КАНДИДАТ ЗА КАНДИДАТА

П р в и   п о г л е д

• Корак по корак, доведоше нас на саму границу признања Косова. Како ствари стоје, боље је да останемо кандидат за кандидата

Пише: Раде Брајовић

        МИНУЛОГ  понедељка, посебно увече, и још посебније ноћу на уторак, није се десио «смак света», иако је медијски режирана драма, у специјалним емисијама и сличним аранжманима, могла неким верујућим пратиоцима да сугерише смакнуће!

        Такав крај фаталисти су резервисли за петак, деветог децембра, а оптимисти исти термин  - за почетак новог доба среће, благостања, стабилности, па и безбедности...

        Није, заиста, било разлога  за страх о нестајању, али се такође не види ни долазак процвата.

        Србија је, у уторак пре зоре, после пријатељског  седмочасовног убеђивања министара спољих послова, чланова Европског савета, остала оно што је и била – кандидат за кандидата!

        Практично, то значи: иста мета, а да ли је и исто одстојање, видеће се у петак, кад шефови држава Европаке уније одлучују да ли ће Србија добити статус кандидата да једног дана постане члан европске заједнице држава. Министри су, дакле, само проследили препоруку Европске комисије, али сами нису успели да то исто ураде.

        Довољно за разумевање – шта следи?

        Притисци на Србију биће још интензивнији,  а од тога колико и како ће се остварити - најдиректније ће зависити да ли ће добити званични статус кандидата за ЕУ. Све друго се мање-више зна.

        Европски врх, којим управља Немачка, притиска једносмерно – да  Србију натера на нова попуштања, у `дијалогу` Београда и  Приштине у Бриселу.

        Берлину, коме су се придружили Беч и Лондон, нису  довољне већ склоњене барикаде, али и друга попуштања – албански цариници на административним прелазима, наводно неки сведоци без функција, али и могућност да се различито тумаче граничне линије.          

        У Београду се реагује на више начина – отпором само вербално, па и то претерано пажљиво, што потврђује да је, на новинарско питање - које  су то  земље биле против? -  министар Ђелић  одговорио да « то није битно», желећи, ваљда, да сакрије лоше гестове Немачке, Аустрије и Велике Британије! Небитне су, наравно, овакве и сличне, можда омашке, јер њима се не прелази граница  која се не сме прећи –  да практично признамо независност Косова...

        Корак по корак, стигосмо на ту границу.

        Боље, останимо кандидат за кандидата.