КЕЦМАНОВИЋ: Сарајево је за Србе пре непријатељско утврђење него главни град
УВЕРЕН ДА ЈЕ САРАЈЕВО ТОЛИКО МУСЛИМАНСКО ДА НЕ МОЖЕ ДА БУДЕ
НИ ГЛАВНИ ГРАД ФЕДЕРАЦИЈЕ БИХ
- У првој верзији Дејтонског споразума било је предвиђено да Сарајево - као седиште заједничких институција, као највећи град и као стари центар - буде дистрикт са национално избалансираном структуром, али Алија Изетбеговић је инсистирао да оно буде муслиманско, и то је заиста у сваком погледу и постало, наглашава проф. др Ненад Кецмановић
- Судећи према Сарајеву, указује Кецмановић, сваки странац ће пре помислити да се налази у некој турској провинцији или блискоисточној земљи него у европском дворишту
НАЦИОНАЛНОМ структуром становништва, оријенталном архитектуром, исламским духовним амбијентом, ексклузивно бошњачком политиком и медијском искључивошћу која то подржава, Сарајево је постало, пре свега, национално-верска метропола Бошњака-муслимана, оценио је професор Ненад Кецмановић.
„Колико такво Сарајево има легитимитет да административно координише Републику Српску и Херцег-Босну и симболички представља небошњачке конститутивне народе у БиХ? Срби се са Сарајевом као својим главним градом тешко могу субјективно идентификовати већ самим тим што су из њега великом већином протерани“, истакао је Кецмановић.
Он је у колумни под насловом „Шта је Сарајево?“ за лист „Прес“ подсетио да су већ првих дана рата безмало сви кадрови српске националности који су се затекли у Сарајеву на челу привредних предузећа, банака, медијских кућа, клиника, факултета, школа... били смењени, уколико већ сами нису поднели оставке под притиском неповерења бошњачке околине.
„Затим су опет готово сви били колективно стигматизовани као издајници, петоколонаши, колаборационисти... због чега је уследило масовно хапшење, ислеђивање, пљачкање, пребијање, убијање или бежанија из града, уз предају станова, девиза, драгоцености... Након кратког предаха после Дејтонског споразума, из Сарајева креће пропагандна офанзива на српски народ као злочиначки и Српску као геноцидну творевину, са нескривеним циљем маргинализације Срба у БиХ и укидања мањег ентитета“, истакао је Кецмановић.
Зато данас, наводи Кецмановић, Сарајево за Србе и Републику Српску представља пре непријатељско утврђење из кога непрестано вреба опасност по опстанак, него заједничка престоница према којој осећају природну приврженост, симболичку лојалност и слично.
„Зашто Сарајево не може да буде ни главни град Федерације?
Зато што ни Хрвати више не могу да се идентификују са тим градом као престоницом већег ентитета. Стратегију централизације и унитаризације БиХ, коју је на ентитетским границама бар привремено зауставила Република Српска, бошњачка политика са извесном задршком намеће у оквиру Федерације“, истакао је Кецмановић.
Судећи према Сарајеву, каже Кецмановић, сваки странац ће пре помислити да се налази у некој турској провинцији или блискоисточној земљи него у европском дворишту.
Због свега наведеног, указује он, декумулација престоничких функција Сарајева намеће се као прворазредни задатак српске и хрватске политике у БиХ.
„За главни град национално, верски, културно и политички сложених и дубоко подељених земаља и у теорији и у политичкој пракси као најфункционалније решење се узима дистрикт. У првој верзији Дејтонског споразума тај статус је и био предвиђен за Сарајево као седиште заједничких институција, као највећи град, као стари центар, са национално избалансираном структуром, али Алија Изетбеговић је инсистирао да Сарајево буде муслиманско, и то је заиста у сваком погледу и постало“, наглашава Кецмановић.
