Караџићева сенка се над веком издужила и одвојена од тела корача

Из аутобиографске књиге Рајка Петрова Нога «Запиши то, Рајко» - одломак Радованов гамбит (крај)

* Немаш ваљда илузија о исходу, кажем (Радовану у београдском затвору)… А Он: Ако тамо буде с од суђења и п од правде, могло би бити свашта. А што се мог живота тиче, ја сам га одавно прегорео. Могао сам сто пута погинути. Могао сам бедно, понижавајуће умирати. Све је ово мени приде. Ја мене уопште не занимам. Занима ме да колико год могу служим истини и оклеветаном народу…

* Уосталом, шта ми на крају могу? Могу ме само вратити писању! Ја знам шта су затворске концентрације и шта је згуснуто време…

* Кажем да ћу увече на митингу говорити и питам има ли шта да поручи. Има. Да поздравим све, а нарочито оне који га знају као Драгана Дабића. Моли да га разумеју што им се није могао рећи, али да буду сигурни да је он исти онакав каквим су га упознали…

* Док се растајемо, један полицајац устаје и, кад је затворио врата, каже ми: Не знам како ћете ово разумети, и молим да ми не замерите, али ја се осећам повлашћеним што сам, макар и овако, вашем разговору присуствовао…

        РАДОВАН прича да се све ово време, док се скривао, припремао за суђење. И стварно, делује као да је одахнуо.

        Сад је у чистој позицији. Нада се да ће најзад породицу оставити на миру. И пријатеље. А да ће он са тог тамо микрофона и судијама и свету, као пред Богом, рећи истину.Помиње да је у оном лап-топу који су му узели имао читаву хронологију догађаја, концепт одбране. Али има то и у глави…

        Немаш ваљда илузија о исходу, кажем… Ако тамо буде с од суђења и п од правде, могло би бити свашта. А што се мог живота тиче, ја сам га одавно прегорео. Могао сам сто пута погинути. Могао сам бедно, понижавајуће умирати. Све је ово мени приде. Ја мене уопште не занимам. Занима ме да колико год могу служим истини и оклеветаном народу…

        Уосталом, шта ми на крају могу? Могу ме само вратити писању! Ја знам шта су затворске концентрације и шта је згуснуто време…

        Одахнуо сам када је изговорио да му ништа не могу. Да га само могу вратити писању… И помислио како је, унаточ свему, бити песник, писац, ствар повлашћена, спасоносна…

        Моли ме да Луки даднем своје нове књиге. Помиње и књиге пријатеља… Шта ће ти књиге. Тебе ће тамо затрпати, удавити папирима… Немаш ти појма, каже, како се одмарам кад са тих папира пређем на лепу књижевност…

        Кажем да сам Луки већ дао књиге. У једној сам ти обележио песму која се тебе тиче. Прочитај, кад стигнеш, само њу… Знаш ли је напамет… Знам… Би ли ми је рекао? Погледујем у сат, па у полицајце, они рукама показују да наставим. Прошло је не 15 већ 30 минута. Говорим му „Тајну вечеру“… Видим како му се очи осенише…

        Кажем да ћу увече на митингу говорити и питам има ли шта да поручи. Има. Да поздравим све, а нарочито оне који га знају као Драгана Дабића. Моли да га разумеју што им се није могао рећи, али да буду сигурни да је он исти онакав каквим су га упознали… Док се растајемо, један полицајац устаје и, кад је затворио врата, каже ми: Не знам како ћете ово разумети, и молим да ми не замерите, али ја се осећам повлашћеним што сам, макар и овако, вашем разговору присуствовао…

        Нисам изненађен и није ми први пут да видим тихи учинак Радованове радијације…

        У коментарима моје посете Радовану један је био узорит. Каже наш министар, како је Караџићу требало дозволити само посете породице – ужу породицу нису ни пустили – а тамо је, вели, била променада…

        Ако изузмемо Косту Чавошког, правног саветника породице, и Бату Иванишевића, који је већ био укључен у тим одбране, остаје да сам та променада био ја. У једном интервјуу кратко сам том, иначе способном, министру одговорио: Он може – и нека може – у читуљи на пола стране сарајевског Ослобођења да испрати на ахирет свог предсједника А. И. А када ја у затвору посетим свог председника, песника, психијатра и пријатеља, са којим другујем 50 година, онда је то променада…

        На митингу против хапшења Радована Караџића 29. јула 2008. године, пред великом масом узнемиреног света, рекао сам:

        Када сам оно 2004. године на Сретење Господње, за двјеста година Карађорђевог устанка, у Орашцу обновио стих из Буне на дахије слијепог а видовитог Филипа Вишњића о сјечи кнезова – једног кнеза преварит можете / једног посјећ, а два ће утећи – и рекао да та двојица још увијек бјеже, по одјеку се могло разабрати да је још жив дослух пјесника и народа. Сад мисле да су једног уловили.

        Нека ловци на скупе српске главе једном заувијек науче још један стих:

        Лове а уловљени!

        Ловили сте и били уловљени када сте на Видовдан, безаконо, ону главу испоручили хашком чудовишту.

        Ловили сте а били уловљени и када сте за ону другу главу измолили оптужницу; та је глава отишла сама и сад тамо не знају шта ће с њом.

        Прво слово вашега оченаша гласи: Водите, и не враћајте нам их.

        Овај кога сте 18. јула 2008. године киднаповали, и 72 сата избрисали, има стотину лица, а свако је наше.

        Лијепо је име Радован. Примило се код Срба. У Србији, понегдје, положајника зову Радован.

        А могли сте, Овлашћени Органи – не би вам било први пут – у Радовањском лугу Радована затући. Па да се поредите. Али ви сте неупоредиви.

        Милош је усекованог Карађорђа у темељ државе узидао, а ви и Карађорђеву и Милошеву и Петрову и Александрову државу, и Радованову државицу, разграђујете.

        А друштванце ваших коментатора, аналитичара, интелектуалаца општег смјера – које се задивљујуће разумије не само у новинарство и политику, већ и у психијатрију, алтернативну медицину, гле, и у поезију – на свим телевизијама и у свим новинама упражњава опскурну групну терапију и са висине своје безначајности свакодневно једни другима издају сертификате да постоје. Друштванце ужива да туче свезаног!

        Има такав сој који је рођен само зато да све што је високо и усправно у блато свали, а онда и прикваси. Ко год се на Радована затрчавао, тај се самопозљеђивао.

        Па пођи, божји Полазниче, и на ово послање. Ниси ти први коме су клицали: Распни га, распни!

        Као онда кад смо у кући, коју су окупаторски хеликоптери тресли, славили светога царскога Аранђела, Аранђела у жици – да ово кажем твојим стихом – остани „благ према свему и господин на крају”. Ово ти је од мене за попудбину:

        Анђелима су подрезали крила

        А Арханђела стрпали у жицу

        А још се свећа није угасила

        Ни прво слово спало на ижицу

 

        Посустали су тиморни пејзажи

        И усахнуло врело у Острогу

        Кад лажна звезда у небеској кажи

        Проказа јагње иза леђа Богу

 

        У проказању кривоклеци пишу

        Да ће још једног за све да разапну

        И све за једног А кад се упишу

        До Јуде нека себи омчу запну

 

        Јер од поноћи Поноћник нас двори

        И не да да нас чаше мимоиђу

        Виј вука није молитва на Гори

        Не чека свеце с иконе да сиђу

 

        Ни анђелима да узрасту крила

        Ни Аранђела да повади мача

        Над веком му се сенка издужила

        И одвојена од тела корача      

        Ловци на скупе српске главе, ловите одсад ову издужену сјенку, која ће вам се на оба свијета привиђати.