Може ли Србији помоћи међународна конференција о косову и Метохији?

УЧЕШЋ И ПОДРШКА РУСИЈА, КИНЕ И ИНДИЈЕ БИЛИ БИ ЗА НАШУ ЗЕМЊУ И ИНТЕРЕСЕ - СПАСОНОСНИ

• Србија се не затвара у било који, па ни европски круг – чак је у односима са западним силама отворенија сада него на почетку сукоба с њима пре две деценије – отворено именује Америку да она формулише и води приштинску политику, такође и Британију, само је болешљива према Меркеловој Немачкој, очигледно због фантастичне економске сарадње…
• Једино је све јасније да овако више не иде, посебно и зато што је косметски сукоб већ поодавно – светски! А, у тој интерконтиненталној кризи, Србија не брани Космет, као што се брани нечија, макар и посебно блиска територија – битка за Космет је битка за Србију

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

          ИАКО неки актуелни догађаји забрињавају, оптимизам на њиховом самом почетку није заустављен, па добра очекивања нису угашена. Из таквог стања неке врсте неодређености, израста дилема – хоће ли се српска надања истопити или, неким компромисом, израсти у нека решења која отварају просторе обостраног постојања, сарадње и развоја.

          Чињеница да се истовремено обнављају познати и стари неспокоји, не гаси ватру надањима у нове и охрабрујуће варијанте решења дуговремених српско-албанских, већих и мањих сукоба и ратова.

          Ова и оваква, свакако уопштена слика, може да постане много конкретнија и јаснија ако се остваре најаве обнове бриселског дијалога, кажу прекраја овог месеца, и то Вучића и Тачија, а онда и шире, неке међународне конференције, у којој би, свакако под руком УН, учествовале САД, Британија и још неке западне државе, али и Русија, Кина, Индија…

          Да ли су овакве најаве реалност, ослоњена на доминантно међународно искуство да се углавном све тешке кризе решавају посебним и ширим учешћем више разних земаља, заинтересованих и способних да отклоне сукобе који могу да угрозе шире регионалне и светске просторе?

          Можда је, ипак, само варка која заклања овештале разбојнике, какав је Харадинај, да заврше злочиначко дело – отмицу древног дела српске територије, историјског српског Косова и Метохије. Наравно, уз ракетну и бомбашку одлучујућу помоћ америчких и других НАТО силника и тровача…

          Противуречности су очигледне, али се међусобно не гасе, што само појачава услове могуће шире конфузије, посебно понашањем западних великих сила, које не престају да се политички и свеколико ангажују, наравно супротстављеним ставовима.

          Једино је све јасније да овако више не иде, посебно и зато што је косметски сукоб већ поодавно – светски! А, у тој интерконтиненталној кризи, Србија не брани Космет, као што се брани нечија, макар и посебно блиска територија – битка за Космет је битка за Србију!

          Нека је и парола – тачна је.

          Истина је, наиме, да је Космет колевка Србије, њене државности, извориште и јачање њеног идентитета, историје, културе, развоја, достојанства, угледа…
     Надања у праведно решење кризе нису угашена, иако су, НАТО ангажовањем, спласнула. Јављају се познати методи ударања са Запада на српске интересе и елементарна права, што се постиже новим разарајућим покушајима наметања Србима разних терета под којима се не би могло опстати. Одбрана се тражи и налази у српским предлозима решења која се не могу игнорисати, а погодна су за значајну, па и спасоносну подршку Русије, наравно и Кине, Индије и других пријатељских земаља које имају и искуства са сличним територијалним проблемима.

          Неки посматрачи понекад сугеришу претпоставке да чак они проблеми које изазивају амерички притисци и конкретни шиптарски удари на косметске Србе, таква изазивачка понашања у садашњем добу више немогу толерисати. Срби и њихова власт, локална и централна, морали би, и брже и одређеније, у свим приликама, понекад и на парадоксални начин, да уводе целу кризу у могући почетак решавања. Не треба, наиме, избегавати да се сваком саговорнику, у земљи и свету, али и на сваком одговарајућем скупу, гласно и јавно каже сваки детаљ угрожавања српских права. И, тиме би се, Космет и Србија, још чвршће спајали.
     Ево, најкраће, примера како се, истицањем и ређањем старих и нових текућих проблема, могу створити услови за постизање и подстицање решења за које могу да се ухвате сви борци за неодвојивост Космета од Србије.

          Зар отмица српске имовине,имања и кућа, њихово спаљивање, као и скрнављење српских гробаља, могу да игноришу светски званичници и међународна заједница, особито на скуповима у Савету безбедности УН, али и у ЕУ институцијама, наравно и свим билатералним разговорима?

          Истицању тог безумља и примитивизма албанских мрзитеља Срба, ако се свуда истичу, не би могла да се, ни ћутањем, супротставе Американци и Британци, наравно ако су докази видљиви и уверљиви. Никада, да се јавно зна, шиптарски виновници за таква недела нису кажњени, а замислите како би се реаговало на југу или северу САД, или било где у Британији, па и неким њеним бившим колонијама…

          А, тек – шта да се ради са убицама – од оних који су покосили српску дечицу, купаче на Бистрици, до пуцања у честитог политичара, Оливера Ивановића – нећете, ваљда, помислити да шиптарски тајни предводници нису “видели” убице, кад су они тамо сами послали те убице, дајући им “бесу” да ће их заштитити - прећуткивањем њихових злочина. У том и таквом друштву, политичари су безвредни, може се рећи – не постоје! Па, онда - не постоје ни њихова недела!

          У амбијенту, чији се детаљи више не виде него виде, а јасне су само последице, Србија је изложена снажним и нелагодним притисцима, по много чему јединственог и противуречног типа.

          Европска унија хоће да је прими у пуноправно чланство, али спорије него што је иједна досад земља улазила у велику европску заједницу. ЕУ и САД наводно поштују српску спољнополитичку неутралност, али истовремено инсистирају да Србија преусмери своју политику према Русији, да би се ускладила с европском политиком, која често запљусне Русију санкцијама.

          Затварају се и отварају српски европски кругови, без страха шта ће бити кад Србија постане члан– довољно је само подсећање да Шпанија и још четири чланице ЕУ воде различиту политику према Србији, не признајући независност албанско-америчког Косова.

          Браво заслужује ова европска петорка и оне светске и несврстане државе које мењају став и отказују признање приштинским подваљивачима и њиховим силничким менторима.

          Србија се не затвара у било који, па ни европски круг – чак је у односима са западним силама отворенија сада него на почетку сукоба с њима пре две деценије – отворено именује Америку да она формулише и води приштинску политику, такође и Британију, само је болешљива према Меркеловој Немачкој, очигледно због фантастичне економске сарадње…
     Политика, и спољна и унутрашња, ипак није сасвим одређена, па ни у свему стабилна. Још се, наиме, не зна оно главно – дефинитивни став Србије према завршном концепту најављеног компромисног решавања проблема Косова и Метохије.

          Сви најављивани термини су пробијени, унутрашњи дијалог није завршен или га није било како је најављиван. Српска политичка неслога, посебно о коначном решавању косметске кризе, очигледна је слика изразите непристојности, понечему и баналне дрскости. Кад су се недавно, на ти-ви, и то оној главној, суочили лидери из власти и опозиције, добро је што нису имали ножеве и пуцаљке – пуцали би један у другог, јер друго је све било уништено, пре свега јавна одговорност и лична пристојност! Оваквим понашањем Космету се одмаже - гура се у албанске руке!