Књигу о Милошевићу написао најпозванији теоретичар у његовом окружењу

КРШЉАНИНОВ ПРИКАЗ КЊИГЕ СОЦИОЛОГА МИЛОША АЛЕКСИЋА

„МИЛОШЕВИЋ - ПАРАДИГМА СЛОБОДЕ“

• Алексић је био део политичке групације која је подржала и пратила Милошевића у његовом историјском искораку из забирократисаног и преживелог титовског СК, ка променама које је време и изискивало и наметало - ка модерном социјализму, примереном 21. веку, ка демократизацији - и ка националној еманципацији, за коју је савременост показала да је неопходно и најјаче оружје против глобализације - савременог поробљавања света и негирања достигнућа цивилизације
• Алексић се не држи хронологије, већ сецира суштину историјских процеса... Кључне аргументе и оцене понекад му подастиру сами актери, попут изјаве Вилијема Монтгомерија „Важно је било срушити Слободана Милошевића. То је био главни спољнополитички циљ САД. За остварење тога циља, новац није био у питању“
• За њега је пост-Милошевићева Србија - РАЗОРЕНА ЗЕМЉА и он то илуструје мноштвом убиствених статистичких показатеља и цифара. Али у таквој разореној и окупираној земљи, вреди се осврнути, што он и чини, и на „социопсихолошки“ (скоро да би се смело рећи „социопатолошки“) „и морални профил управљача“, наводећи и описујући подужи списак злодела „економских убица“ Србије, Динкића и Лабуса
• Алексић у завршном делу књиге разматра значење патриотизма, показујући тако и доказујући да је за српско, Милошевићево схватање Србије, политике и социјализма, али и светско, и Путиново схватање праведног и слободног друштва, делотворни патриотизам централна и темељна одредница, без којег нам нема спасења

         (Милош АЛЕКСИЋ: („Милошевић - парадигма слободе“), Удружење „Слобода“, Београд, 2015, уредник: Драган Радевић, предговор: Мира Марковић, стр. 270, тираж: 500)

        У ПЕТНАЕСТОЈ години после пуча којим је Слободан Милошевић уклоњен са власти, добили смо две значајне књиге о њему, обе из пера професора социологије на Београдском универзитету, најпре Слободана Антонића („Милошевић - још није готово“), а ових дана и четврт века старијег Милоша Алексића („Милошевић - парадигма слободе“).

        Очигледно је да су социолози (а ко би други?) добро осетили потребу и Србије и света да боље схвати животно дело и историјску улогу Слободана Милошевића, као и његову актуелност у времену велике кризе и у Србији и у свету.

        Осим тога, ове две књиге се потпуно разликују по приступима својих аутора.

        Антонићева књига је двоструко дужа, због потребе аутора да се подробно осврне на све значајне чињенице из Милошевићеве политичке биографије, анализира их са одређене историјске дистанце и буде (као некадашњи критичар Милошевића) довољно уверљив у својим садашњим позитивним оценама, како за бројне образоване читаоце, који имају потребу, али немају адекватан увид ни теоријску поткованост, да свој некадашњи негативан однос према Милошевићу промене, тако и за најшири круг читалаца који немају довољно знања (јер је годинама писати о Милошевићу, поготову објективно, било практично забрањено) или непосредног искуства о том времену (они најмлађи), да би могли донети било какав суд.

        Осим тога, Антонић припада оном делу српске елите (а сва нам је данашња елита створена у Титово доба, или бар носи његов тежак печат), који је од самог почетка, своју интелектуалну делатност заснивао на критичкој дистанци према систему и никада није припадао политичкој номенклатури СК.

        Насупрот томе, Милош Алексић је био део политичке групације која је подржала и пратила Милошевића у његовом историјском искораку из забирократисаног и преживелог титовског СК, ка променама које је време и изискивало и наметало - ка модерном социјализму, примереном 21. веку, ка демократизацији - и ка националној еманципацији, за коју је савременост показала да је неопходно и најјаче оружје против глобализације - савременог поробљавања света и негирања достигнућа цивилизације. Поред тога, Алексић је био и један од блиских сарадника Милошевића.

        Иако је то лако могао, пишући књигу о Милошевићу, Алексић се није определио за фактографски или мемоарски приступ. У његовој књизи уопште нема позивања на приватне сусрете и разговоре, на непознате детаље преломних догађаја.

        Алексић се методолошки одлучио да се као саборац Милошевића, који је и теоретичар, свом великом саборцу и пријатељу одужи, књигом којом би из теоријског угла и на основу емпиријских чињеница, осветлио историјску улогу и значај Слободана Милошевића и његове делатности, као и њихову актуелност и трајност.

        Управо такав приступ, за садашње и будуће читаоце има посебан значај.

        Мада је Милошевић био велики државник и визионар, који је добро осећао и историјску утемељеност и будуће циљеве друштвеног модела коме је тежио, о чему сведоче његови говори, чланци и јавни наступи, а сумарну оцену свог времена, свог политичког курса и њиховог значаја и места у савременој историји, он је назначио у деловима своје бриљантне хашке одбране, антиципирајући и сумрак неолибералног капитализма.

        За многе историјски и национално свесне Србе данас, остаје загонетка и изазов, како је личност таквих историјских габарита, могла настати у редовима посустале титовске номенклатуре, која није форсирала најбоље, већ опортунисте, поготово кад је српски народ био у питању.

        За тај одговор Алексићева књига остаје незаобилазан сведок и може послужити као својеврсна мера, да сагледамо колико је политичка групација која је следила Милошевића, разумела, у теоријском смислу, изазове, циљеве и задатке свог деловања и свог времена, па и потезе које је, као вођа, вукао Милошевић.

        Ако изузмемо две специфичне личности великог калибра, покојног академика Михајла Марковића, аутора (уз консултације са Милошевићем), Програма Социјалистичке партије Србије, који се једини може сматрати коаутором теоријских основа онога што данас сагледавамо као Милошевићеву политику, и Милошевићеву животну сапутницу, једну од најзанимљивијих стваралачких личности изниклих из револуционарно-романтичног миљеа партизанске борбе - социолога, писца и политичара, Миру Марковић, Милош Алексић се може сматрати најдораслијим и најпозванијим теоретичарем у Милошевићевом окружењу за писање књиге истина о Милошевићу.

        Као својеврсне историјске, политичке или духовне репере, и као позитивне или негативне примере и доказе веродостојности сопствених закључака, Милош Алексић између поглавља своје књиге, презентира „поруке истини, историји и Србији“ - уз фотографије битних догађаја Милошевићевог и нашег живота, даје, уз сопствене коментаре, кратке цитате Десанке Максимовић, Михајла Марковића, Милорада Екмечића, Јозефа Штиглица, Ремзи Кларка, Бранка Драгаша, Милана Брдара, Николе Хајдина, Харолда Пинтера, Драгана Ђуричина, Митрополита Амфилохија, Герхарда Шредера.

        На једно од таквих места ставио је и сопствену лапидарну и синтетичку оцену Милошевићеве делатности, коју завршава дефиницијом друштва за које се Милошевић борио: „праведно и богато друштво националне слободе и солидарности“.  

        Ову дефиницију, Алексић понавља и проверава у својој књизи.

        У првом делу књиге, Алексић се кондензовано и прецизно осврће на Осму седницу, као и на утемељење, садржај и стил реформских потеза првих година Милошевићеве владавине. Он јасно показује свест о значају две најбитније одреднице Милошевићеве политике: њено дубоко национално утемељење, свест о историји и традицији, без којих се не би могао успешно решавати проблем Срба на Косову и Метохији (који је у том часу сазрео до експлозије), као ни проблем уставног положаја Србије у федерацији, са једне, и њен прагматични реформски карактер, усмерен на демократизацију и модернизацију друштва, државе и економије, наравно уз очување социјално праведне друштвене расподеле и економског суверенитета земље, са друге стране.

        Свима нам је данас јасно да смо са Милошевићем имали прилику (која је у његово време и остваривана, иако уз бројна спољна и унутрашња ограничења и отпоре) да као држава и друштво пређемо пут креативне и мирне еволуције, без потреса, жртава и пљачкашке приватизације.

        Други део књиге сведочи и објашњава Милошевићев начин вођења и резултате овако утемељене политике у судару са најстрашнијим искушењима која је произвео рат уједињеног Запада, на врхунцу његове агресивне моћи, против Југославије и српског народа, паралелно са крахом и распадом СССР-а. Већ је овде Алексић у позицији да оцењује (што он чини, водећи рачуна и о ставу водећих критичких ауторитета, попут Ноама Чомског) не само Милошевићеву политику, која посебно у свом реформском делу, и одбрани економског суверенитета, постаје разлог за невиђену количину беса, комплекса одмазде, али и страха на страни Запада, него и саму политику САД, NATO и ЕУ са краја 20. века, али и нашег времена, притом изричући чињеницама утемељене пресуде: „NATO-модел медијског злочина“, „теорија о изузетности америчког народа - нови облик нацифашизма“, „Срби заменили Јевреје, западни тоталитаризам заменио Трећи Рајх“.

        У осветљавању овог периода, Алексић се не држи хронологије, већ сецира суштину историјских процеса, аргументујући своје оцене, према потреби, и током хашког процеса, и међународним појавама и ратним збивањима, и изјавама и оценама актера, и Милошевићевом сахраном... Кључне аргументе и оцене понекад му подастиру сами актери, попут изјаве Вилијема Монтгомерија „Важно је било срушити Слободана Милошевића. То је био главни спољнополитички циљ САД. За остварење тога циља, новац није био у питању.“

        И у овом, најкомплекснијем делу књиге, који је и о рату и страдању и о великом међународном злочину, али и о херојском отпору, утемељеном на политици са визијом и народу прихватљивој, блиској и разумљивој, Алексић не пропушта да посебно поглавље посвети српском националном питању, осврћући се на његову тежину и комплексност кроз читаву историју, јер једино тако је и могуће правилно разумети тежину локалне димензије западне агресије на овим просторима, али и величину постигнутог у општенародном отпору без ефективне спољне подршке.

        Већ у овом, другом делу књиге, за аутора, али и за нас читаоце, логично се отвара питање паралеле политичких циљева и прагматичних, али принципијелних и ефективних, метода одбране и јачања државе, између Слободана Милошевића и Владимира Путина. У случају Милошевића, Запад је то препознао, он и његова Србија су биле неподношљива претња глобалистичком империјалном моделу, која је уз велике напоре, и верујемо привремено, била савладана, док је у случају Путина то претња која се реализује као глобална победа и дефинитивна негација светске превласти западног тоталитаризма.

        Алексић, који је дипломирао економију пре него што је докторирао социологију, никада не занемарује економску димензију политике. Он стога није пропустио да трећи, закључни део књиге посвети вишедимензионалној социо-економској анализи „постмилошевићевског“ периода, знајући да се неки од најефектнијих доказа исправности Милошевићеве политике, налазе управо у ономе што је њена негација.

        За њега је пост-Милошевићева Србија - РАЗОРЕНА ЗЕМЉА и он то илуструје мноштвом убиствених статистичких показатеља и цифара. Али у таквој разореној и окупираној земљи, вреди се осврнути, што он и чини, и на „социопсихолошки“ (скоро да би се смело рећи „социопатолошки“) „и морални профил управљача“, наводећи и описујући подужи списак злодела „економских убица“ Србије, Динкића и Лабуса.

        Аутор се у овом делу књиге, са правом, али и ослањајући се на анализе и закључке Милана Брдара, опширно осврће на разочаравајућу улогу српске интелигенције, која није учинила готово ништа да спречи или заустави страховиту деградацију државе и друштва. Алексић књигу завршава „негацијом негације“, коју проналази на две стране - у оценама савремене историје познатих светских државника и теоретичара, не ограничавајући се само на оне који су се отворено позитивно изјаснили о самом Милошевићу, већ их проширује општим оценама које поткрепљују основне тезе саме књиге, али и у начину на који су српски народ и свет испратили Милошевића на последњи пут - у вечност, одступајући једино на овом месту од принципа да у књизи не описује детаљно догађаје.

        На то се надовезала и оцена Митрополита Амфилохија о „Лазаревском житију“ Слободана Милошевића.

        И опет, непогрешиво, а за нас читаоце, од једног Милошевићевог саборца, рекли бисмо очекивано и обавезно, Алексић у завршном делу књиге разматра значење патриотизма, показујући тако и доказујући да је за српско, Милошевићево схватање Србије, политике и социјализма, али и светско, и Путиново схватање праведног и слободног друштва, делотворни патриотизам централна и темељна одредница, без којег нам нема спасења.

        Књига Милоша Алексића је по својој амбицији и садржају - научна  синтеза истине о Милошевићу. Она је једна од првих темељних теоријских, и без остатка објективних студија о Милошевићу, из пера једног од његових блиских сабораца. Као таква, она је незаобилазна у идентификацији истине о Милошевићу. Уз то, она подстиче и као методолошки путоказ инспирише све који желе да савремено и објективно сагледају Милошевића и његов период управљања Србијом, да ту област, која је добрим делом била фалсификована, допуне својим новим промишљањима и оценама.

        Без те истине, коју морамо спознати, Србија не може напред, та истина је и свету непроцењиво важно искуство и путоказ. Ради се о великим идејама и великим делима, којима вреди посветити живот, као што је то учинио Милошевић. А „историја је наука само са дистанце“.

        Владимир КРШЉАНИН

         (скраћена верзија текста објављена је у „Геополитици“ за август 2015.)