Лажна косовска држава мало помало постаје истинска!

ЗАОШТРАВАЈУ СЕ ИОНАКО ОШТРЕ СУПРОТНОСТИ ИЗМЕЂУ КОСМЕТСКИХ СРБА И АКТУЕЛНЕ ВЛАСТИ У БЕОГРАДУ

• Суочен с изборном клизавицом, председник Николић је упозорио: „Ако свим Србима који имају право да бирају не буде омогућено да слободно и несметано гласају, Србија ће поново размотрити да ли да на њима уопште учествује”…
• А, и председник одбора за КиМ Скупштине Србије, Милован Дрецун, запретио је да, уколико међународна заједница, првенствено Вашингтон и Брисел, не „притисну” Приштину, Београд ће бити принуђен на „изнуђен, крајњи потез, а то је бојкот”…
• Оваква и слична драматична упозорења смишљена су да накнадно смире Србе
• Предизборном ситуацијом потпуно владају Албанци - искључиво њихова је Централна изборна комисија, спискови су у њиховим рукама, бришу Србе, а дописују Албанце, а све то могу јер их подржавају Вашингтон и Брисел

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

КОНСТАНТА српског менталитета и већ уобичајене политичке праксе – да Србе помрачи неслога кад им је најпотребнија светлост слоге – потврдила се ових месеци, крајем лета и почетком јесени, а и зима им неће бити знатно различита, ма шта се дешавало?! А, како би друкчије, кад су загазили у адски амбијент у коме, лако, као да се шале, изговарају тешке речи и опаке појмове, а практично раде да не може бити горе – за себе и Србију.

Кажу, на пример, да без Косова не можемо преживети, а да Србију са Косова могу да отерају само Срби, урадиће баш то, тај прогон – ако не изађу на локалне изборе 3. новембра!

Овој и оваквим рогобатним уценама додаје се утеривање страха - нема опстанка Срба на Косову без ЗСО (Заједнице српских општина)…Складно на ово надовезују и помало апокалиптичне визије - потписујемо капитулацију, имаћемо окупацију, следи издаја, издаја, издаја…
Као да су наша сцена и српски Космет – негде преко света, тамо далеко – даље од најдаљих мора, богу иза леђа, у некој невиђбог… А ми, нека посебна створењца – сви ти ужаси су ту, пред нама, у нама, ми смо на губилишту, радимо себи о глави, најгори могући мазохисти су за нас мала деца, да не поверујеш да смо то што смо…

Е, није баш тако, не живимо у неком новоизмишљеном и фантазмагоричном, надреалном свету, већ просто говоримо то што говоримо, а нико нам не подваљује, подваљујемо сами себи – док то другима одговара, док не прођу бука и бес… Да није тако, зар би негдашња шефица УСА-дипломатије, мадам Олбтрајт, тек сада признала да је бомбардовањем Србије-Косова, 1999. године, прекршена обавеза која подразумева сагласност Савета безбедности УН…

Други о својим разликама и грешкама ћуте или их ни у ком случају не признају док је вруће, а Срби их чак наглашавају, особито кад су комшијске усмерености. Такву, готово менталитетну особеност уверљиво показује однос претходних, а можда посебно садашње власти према проблемима Косова и Метохије, нарочито од кад га је Брисел најдиректније, узрочно-последично чак, везао за пројекат приближавања Србије учлањењу у Европску унију.

Од кад је, пре недељу дана, почео такозвани скрининг - упоредјивање, мерење, прилагођавање и усклађивање, наравно и мењање наших према садржајима прописа и закона ЕУ – за српску власт је најважније да им нико ниуком случају не брчне у ту, по свему, нај-нај замишљену пројекцију претприступних разговора за улазак, једног лепог дана, у ЕУ.

Није, зато, само потпуна нормализација односа Београда и Приштине једини услов за почетак преговора, већ све што може да се схвати као било какво, па и симболично и маргинално ометање европске перспективе Србије.

Као и сви, и ови будући локални избори и баш све што се пре њих дешава, јасно одсликава и те приоритете и евро-бриге актуелне власти Србије. Претходи им серија проблема, назначених и дефинисаних, који су се више маскирали него решавали, наравно изазивајући неслоге, па су прерасли у стимулативан увод и подстицај предизборним мукама с Приштином, суштински досад можда најоштријим и посебно опаким
и нимало безазленим домаћим неслогама, јер се збивају тамо где највише боли – између власти Србије и космеских Срба.

Суочен с изборном клизавицом, није јуче председник Николић безазлено упозорио: „Ако свим Србима који имају право да бирају не буде омогућено да слободно и несметано гласају, Србија ће поново размотрити да ли да на њима уопште учествује”… А, и председник одбора за КиМ Скупштине Србије, Милован Дрецун, запретио је да, уколико међународна заједница, првенствено Вашингтон и Брисел, не „притисну” Приштину, Београд ће бити принуђен на „изнуђен, крајњи потез, а то је бојкот”…

Оваквим и сличним драматичним упозорењима, смишљеним да накнадно смире Србе, претходили су заплети који нису тако крупни, али, по правилу, воде у типичне српске неслоге, често изазване и незадовољством дела јавности неким гестовима претераног попуштања српске власти западним моћницима и њиховим приштинским поданицима.

Тако се минимизирао проблем возачких и личних докумената - док их Тачијева полиција није почела да хвата и кажњава. На сличан начин су административни прелази на косметском Северу постали они прави, гранични, а уз српске и Еулексове равноправно су почели да делују и шиптарски цариници.

Расправа о обавезним звездастим фус-нотама, којим би се обележавали представници Приштине на скуповима, завршена је закључком да обележавање – може, а и не мора!

Тако су пале у воду вишемесечне српске тврдње да се неће изједначавати приштински са српским представницима, јер они не представљају независну државу.

Коначно, бројни сусрети приштинске лидерке, Јатифете Јахјаге, са председником Николићем, а и београдски и приштински шефови дипломатије на седницама Савета безбедности УН, сами по себи сугеришу исту поруку – мало помало, лажна држава постаје истинска!

Све што се збива, уочи локалних избора 3. новембра, такође потврђује такве страхове.

Све је у рукама Приштине, наравно по договору са њиховим западним заштитницима.

Изборе је расписала њихова председница, по приштинским законима, које примењује њихова Централна изборна комисија, у којој су сви чланови Албанци.

Бришу и пишу гласачке спискове – српске смањују са 40.000 на само једну хољадарчицу, мада Марко Ђурић тврди да су се у Бриселу јуче, са албанском радном групом, договорили да признају 12.700 Срба на гласачким листичима, али још не и све пријављено представљање избеглица из Србије, који су рођени и живели на Космету, до бомбардовања. Али, зато, уписују Албанце који никад нису живели у Косовској Митровици!

Гласачки спискови су под знаком албанских изборних симбола, њихове ЦИК, и све што је урађено потврђује независну албанску државу. И из Брисела, јуче, и из Београда, данас, зато Срби из власти траже да се «грешке» исправе – да би Срби учествовали на изборима, а тиме почео да се остварује сценарио прикључења рбије ЕУ. Оптимизам им не мањка.

Срби су покушали да исправе што се исправити могло, али суштина је остала недирнута – локални избори несметано воде још једној афирмацији албанске независне државе коју управо овим изборима Србија још једном практично – признаје. Јер, расписује их приштинска предеседница, по њиховим законима и њихова комисија њима управља.

Српска власт је у праву да примена Бриселског споразума подразумева укидање паралелних институцуја, што је претпрошлог августа затражила Ангела Меркел - она у ЕУ одлучује, а Србија то остварује, јер по сваку цену хоће у ЕУ, а за то се припремају приступни преговори, пре или после Нове године.

И, наравно – пукла је неслога. Зна се између кога. Међу Србима.

Срби са Севера, подржани Коштуничином ДСС и њиховим пријатељима, организују бојкот избора, с нагласком да представљају признавање независног Косова, а тиме Србија излази из своје постојбине. Организују антиизборне митинге, иду од куће до куће и траже неизлазак на изборе...

Другу колону организује српски владајући врх – та власт је сменила досадашње и поставила лојалне лидере у четири северне општине, припремају се за предизборну кампању у којој ће учествовати и Дачић, и Вучић, Вулин, и други министри, и сви који могу помоћи да
неутралишу изборни бојкот Срба из оне прве колоне, из Космета!

Важан им је и ослонац на Брисел, преко кога притискају ОЕБС и Еулекс да и те групације притисну приштинске лидере да исправе оно што може да се исправи у глаасачким списковима, небили створили постизборне услове да формирају заједницу српских општина која ће институционално заштитити косметске Србе, обезедити им међународно признање, легалитет и легитимитет, о све тако, до пуне стабилности...

Али, не кажу – где. Да ли ће тако да уживају у албанској независној држави Косово, или српској Аутономној Покрајини Косово и Метохија?! Можда се подразумева!

Дилема, ако је ико има, делује као поређење оног што долази са оним што је - прошло!

Па, зар није тако – Срби су, још пре избора, изабрали - неслогу. На изборе иду у две колоне – супротстављене! Правац није -српски Космет.