Могућа су велика превирања и у Београду и у Приштини

КАКО ЋЕ СЕ СИНОД И САБОР СПЦ ПОСТАВИТИ

ПРЕМА ДОКУМЕНТУ КОЈИ ЈЕ ДАЧИЋ ПАРАФИРАО У БРИСЕЛУ?

• Могући су унутрашњи сукоби у Србији и притисак јавности на владу
• Могуће је да албански екстремисти крену на север Косова, пре свега да испровоцирају сукобе у северном делу Митровице уз интервенцију припадника Кфора и захтева да се Еулекс повуче с Косова
• На северу Косова треба очекивати оштар одговор Срба, који 13 година чувају слободу те територије са могућим отпором и влади у Београду и Приштини, са тражењем заштите од СБ УН и Руске федерације због сопствене угрожености
• Србија је парафом из процеса битно потиснула Руску Федерацију и сузила могућност да је Москва на било који начин заступа и „штити“, јер је споразум на нивоу ЕУ, где Руска федерација није члан

Томислав КРЕСОВИЋ, публициста

Вељко ЂУРИЋ МИШИНА, др историјских наука

       ЈАКЕ тензије и у Србији и на Косову и Метохији може да изазове параф који су ставили премијер Србије Ивица Дачић и приштински премијер Хашим Тачи на документа пред баронесом Кетрин Ештон у Бриселу на крају десете „рунде“ разговора под притиском ЕУ и САД око севера Косова.

       ЕУ је добила компромисно решење за пуно деловања на Косову заједно са НАТО. Србија је добила „оно што је тражила“, али је питање реалности имплементације читавог програма, које ће бити знатно теже него сам „дијалог“ и парафирање.

       Могући су унутрашњи сукоби у Србији и притисак јавности на владу. Владајућа коалиција је на великим искушењима да избори читаву процедуру и задржи се дуже на власти, или ће доћи до пада владе и нових избора. Само је питање како ће потпис премијера бити третиран у Скупштини, посебно код малобројне опозиције, шире јавности али и Срба на северу Косова, где се по споразуму ускоро очекују нови локални избори и могућност да садашње тамошње структуре изгубе своје позиције и утицај.

       Уколико влада буде добила „зелено светло“ Скупштине, рачунајући и подршку ЛДП и ДС, могуће је очекивати шире протесте оних који се противе потезима владе и излазак на улице уз захтев да  влада поднесе оставку, под оптужбом да је погазила Устав Србије и резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Треба очекивати и захтев да се Бриселски документ стави на референдумско изјашњавање.

       Питање је какву ће позицију и став имати главни одбори Социјаслистичке партије Србије и Српске напредне странке по овом питању и посебно какав ће бити став председника Србије Томислава Николића.

       Важно је какав ће став имати Синод Српске православне цркве о бриселском парафу.

       Треба очекивати оштру политичку негацију политике садашње владе од стране ДСС као парламентарне странке и других националних оганизација уз покретање таласа грађанског отпора.

       Потези владе биће проглашени код једног дела политичке сцене Србије као победа компромиса и реал-политке, а код другог као чин политичке авантуре и велеиздаје.

       На другој страни, у Приштини могуће је очекивати да ће Хашим Тачи имати отпора у својој влади и партији, и да се могу очекивати шири протести против њега, рачунајући и његов пад с власти под притиском политичког конкурента Рамуша Харадинаја и лидера „Самоопредељења“ Албина Куртија као и ветерана ОВК.

       Потези Тачија у већем делу албанске јавности биће дефинисани као издаја албанских интереса. Могуће су шире демонстрације против Тачија и покретање свеалбанске побуне против парафа, уз захтев да се север Косова инкорпорира у косовску државу који је Тачи „продао“ због власти и притиска ЕУ.

       Могуће је да албански екстремисти крену на север Косова, пре свега да испровоцирају сукобе у северном делу Митровице уз интервенцију припадника Кфора и захтева да се Еулекс повуче с Косова.

       На северу Косова треба очекивати оштар одговор Срба, који 13 година чувају слободу те територије са могућим отпором и влади у Београду и Приштини, са тражењем заштите од СБ УН и Руске федерације због сопствене угрожености.

       Могуће су и опције са спречавањем сваког потписивања парафираног документа Београда и Приштини без сагласности представника севера Косова.

       Посебно забрињава како ће влада Србије успети да објасни шта се то добија за ЗСО (Заједницу српских општина) ако се читав „пакет“ споразума везује за правни и уставни поредак Косова, и ко ће Србе штитити, ако су и до сада под окриљем Кфора, Еулекса и резолуције 1244 СБ УН, претпели погром 2004. године, са признавањем Косова управо од већине држава ЕУ и САД.

       Велико је интересовање јавности: како ће реаговати Српска православна црква и да ли ће се докуменат који ће усвајати влада и Скупштина наћи на седници Синода односно Сабора, јер се ради и о другорочним интересима аутономности Цркве, њене имовине и духовног наслеђа на Косову и Метохији.

       Поставља се суштинско питање: да ли ће Синод и Црква имати снаге да подрже или се супротставе парафираном документу.

       Став Цркве биће веома важан у понашању грађана на северу Косова и широм Косова и Метохије.

       Читав концепт односа Београда и Приштине биће стављен на пробу унутрашњих политичких  фактора, али и притисци који ће бити евидентни и према Београду и Приштини у рафинираном тону из ЕУ и САД.

       Добијање датума уз позитиван извешај Кетрин Ештон према Београду и Приштини изгледају као режирани филм.

       Прво је Београд одбио „ништа“, онда је Приштина притискала и после неколико дана су се обе стране сагласале о позитивном исходу. У таквом временском периоду постигнут је високи степен сагласности веома супротстављених страна, што говори о „филмском сценарију“ или вискоком степену притиска и обећања који је био веома примамљив за обе стране.

       Тачи говори да је Србија на овај начин признала Косово као државу, што може да буде истина.

       Дачић је тражио да институције Косова, пре свега будућа војска Косова, не буду на северу, иако се полицајци финансирају из косовског буџета.

       Све делује нестварно, али је веома реално у демонстрирању моћи ЕУ и САД и према Београду и Приштини уз далеко веће уважавање Приштине и стварање услова да буду признате од преосталих држава ЕУ, које су досад биле суздржане у признању државности.

       Србија је парафом из процеса битно потиснула Руску Федерацију и сузила могућност да је Москва на било који начин заступа и „штити“, јер је споразум на нивоу ЕУ, где Руска федерација није члан.

       Србија остаје на „папирнатој“ демократији са обећањима и без јаких гаранција.

       НАТО је војни протектор на Косову и циљ НАТО је да Косово буде у његовом саставу.

       Србија се до даљег определила за неутралност што значи да ће НАТО штитити више албанске интересе и целовитост Косова него север Косова и српске интересе. Исти је случај и са ЕУ где је мисија Еулекса ограниченог трајања и  утицаја.

       Политичке структуре Београда и Приштине су пред великм притиском партија и грађана уз могуће конфликтне опције, али и могуће компромисе.

       Србија краткорично добија у периоду од три до пет година, а власти у Приштини после тог периода добијају пун утицај и  на северу Косова који ће ићи веома перфидно и на економским и сооцијалним основама.

       Позиција Срба у енклавама ван севера Косова биће веома тешка и са елементима асимилације и исељавања.