Космет и Каталонија – два нимало изненађујућа наличја западне политике

 КАТАЛОНЦИМА ЗАПАД ПРЕПРЕЧУЈЕ ПУТ, А ШИПТАРЕ ЈЕ ПОДРЖАО И ПОДРЖАВА И ВОЈНО И ПОЛИТИЧКИ

• Највећа разлика у ставовима САД и ЕУ према Каталонији, односно Космету, није у томе што не призњу шпанској, а признали су независност српској покрајини, већ што Шпанију подржавају, а Србију су бомбардовали ракетама, а отада – и политиком
• Српски политичари опет нису сложни – неки опозиционери су чак учествовали у антишпанским демонстрацијама у Барселони, ваљда ду узимали мустру за своју игру са Војводином. А власт није искористила све могућности да конкретно и убедљиво укаже на ужасну грешку отмице Космета
• Космет је опет пред неком одлуком – тамо, или овамо, цео или у два дела, један већи, други мањи - мало или много. Само да “не буде како буде” – као досад. Унутрашњи дијалог, који почиње ових дана, изнеће, ваљда, на површину – издржљиви компромис. Најбоље би било: онако како Срби кажу – на референдуму

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         РЕТКО се, у савременим међнародним односима и развијеним информативним комуникацијама, догађа да један регионални догађај, намах затресе готово целу, у сваком случакју најважнију и посебно осетљиву сцену – као што је то учинила шпанска криза, која још тутњи између Барселоне и Мадрида.

         Још важније и прецизније – ову кризу учинила је опасном и широком, једна друга криза. Није тешко погодити – криза Косова и Метохије стимулисала је и до сада латентне неспоразуме широм планете, а кад се сада отворила, по нечем слична, на не тако удаљеном Пиринејском полуострву, отворили су се стари страхови који су прво заливали Балкан, а са њега све сличне међународне противуречности, од врха до корена.

         Разлике и сличности, без обзира на већи или мањи степен, само су допуна слике неспокоја, посебно оног глобалног.

         Каталонија је, јасније и од већих догађаја, показала бројне међународне противуречности и недоследности, склоност насиљу и неправди и бројним другим навикама које изазивају опасну драматичност савременог света. Иако не безазлена, каталонска криза није сама од себе продуковала поменуте и друге опасности, већ је подсетила на њихов збир у косметској кризи, на њене ДУБОКЕ узроке и тешке и нерешене последце.

         Космет, две децније без смираја, опет додатно потреса свет.

         Не упоређујући неупоредиво, не мерећи ситним мерама неизмериво, не могу се две кризе ни прилагођавати, ни потпуно супротстављати. Обе су по једној поруци изузетно важне - да се недељиво не дели. Паралела је само у томе могућа између Србије и Шпаније, али само начелно и пре удара сепаратиста, према којима су се моћници потпуно различито понашали.

         Моћни Запад, САД и ЕУ, супротставио се каталонским сепаратистима, а Шиптаре на Космету, подржао је и политички и војно…

         Ту почињу разлике које се шире и развијају у свему и на обе стране, одакле непријатне поуке засипају цео свет.

         Можда је најважније што је, и уз помоћ Запада, одбрањен суверенитет и територијални интегритет Шппаније, што је корисно за свет, јер се, оваквим исходом, упозоравају могући сепаратисти на готов свим континентима да не покушавају да следе Ккаталонце – јер препрека је – НАТО. А, у Србији је НАТО био нападач - нападач на Србе и одбрана Шиптара. Дволичност, и то бројних држава, можда јединствена у савременој историји!

         Кренуло је даље, одмотавале су се друге противуречности, које су стварале бесмислена поређења Каталоније и Космета. Запдна јавност хвалисаве демократије, покушавала је да сакрије оно што није могуће – најтежа је разлика да су западни насилници не само омогућили шиптарским сецесионистима отмицу јужне српске покрајине, већ су грунули НАТО-ракетама и загађујућим бомбама по Србији. Последице се знају, и још су присутне: тровање народа, а српски политички и здравствени фактори тек сада покушавају да утврде одговорност тровача који су на сручили експлозива снаге осам атомских бомби бачених на Хирошиму…

         Пробудили су се и неки српски политичари који су уочи каталонских немира дремали и ћутали. Буђење није много помогло, јер Срби нису избегли – неизбежне неслоге. Не само да су неки политичари подржали каталонске сепаратисте, већ су и лично отишли тамо да учествују у демонстрацијама – можда да би увежбали војвођанску сепартистичку игру!

         Војвођански, санџачки, и они комшијски - усташки, исламистични, милоцрногорски, па и маломакедонски и још понеки - својим сталним антисрпским играријама не успевају да гурнун Србију у коло теже кризе.

         Није, међутим, добро претерано их игнорисати и до кости потцењивати – нека се, макар, изгредници суоче са законским шамарима. Тада би, ако се чанколисци на време зауставе, био лакши, иначе претешки пут за избављење Косова и Метохије из разбојничких шиптрских руку и њихових западњачких покровитеља.

         Јер, баш ових дана Космет је опет пред неком одлуком – тамо, или овамо, цео или у два дела, један већи, други мањи - мало или много. Само да “не буде како буде” – као досад.
Унутрашњи дијалог, који почиње ових дана, изнеће, ваљда, на површину – издржљиви компромис.

         Онако како Срби кажу – на референдуму.