Лидер Кине Си Ђинпинг отишао - челична Кина остала
Србија и свет
ДЕМОНСТРАЦИЈА РАВНОПРАВНОСТИ И ПОШТОВАЊА РАЗЛИКА, А КИНА ЈЕ БАР 200 ПУТА ВЕЋА ОД СРБИЈЕ
Си Ђинпинг
- Србија се нашла на правцу „Новог пута свиле”, којим тече кинеска економска експанзија у државе централне и источне Европе, што отвара велике могућности српског развоја и решавања капиталних пројеката и проблема које није могла да реши сама, а ни са западним партнерима
- Један правац „Новог пута свиле” иде од Кине, преко руског Сибира и севера Европе ка Скандинавији и даље. Други је дужи, тежи, али важнији, посебно за нас - од Кине, преко Ирана, па преко Турске, европског југа, до Србије, па лево, десно и даље. Спајају се разни правци и улазе у назначени главни ток, који ће се развити и од грчког Пиреја, па терај преко Србије и делом њене брзе пруга ка Мађарској и тако и тамо даље, а нама ближе
- Сарадња Кине и Србије је традиционалистичка и савремена, ослоњена на међусобно разумевање, посебно кад је било најтеже, као некада у кинеским бурама „културне револуције”, и сада у српским економским, социјалним и другим недаћама
- Сарадња мале и проблемима оптерећене Србије са најмногољуднијом Кином, која се метеорски развија и већ је у светском врху, може бити модел и пример поштовања равноправности и међусобних разлика
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
ПОЧЕЛА и завршила се спектакуларно - то што се видело у петак, суботу и недељу, од доласка до одласка кинеског Председника, не памти се од оних великих времена, пре пет и више деценија, кад је Београд био жижа светских и европских збивања, од самита више од стодвадесеточланог Несврстаног покрета до проширене конференције ОЕБС, скупа свих КП Европе и других крупних догађаја.
Великан кинеске и светске политике, председник Си Ђинпинг, наследник кинеских врхунских лидера Мао Цедунга, Џоу Енлаја и Денг Сјаопинга, дочекан је на начин који ће се употребљавати за поређења са изузетним добродошлицама.
Од границе до аеродрома Сурчин, 17. јуна, и три дана касније, л9. јуна, од Београда до северне међудржавне границе, три наша „мига-29” пратила су, дочекала и испратила, специјални „боинг“ кинеског Председника, а више хеликоптера из Батајнице, готово без престанка, брундали су београдским шареним небом - и једно и друго је израз поштовања и бриге о апсолутној безбедности високог госта, о чему се додатно старало око пет хиљада полицајаца, не рачунајући бројне цивилне експерте.
У свим јавним сценама, учествовали су и импресивни српски гардисти, прави као стреле, у свечаном строју и маршу…
А, цивили, посебно млађи, ни за длаку нису заостајали - били су свуда где се гост показивао, највише испред смедеревске Железаре, где је око дванаест хиљада људи сатима чекало да поздрави човека који је спречио пропаст њихове челичане и спасио посао за око пет хиљада радника, са изгледима да се још запосли десетак хиљада. Сви су, предвођени премијером Вучићем, деловали готово свечано, некако егзалтирано, махали заставицама две земље, истицали пароле, и оне исписане кинеским хијероглифским писмом.
Одушевљени узвици и бурни аплаузи и све што се видело и чуло, укључујући поздравне говоре председника Николића и премијера Вучића, само делимично је исказ захвалности Србије Кини за свесрдну помоћ у тренутку када нам је најпотребнија и за послове без којих не можемо да се развијамо - онако како желимо, сада и убудуће…
Досад највећи кинески улог у наше потребе бесумње је Смедеревска железара, што није изражено само инвестиционим колачем - откуп, на јавном тендеру, и најављене инвестиције у развој више су од триста милиона евара, што чини реалним пројекат подизања смедеревске фабрике челика на европски врх!
Од импозантних привредних бројева - а кинески су увек џиновски - већа је, чини се, вредност она која се показује не само у политичкој слици, већ и у међуљудским и укупним односима народа и држава. А, како другачије објаснити укупно српско одушевљење што су Кинези узели Железару, а пре тога су је на руб пропасти довели западни управљачи, а сви су, малте не, избегавали да је спасавају. Кина није избегла - помогла је кад је свеукупно најпотребније - посебно зато да радници не изгубе посао.
Отворили су се, потом, нови видици и послови, опет мерени и крупним бројкама и још већим политичким и другим вредностима које се, једноставно, сада не могу прецизно измерити - бројке, ма колико велике, недовољна су мера.
Може ли се, на пример, намах измерити вредност Заједничке изјаве (Сија и Николића) о свеобухватном стратешком партнерству Србије и Кине? А, докле досеже кинеска одлука да аутопутем споји Сурчин и Обреновац чиме ће се активирати саобраћајни коридори… Исто је и са сваким од 22 споразума, а још више онај посао изван свих споразума - брза пруга Београд-Будимпешта. Јер, тај брзи пут указује на онај неупоредиво дужи епохалног значаја „Нови пут свиле” или „Један појас- један пут”, како га, мање спектакуларно, Кинези зову…
Један правац иде од Кине, преко руског Сибира и севера Европе ка Скандинавији и даље. Други је дужи, тежи, али важнији, посебно за нас - од Кине, преко Ирана, па преко Турске, европског југа, до Србије, па лево, десно и даље. Спајају се разни правци и улазе у назначени главни ток, који ће се развити и од грчког Пиреја, па терај преко Србије и делом њене брзе пруга ка Мађарској и тако и тамо даље, а нама ближе. А, још ако пројектанти, кинески пре свих, загазе и у Велику Мораву која би се спојила с Вардаром, па ка Јегеју - ето ти нових српских снова!!!
И, ово што је сигурно, договорено записано, толико је важно да није случајно већ названо српским сном. Кад смо већ на правцу новог пута - скретања нема, засад је довољно. Може ли бити и превише? Можемо ако се у остваривању споразума с Кином не понашамо - као Кинези. То значи - упорно, доследно, вредно, без помисли на кашњење, далеко од система лако ћемо, све ћемо надокнадити…
Ко у то не верује нека опипа, погледом макар, кинески, Пупинов мост на Дунаву, чија лева обала чека да, опет са Кинезима, почнемо да градимо велику луку - опет на „Новом путу свиле”, који ће бити свилен тек кад га завршимо...
Оваква и бројна слична питања некима могу да буду замршена. Могу то да буду само онима који Кину посматрају - затвореним очима! То су они који домете Кинеза оцењују робом на новобеоградским тезгама.
Такво упрошћавање слепо је и за оне који нису у стању да схвате вредности и таквог рада на тезгама, али посебно оне који не умеју да разумеју кинески јединствени скок у свеукупни развој чији је део и правац на који се нашла Србија. И један и други председник, Србије и Кине, нису случајно најавили развојну перспективу Србије - подразумева се да ће се остварити ако очекивања оствари Србија.
Акценат Си Ђинпингове визије ослања се на уверење да Србија има пионирску и водећу улогу у оквиру пројекта „Један појас - један пут” . Николићево уверење да ће Србија бити темељ на коме Кина гради позицију у Европи, нуди представу која се поклапа с кинеском визијом, али би и једну и другу перспективу тек требало доказивати.
За почетак, чини се, нове фазе односа, неопходно је сасвим јасно обострано разумевање Кине и Србије. Као некад - тако и сада. Савремено се ослања на традиционалистичко - без икаквих крупних противуречности.
Србија, посебно док је била део Југославије, али и сада, разумевала је више од већине света кинеске догађаје од антифашистичке борбе, преко велике револуције и „Дугог марша” до почетака изградње социјалистичког система, прилагођеног специфичностима велике и изузетно сиромашне земље.
Србија није ни подржавала, а камоли учествовала у ужасној светској блокади Кине, која се у бурама „културне револуције” и сама изоловала - док није завршена та фаза унутрашњег ослобађања од идеолошких и других догми. Док је било тешко издржати обрачуне, одолети и савладати диктате „банде четворо”, на чијем челу је била супруга Мао Цедунга, Кина није прекидала односе са Београдом, а наши званичници и посебно новинари могли су да улазе у Кину и анализирају бурне догађаје.
Јесте једном нашем новинару, после више година боравка и рада у Кини, одузета акредитација, али су други остали да раде, новинари су долазили, укључујући и овог чији текст читате - био сам, баш у то време, у Кини, 1971. И 1978. године. Путовао сам по комунама, свуда где сам желео, увек сам о свему писао, па и оним тзв. непопуларним темама.
Објавио сам да сам ушао у Кину пешке, описивао земљане кућерке у комунама, занос човека који је добио пластични каиш, али и болне сузе старице из радничког насеља код Пекинга која је, пре револуције, продала два сина да би отхранила двоје деце која су постала инжењер и лекар. И после таквих текстова добио сам интервју са удовицом Џоу Енлаја, председницом Конгреса, Тенг Јићао, учесницом легендарног „Дугог марша”…
Расипање утисака о Кини, претежно несигурних, површних, па и дилетантских закључака неких новинарско-дипломатских посматрача није требало форсирати током посете кинеског председника, не само због тога што се ради о изузетној личности, наследнику великих кинеских револуционара, међу којима је био и његов отац. Било би зато добро да је често помињана, у кинеским условима, важнија функција - Си Ђинпинг је генерални секретар КПК, и председник Кине. Стиче се утисак да је партијска функција избегавана, али и садашња улога ојачале и ослобођене догми, Комунистичке партије Кине, о чему нису саговорници Николић и Вучић, али је реалних и пристојних услова за неки догађај таквог садржаја био могућ, али овај изостанак ни најмање не угрожава колосалне вредности изузетно по свему богате посете Си Ђинпинга Србији.
Посета Председник Кине заиста је по свему историјска - за обе земље. Србија добија изузетну подршку, не само економску, већ подједнако и политичку.
Принципи на којима се развија сарадња Србије и Кине одавно су афирмисани и усаглашени, а и примењени у пракси - Кина подржава суверенитет Србије на Косову и Метохији, а Србија политику једне Кине, што значи да је Тајван интегрални део Кине. Примерено и у понечем јединствено међусобно поштовање равноправности и разлика постала је модел односа између малих и великих земаља - а Кина је више него двеста пута већа од Србије…
Кинески председник је отишао. Остала је челична Кина - Изазов и инспирација за Србију. Потврда историје постаје и остаје позив посете!
