Какве сузе док траје велика антикорупцијска и европска курјачић-револуција?!
СВИ НАМ „ЛУПАЈУ ШАМАРЕ” - ПОЧЕВ ОД ЦОБЕЛА, ПРЕКО ШОКЕНХОФА, ПА ДО, ЕВО САД, ЕРДОГАНА...
- Како смеју да плачу Срби са КиМ! То су политички некорктне сузе, политички некоректног народа који се усуђује да тражи да остане у својој држави!
- Црвени напредњак у црно обучен рече онима које још може да види очима заслепљеним Великим петим рођенданом: Уосталом, нек плаче тај политички некоректни и незахвални олош који, чуј, хоће своју државу Србију тамо где је увек била а неће да слуша ту државу када му наређује да више не буде њен део
- Али, кад се овај народ расплаче, не да неће Курјачић више бити први човек државе, него ни онај задњи који се смеје јер су му рекли да је то најслађе кад си последњи!
- Капале унутра или споља, сузе се не праштају. Живи били па видели и после тога, подај Боже, опет остали сви живи
НИЈЕ баш да су ова наша територија и народ толико евронеприступачни како нас странци грде.
Ето, после кратке паузе, опет сви слободно долазе и одаламе нам по шамар кад год им се прохте и због чега год да им се прохте. Од покојног Цобела ономад те преко тренутно врло живахних Шваба са Шокенхофом који је, када је требало, био више Меркелова од саме гђе Меркел, те јуче Ердогана у Призрену.
Скоро па свакодневно шамар добијемо од Кацина и Девенпорта у Београду, британских дипломатских упосленика који мало скритије, али све чешће, шамарају по Новом Пазару, те Зукорлић отвара душу новинарима и када му се баш и неће и у поклапајућем термину са Ердогановим надахнућем у Призрену, прети да Србију може да запали до Чачка.
Болне шамаре деле и шиптарски терористичко-наркотички путници намерници и то врло јасно и еклатантно на друму код Бујановца, родбина која жури у посету својима у Велики Трновац.
И од великих и малих, и од јавних високих политичких званичника и од тајних малих, али значајних терориста, звекећу ли нам се звекећу шамари а ми, слично Добрици Ерићу при сусрету са Дечаком са златом липе у коси, плачемо - ал сузе нам капљу унутра.
Где смемо, људи моји, још и споља да плачемо ма колико шамар болео, таман посла. То не би било европски, евроатлантски, у духу добре регионалне сарадње, међурегионалне сарадње, стабилности „овог дела Европе”, духова Дејтонског и Бриселског споразума, снажно поздрављених напора које у последње време напредњачки социјалсти чине.
Ми смо се јавно оног Ђурђевдана заклели да нећемо ићи на покушаје пропасти, већ директно, у Европу.
Таман посла да се на сервису њихове европске, код оног изанђалог дркоша који на апорт уместо да седне кези оне своје куповне зубе, на све српско што уједно није и европски генетски модификовано и претећи млати увис оним смесама старачких пега које су некада боксовале види и чује нека наша спољна суза.
Таман јок, што рече Ердоган у Призрену.
Сме да се шушка ал' не сме да се каже да Србија плаче, да се гуши у сузама које су све само не радоснице. То код поменутог дркоша и његових напредно социјалистичких газда неће да прође.
Сертификат за спољне сузе имају само они за које му се одозго јави или он одлучи да их приватно окачи на портал сервиса њихове европске када се као оматорела газдарица прашњавог и напуштеног куплераја свађа са новодошлом конкуренцијом.
Оне сузе одоздо, са севера Космета због избора којим их гурају од Београда а ка Тачију и Ердогану на његовом и њиховом европском сервису нема да има.
То су политички некорктне сузе, политички некоректног народа који се усуђује да тражи да остане у својој држави. Нек плаче тај политички некоректни и незахвални олош који, чуј, хоће своју државу Србију тамо где је увек била а неће да слуша ту државу када му наређује да више не буде њен део, како то црвени напредњак у црно обучен рече онима које још може да види очима заслепљеним Великим петим рођенданом.
Какаве спољне сузе сада када тече велика антикорупцијкса, европска, правосудна курјачић-револуција.
Унутра може, плачи кол`ко `оћеш вољена земљо, споља јок, то је већ контра курјачић-револуција и без обзира кол`ко те волео, земљо моја, има се свак такав позвати на разговор у МУП, за почетак у својству грађанина, а за после ће већ нешто бити смишљено, хоћу рећи курјачићки прецизно доказивано, и доказивано, и доказивано да када те после доказивања пусте има и онај политикантски олош од уставног суда споља сузу да пусти због предугог и незаконитог притвора.
Но, да госн Крујачић и његови јавни европски булдог сервиси много не умисле ја би да им дојавим нешто.
Када људима сузе капљу унутра - не значи само да су кротки и послушни него да у себи још имају љубави и мира у чекању оних које претходно грешком и на превару заволеше да се од зла одврате.
Није Ерић плакао у себи зато што се стидео, него зато што је поштовао дечака са златом липе у коси.
Народ је увек поштовао власт те је, по инерцији и поред свог чуда које власт прави, нешто мрвица поштовања остало.
Кад се овај народ расплаче, не да неће Курјачић више бити први човек државе, него ни онај задњи који се смеје јер су му рекли да је то најслађе кад си последњи.
Капале унутра или споља, сузе се не праштају. Живи били па видели и после тога, подај Боже, опет остали сви живи.
Оливер Вуловић
