте привредне области. Ово је важно и за југ централне Србије.

       Општина Трговиште представља једну од најсиромашнијих, а стратешки све значајнијих за Србију. Развој Трговишта као „слепог црева“ српске економије у којем се завршавају сви путеви немогућ је. Зато се мора отворити комуникација од Трговишта на југ. Тиме ова мала и стратешки важна општина постаје важна тачка на економском и саобраћајном коридору који би се протезао од Србије ка Грчкој.

       Конструкцијом геоекономске земљоузине Србија би себи изградила паралелан коридор везивања за Грчку који не би био оптерећен албанским притиском са западне стране. Овај коридор би свакако био споредни и мање коришћен од главне моравско-вардарске магистрале, али би његов стратешки значај, услед изражених албанских експанзионистичких тежњи у региону Бујановца, Прешева, Липкова, Куманова и Арачинова, био велики.

       Посебан економски интерес Србија мора да покаже за Куманово. У том смислу, треба разрадити концепт формирања јединствене економско-индустријске зоне Врање–Куманово, која би била повезана преко два коридора. Западног коридора који би се од Врања пружао преко Бујановца и Прешева до Куманова, и источног, који би водио преко Трговишта и Нагоричана.

       Што се територије Македоније тиче, решење за ову државу се налази у постизању тројног српско-бугарско-грчког споразума о гарантовању територијалног интегритета и суверенитета Македоније. Македонско питање је опасна тема, то може представљати, како Александар Дугин објашњава, „јабуку раздора“, односно генератора нових непријатељстава између Србије и Грчке, са једне, и Бугарске са друге стране.

       То Србији није у интересу, а није ни у интересу Бугарске и Грчке. Јачање геополитичког положаја ове три земље води преко формирања „балканског геополитичког једра“ чији би централноосовински део представљала Македонија. То би користило и Македонији, којој би на такав начин била боље гарантована безбедност, него чланством у било каквој међународној организацији.

       Склапањем новог балканског тројног савеза Македонија би се очувала као држава, а отворила би се и врата за решавање македонског националног питања од стране Бугарске и Грчке. У оваквом формату, извесно је да би се некаква решења могла пронаћи, наравно, уз компромисе који би се морали направити на свим странама. Србија би овде могла да одигра улогу посредника или пружаоца добрих услуга.

       Ипак, с обзиром на велики утицај спољних фактора на балканске државе и геополитику Балкана у целини, сасвим је могуће да Македонија постане нови полигон геополитичког надметања. Како је то формулисао амерички истраживач Џон Гантер (John Gunther), Балкан је „пакао поплочан злим намерама великих сила“. Превише се на њеној територији укршта интереса и утицаја да би будуће геополитичко решење било једноставно и лако. Из тог разлога Србија мора бити на опрезу и пратити постављање пре свега атлантизма и неоосманизма, али у одређеној мери и континентализма према македонском питању.

       Такође, неопходно је и пратити и реаговати на постављање Бугарске и Албаније, мада је тешко очекивати да би и једна и друга држава нешто урадиле на своју руку, без подршке и заштите моћнијих савезника. Посебно је потребно обратити пажњу и на македонске Албанце, који са својим саплеменицима са Косова и Метохије често имају различите геополитичке визије од оних које има Тирана, па се зато одлучују за самосталне акције.

       Ширењем свог културног и економског утицаја у Македонији, везивањем дела македонске научноинтелектуалне  елите  за Србију, стварањем економске земљоузине ка Грчкој и стална политичка присутност (што укључује и делимично ослањање на српску националну мањину) начини су да Србија ојача своје присуство у Македонији.

       Што је Македонија чвршће везана за Србију, то је српски геополитички положај бољи. Без обзира на то што би, гледано кроз геополитичку теорију, било сасвим логично разматрати и евентуалне могућности територијалног припајања делова Македоније Србији у циљу побољшавања укупног геополитичког положаја Србије, о томе треба размишљати само као о крајњем решењу.

       Крајње решење би значило да би се разради таквих планова могло приступити уколико дође до синхронизоване бугарско-албанске акције у циљу поделе територије Македоније. У таквом случају Србија не би могла остати по страни и морала би да интервенише.

       Сами од себе, наметнули би се неки потези који се морају предузети, а то би пре свега била неопходност стварања хитног војног савеза са Грчком, као и брза акција у северном делу Македоније, које делимично насељава српско становништво, а који је већ географски ослоњен на Србију. Ова друга мера би била неопходна зато што би таквом бугарско-албанском акцијом био угрожен и југ централне Србије, па би Србија своју територију знатно ефикасније бранила са нових војностратешких позиција које се налазе на територији Македоније.

       Ипак, треба још једном подвући да је ово крајње решење, које не треба искључити, али се њиме не треба ни водити у планирању поправљања геополитичког положаја Србије.

       Поправљање геополитичког положаја Србије води преко поправљања односа са Бугарском и одржавања традиционално добрих односа са Грчком и, у том контексту, Србија треба да се залаже за очување македонске државе, а не за њено растурање.

       Опстанак Македоније отвара могућност формирања „балканског геополитичког јадра“ способног да се супротстави експанзији неоосманизма и направи баланс геополитичких утицаја, а њен распад доноси нове конфронтације и сукобљавања.