Може ли бити слоге између туђих вазала и `остатка нације`?
П р в и п о г л е д
- Неслога је кулминирала после одлуке четири северне општине Косова да 14. и 15. фебруара одрже референдум. А њено ружно лице је – разлаз власти са делом свог народа
Пише: Раде Брајовић
ПРЕ готово пола године, изгледало је, као ретко кад, да се Срби, у једном важном политичком послу, сврставају испод наше најузвишеније историјске максиме - “Само Слога Србина Спасава”. Од ове поруке, са самог државног грба, брзо су се, међутим, дистанцирали они којима је намењена – избиле су такве и толике неслоге да могу да се подведу под закључак да су
Срби, можда, најтежи противници сами себи.
Овакве и сличне претпоставке убедљиво сугеришу догађаји после 25. јула, на северу Космета, у односима међу Србима, и шире. Тада су шиптарски специјалци Росу покушали да од Срба силом преузму контролу над прелазима Јариње и Брњак, што је спонтано изазвало српски отпор, појачан и додатним огорчењем што су насилнике хеликоптерима превезле међународне снаге, иако су обавезне на неутралност у српско-албанским конфронтацијама.
Тада, кад је било најтеже, Срби су деловали јединствено – и на северу, између себе, и у односима с Београдом. Иако су руководства и посланици из четири северне општине из различитих партија, све су одлучивали јединствено, а уз њих су безрезервно стали и сви из политичког и државног врха Србије, из власти и опозиције. Углас су подржали и барикаде и тражили повратак на стање пре 25. јула, кад су административним прелазима управљали Срби, што је значило негацију албанске пројекције да је ту граница Србије и независне државе Косово.
Кад су, међутим, избили први инциденти и почела да делује “велика политика”, бриселска и вашингтонска, а Ангела Меркел поставила услове за ону пропалу српску кандидатуру за ЕУ, Срби су се вратили себи - избиле су неслоге!
Гомилале су се разлике: и на северу, и у Београду, и између њих, и свуда, примени њихових договора, блокирању седнице Скупштине Србије и избегавању Одбора за КиМ…
Неслога је кулминирала после одлуке четири северне општине Косова да 14. и 15. фебруара одрже референдум. А њено ружно лице је – разлаз власти са делом свог народа.
За Србе севера Косова референдум је и више од демократске провере њихових ставова, а за београдску власт на свим нивоима - само губљење времена и енергије, уз важне додатке да се све то неће допасти међународној заједници, а да се одговор зна, пошто Србија не признаје независност Косова…
Власт је учинила све да направи пукотину на северу, али је њене напоре анулирало гласање у Лепосавићу који се придружио референдуму, јер је ДС остао у мањини.
Пукотина у врховима Србије, између власти и опозиције, није и неће бити отклоњена, ни пре, а сигурно ни после избора… То, наравно, значи да ни о Космету неће бити слоге. Али, може ли и бити слоге између домаћих вазала земаља које нам отимају Косово и метохију и `остатка нације`?!
Да је ишта у земљи нормално, морали бисмо да се питамо: да ли смо, збиља, против себе! Морамо и овако. Јер, није ли све ово и више од неслоге, политичке?!
