Маска мале политике

П р в и   п о г л е д

Тадић на трилатералном сусрету лидера БиХ, Хрватске и Србије

• Кад неко од наших званичника каже „велике силе”, подразумевају се САД, наравно и Немачка, па и Британија и  Француска. Пошто баш ове земље не дозвољавају „то и то”, а односи се на наш Космет, па је, значи, контекст негативан, онда се ови „великани” поименце и не помињу
• Такође се једним потезом уопштавања убија и „друга мува” - сакривају се праве велике силе, Русија и Кина, зато што оне имају супротне ставове о Космету и подржавају Србију - а кад се  на њих мисли, припада им место у оној уопштеној формулацији „међународна заједница!

Пише: Раде Брајовић

        ЈЕДНА реченица Бориса Тадића, изговорена на маргини трилатералног сусрета  државних првака БиХ, Хрватске и Србије, на Јахорини, умногоме је необична и лапидарна, али и збуњујућа и неразумњива!

        „Све што се договоре Албанци на Косову и Срби, у Београду може бити имплементирано само ако на то пристану велике силе” - то је та реченица која може да се схвати дословно и сурово реално, али и да се релативизује и сведе на контекст теме о којој говори.

        Оба противуречна смисла, међутим, везује једна основна порука - велике силе не могу, нису могле и неће моћи, без обзира на њихову свеукупну надмоћ, да саме одлучују баш о свему „под капом небеском”!

        Сваки покушај негирања овакве искуствене поруке био би раван неуспелом  демантију целе историје, брисању неизбрисивих пораза свих појединачних и скупних насиља, на пример робовласника, колонијалиста, империјалиста, фашиста, а тако ће бити и са актуелним глобалистима и свима који хоће да управљају људима и народима пуком силом.

        Кад би „велике силе“ биле бог на земљи- не би нам били потребни заједнички принципи морала и правде, кодекси и правила, колективни уговори и закони, документа и повеље, шта би нам Уједињене нације, континенталне и регионалне и разне друге организације које регулишу односе и понашања цивилизованих, хуманих и културних народа и држава…

        Овај народ и ова земља, као ретко који, знају, наравно, и ону другу страну „медаље”, па су и сада на дугачком путу суочавања с неправдом и насиљем НАТО сила, са САД на челу, које су, удружене са албанским терористима, прекршиле наш теритоијални интегритет, отимајући наше Косово и Метохију. Такву реалност, успостављену уранијумским бомбама и ракетама, не можемо да мењамо истим методама, јер смо  у оружју слабији, али смо у политичкој и укупној аргументацији ачи и ту предност не бисмо смели да испуштамо. А ми, пречесто, радимо управо то: оклевамо, скривамо разлоге, сагињемо главу кад би морали да је више подигнемо, маскирамо чак и најјаче политичке чињенице без којих и наша укупна политика остаје мала  и неприметна, наравно и са мањим изгледима да вратимо своје територије.

        Наши званичници ређају формулације и појмове који су, у  политичком суочавању,  често, у корист противника.

        Кад неко од наших званичника каже „велике силе”, подразумевају се САД, наравно и Немачка, па и Британија и  Француска. Пошто баш ове земље не дозвољавају „то и то”, а односи се на наш Космет, па је, значи, контекст негативан, онда се ови „великани” поименце и не помињу. Такође се једним потезом уопштавања убија и „друга мува” - сакривају се праве велике силе, Русија и Кина, зато што оне имају супротне ставове о Космету и подржавају Србију - а кад се  на њих мисли, припада им место у оној уопштеној формулацији „међународна заједница”…

         Да ли се оваквим и сличним уопштавањем и непомињањем аутора сасвим одређених и прагматичних политичких потеза постижу неки ефекти - хоће ли се било који проблем на Космту решити ако се не помене ко га је створио, а „и врапци знају” да су то САД и велике земље ЕУ, које су, уосталом, признале албанску државу на српској земљи.

        Умањује ли се њихова одговорност нашим скривањем истине и попуштањем притисцима? Ако су и компромиси, овакви не користе Србији!