Караџић се усправио у истинског вођу, зато се на њега устремило и кусо и репато
Из аутобиографске књиге Рајка Петрова Нога «Запиши то, Рајко» - одломак Радованов гамбит (1)
* Цела планета, ево, линчује Радована… Хоће једног за све да разапну, а разапињући цео војни и политички врх обе српске државе, разапињу све нас… И томе краја нема
* Радован се први оженио, први добио децу, први отишао у свет, у Америку. Имао је сталну адресу, упоришну тачку, породицу, а с тим и обавезе…
* Песничка братија могла га је у по дана, у по ноћи позвати; у свакојаким кризама био нам је од велике користи… Његова благородност долазила је од кућног васпитања. Родом из Петњице – где је чок и Вука Стеф. Караџића, Баја Пивљанина и Шуја Караџића
* За разлику од оног што се о Радовану мисли и злонамерно пише, он није био ни једноумац, ни вехементни динарац… Његови родитељи су сишли са дурмиторских висина у Никшић, његов отац Вуко свирао је у гајде и двојенице, ванредно, његова мајка Јованка била је лепотица, Радован је стасом и држањем на њу
* Долазио сам у њихову кућу и осећао патријархални мир над којим су бдела два свеца: Свети Арханђел Михаило, крсна слава Караџића, и Свети Василије Острошки, слава му и милост, онај запречити Херцеговац, кога су чак и Црногорци морали да прихвате за свеца, а коме се Радован увек, кад год клоне, враћао да га ободри. Острог је, ко не зна, близу Никшића…
* Уљудност је красила овога човека. Он није, како су опскуранти распевали, никакав гусларски тип, мада гуслати уме. Он је урбанији од многих који се за урбане издају
* Радован Караџић из мога и његовога детињства, младићства, па и зрелости, није онај у кога ће израсти у времену убрзане историје. У растуреном Брозовом салашу, међу недораслим, случајним људима, клонираним у комитетским ретортама, у нашем државотворном забораву, он се усправљао и сазревао у истинског вођу на кога се, баш зато, устремило и кусо и репато…
КАДА су на телевизији показали неколике фотографије Радована Караџића, брадатог, и у Драгана Дабића закрабуљеног, одмах сам својим рекао да нема сумње да је то он. Знам тај карактеристичан покрет којим из кичме, из крста, истура једну ногу напред, тај начин на који држи испошћено тело.
Његова ме је мршавост вратила у оне године када смо у средњошколском дому на Бјелавама, Нушићева 2, са 14 година пристигли у Сарајево, он из Никшића, ја из Невесиња, да на том брду некадашње јеврејске сиротиње – јер Јевреја је након великог рата и усташког погрома у Сарајеву од 10.000 душа остало свега 1.000 – трошимо последње дечачке и прве младићке дане, сиромашки, али и младалачки бодро.
Дом медицинске школе на Бјелавама беше нека врста гета. Двориште ограђено високим даскама одвајало нас је од улице, а са унутрашње стране, поред игралишта, шириле су се ледине и шљивици. Ми смо били ту, а Град је био оно доле… Од града смо у почетку знали само оно што је било поред пута – од дома до школе и натраг… Ту смо се ми делили на домце и вањске… Вањски су били сви који нису у дому, а нарочито јалија са Бјелава, која није пропуштала прилику да нам се изругује како се облачимо, како фудбал играмо, како свак наречјем свога краја говори…
Говор свакога краја из кога смо долазили био је лепши и правилнији од њиховог, махалског… У игри је било туче и крљања, а једном–двапут годишње, увек неким драстичним поводом – претуку неке наше који су изашли с девојкама, опколе, па оплету, чак и ланцем са бицикла – збивало се нешто што је личило на прави мали линч. Од неколицине тих пуваџија – једна крупна набилдована мрцина дизала је тегове, други, опет, жут и вижљаст, скакао је ванредно ласту на Бентбаши са стрме и високе литице у плитку Миљацку, те још пет–шест оваквих и онаквих уличара – заклопио би се круг.
Све што се у дому затекло поврвило би тамо: женско, мушко, мало, велико, жгољаво, грбаво, чакарасто, оно што је до тог трена гледало само преда се, и што је пишало пода се, све је то у неком колективном бесу и хистерији тукло, пљувало, гребало силеџије које су први пут изгледале уплашено и јадно… Онај што је у Миљацку онако скакао, сада је своју чувену ласту извео кроз једину приземну уску рупу на тарабама, згулив кожу на глави и прсима, сасвим. Не знам како би се овај линч окончао да комшија, чија је кућа била уз ограду, није отворио капију…
Радован и ја у том колективном заносу нисмо учествовали. Затекли смо се на прозору и све ово одозго, из птичје перспективе гледали, и саучеснички се згледали…
Тога сам се сетио док цела планета, ево, линчује Радована… Хоће једног за све да разапну, а разапињући цео војни и политички врх обе српске државе, разапињу све нас… И томе краја нема.
Наше дружење у томе дому било је спорадично и површно. Са тим високим и као грана мршавим младићем зближићу се више кад почне да објављује, а тада смо већ били, он на медицинском, а ја на филозофском факултету. У његовој раној поезији било је нечег бунтовнички несређеног, магличастог. Он је покренуо шапирографисани лист Поноћник, који је углавном сам пунио. Отуда је међу нама остао тај надимак, Поноћник; имао је обрнут биоритам, пред зору би био најсвежији…
Радован се први оженио, први добио децу, први отишао у свет, у Америку. Имао је сталну адресу, упоришну тачку, породицу, а с тим и обавезе… Песничка братија могла га је у по дана, у по ноћи позвати; у свакојаким кризама био нам је од велике користи… Његова благородност долазила је од кућног васпитања. Родом из Петњице – где је чок и Вука Стеф. Караџића, Баја Пивљанина и Шуја Караџића.
Епско наслеђе и колективна меморија нису били без утицаја на овога човека. Он је умео да прими поруке из прошлости… Студирање медицине, а истовремено и бављење књижевношћу, моделовало је једну сложену личност: Чезнуо је да споји и повеже психоанализу и нашу народну књижевност, да напише дисертацију која би се упоредно бавила овим фундаменталним питањем…
За разлику од оног што се о Радовану мисли и злонамерно пише, он није био ни једноумац, ни вехементни динарац… Његови родитељи су сишли са дурмиторских висина у Никшић, његов отац Вуко свирао је у гајде и двојенице, ванредно, његова мајка Јованка била је лепотица, Радован је стасом и држањем на њу.
Долазио сам у њихову кућу и осећао патријархални мир над којим су бдела два свеца: Свети Арханђел Михаило, крсна слава Караџића, и Свети Василије Острошки, слава му и милост, онај запречити Херцеговац, кога су чак и Црногорци морали да прихвате за свеца, а коме се Радован увек, кад год клоне, враћао да га ободри. Острог је, ко не зна, близу Никшића…
Уљудност је красила овога човека. Он није, како су опскуранти распевали, никакав гусларски тип, мада гуслати уме. Он је урбанији од многих који се за урбане издају.
Тачно значење речи урбаност управо је уљудност… Уљудан човек се од других, између осталог, разликује по зазору с којим о недоличном говори. Такав, благ и благородан, у нашој генерацији која је неговала грубости, Радован се некима чинио да је без темперамента, расквашен, проливен… Како је време пролазило, многи су се уверили да је у најважнијим, граничним приликама био несаломив, а да смо сви ми били расквашенији од њега…
Радован Караџић из мога и његовога детињства, младићства, па и зрелости, није онај у кога ће израсти у времену убрзане историје. У растуреном Брозовом салашу, међу недораслим, случајним људима, клонираним у комитетским ретортама, у нашем државотворном забораву, он се усправљао и сазревао у истинског вођу на кога се, баш зато, устремило и кусо и репато…
Ко је могао и помислити да ће артифицијелни, суптилни песник Памтивека, и казаматски горке Црне бајке, израсти у случај који је, како је на суђењу у Хагу и рекао, постао случај целога света… Године 1992, осећајући у какву тарапану јездимо, сакупио сам и изабрао Радованове песме и под насловом Словенски гост печатали смо их у Српској књижевној задрузи. Злу не требало…
И Радован и ја волимо што је наша студентска побуна пропала, и што смо остали без заблуде о социјализму с људским ликом. И што нас је пораз спасао за књижевност. И што, након Брозовог мандаринског говора, у козарачком колу нисмо заиграли. И што смо јасно видели да свет наших очева није и наш свет.
Младобосанци – са једне стране Принцип и другови, са друге Андрић, Перо Слијепчевић, Митриновић и Милош Видаковић – југословенски националисти и анархисти, а у литератури декаденти и модернисти, били су наши оријентири, наше путовође напредовања у прошлост…
Ништа се није могло у том згужваном свету разабрати без копче са дедовима. Дедовима, који су прешли Албанију, у голготи и васкрсу Србије, онима који су полетели, а многи и пали, као анђели… Зашто је копча са прецима толико важна? Зато што нам из прошлости у видокругу остају само најбољи узори, али и најгори прекори… Да не залутамо…
