Како ће Вучић и Влада примити нову Николићеву „косовску платформу”?
СРБИЈА И СВЕТ
КРИЗА ПОВОДОМ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ УЛАЗИ У ЗАВРШНУ ФАЗУ - КАКО ЋЕ СЕ РАСПЛЕСТИ?
Александар Вучић и Томислав Николић
- Све значајне земље Запада гласно негирају да је српско признавање независности Косова услов за пријем Србије у ЕУ, али истовремено, упорно и скривено, уценама и драстичним притисцима, на све начине настоје да се управо то деси - да се озваничи шиптарска држава на српској територији
- Србија се не одриче Косова и Метохије. То је пред Штајнмајером јасно и одлучно рекао премијер Вучић. Још одређеније, детаљније и уверљивије је Томислав Николић искључио могућност предаје Космета: „Ако је услов да прихватимо независност Косова да бисмо постали чланица ЕУ, ми то нећемо прихватити. Нема тог блага, тих пара и злата за које бих пристао да се одрекнем Косова…”
- Ипак је питање - ако његова нова „косовска платформа” буде изведена из овог ставе -како ће је примити Вучић и његова влада?
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
ПОД утицајем више актуелних и текућих догађаја и процеса, регионалних, европских и међунароидних, криза на Косову и Метохији добија уочљива убрзања - једнима напред, другима уназад.
Тако успостављена равнотежа смерова, досад је поглавито утицала на појединачна збивања, а сада је, чини се, утицај добио још један смер, стварајући околности да косметска криза знатно убрза завршну фазу и приближи се - коначном решењу! У чију корист? Београда или Приштине? И једна и друга варианта, чини се да су лакше оствариве од треће, јер она подразумева задовољавање, не само појединачних, већ обостраних и вишестраних, значи ширих интереса, а најтеже је, још истовремено, ускладити и делове и целину. Посебно - на Косову и Метохији! И на Балкану!
Ево, уосталом, како се, ових дана, слажу догађаји:
Дуго очекивана платформа председника Томислава Николића о решавању косметске кризе, која ових дана слеће на сто премијера Александра Вучића, може да подстакне и један и други појединачни интерес, али би аутор и они који га у Србији следе највише волели да афирмишу оно треће решење, најтеже и најизазовније. Јер, не само што би остварило, макар умањене појединачне интересе на Косову и Метохији, већ и неке формално некосметске, али дугорочно и стратешки важне, какав је, пре свих, интерес Србије да постане чланица Европске уније…
Важно је, у том коферчићу, и ширење простора регионалне стабилизције, Балкана и Југоисточне Еврпе, елиминација неких ширих и билатералних тензија, какав је продор исламистичког тероризма, после злочина у Зворнику, пре неки дан. Битна је, наравно, и економска, културна и свака друга уобичајена сарадња. На све њих, коначно, благодетно би утицао и могући процес смиривања и решавања украјинске кризе, као што и утицај из другог правца никако не би могао да се искључи - често помињање Крима и упоређивање са Косметом користе, малтене, све стране, како им појединачно легне. Понашају се као да не виде, а сви виде, да је стратешки циљ САД и њеног, западног дела света, да ракетно обиграју Русију и њене сибирске енергетске и друге богате изворе, без којих нема доминације…
Логика стварања и решавања криза, појединачних и групних - каква је на Западу спремљена, средњеисточна пучистичка крвава серија, од Тунса до Ирана - па и опште новосветско искуство, свуда на планети, показују условљеност и зависност од таквих стратешких, велесилских циљева. Средства и методе покушавају да маскирају и сакрију, али се лако препознају и јасно наслућују, а циљеви се, на разне начине потврђују, најуверљивије непрекидним притисцима. Видело се то у свим фазама, а и сада се неизбежно уочава и сасвим нескривено показује у косметској кризи. Уосталом, кризу су они покренули, бомбардовали нас, разгранали сукобе, штитили и штите албанске злочинце, а нису случајно, код Урошевца, САД изградиле највећу војну базу у Европи - наравно окренуту Русији…
Стратешки, политички и војни, САД и NATO циљеви овде и одавде, виде се и у многим дргим политичким токовима - пажљивом читаоцу неће, на пример, измаћи нови третман и погодна права NATO-а у Србији, иако у тај војни блок још нисмо учлањени. Натовци и њихове јединице имају право да се несметано крећу по Србији, а та и многа друга права регулисана су и описана у документу „Ипап”, који српска актуелна власт углавном прећуткује, наравно зато што га је одобрила и Дачићевом руком потписала…
Игру скривалица и сличних радњи, најчешће прећуткивања, играју сви, наравно сви на свој начин. Игра се зове - Европска унија, чија врта би хтела да отвори Србија, али је кључ у америчким и непосредно у бриселским рукама.
Укључени су и приштински играчи, тако да су сви на терену, али су голови, циљеви игре, наравно различити.
Игра је у завршној фази - траје дуго, децењу И по, али последњи удари се већ очекују.
Европска унија тако режира игру да једним удрцем постигне више циљева. Главни је да прими Србију у ЕУ, али да би се тај српски циљ над циљевима остварио, морају да се испуне услови - да Србија призна независну албанску државу.
Пошто је та терминологија преоштра и тврда Србији, да би се практично постигло исто - Брисел је језички смекшао. Тражи нормлизацију односа, некад кажу Београда и Приштине, па суседа, земаља, држава, а вештаци исти циљ хоће да постигну истовременим пријемом и Косова, а зна се да на учлањење имају право само независне државе.
Брисел тактизира, али не попушта. Тактизира кад биократе ЕУ дођу у Београд и кажу да признавање независности није званични услов Србији, а кад се врате у Берисел или ћуте, или неки колега, обично вишег ранга изговори тај и сличан услов.
Франк-Валтер Штајнмајер
Најчешће таве непопуларне услове формулише и изговара дминантна Немачка, која из руакава извлачи нове услове за отпочињање преговора о поглављима, којима се припрема улазак у ЕУ.
Чак и Немци, кад дођу у Беград прескачу нове услове, али и не демантују да постоје, а кад се врате Берлин - Бундестаг лансира те нове услове.
Тако је било и током посете Београду шефа немачке дипломатије, Штајнмајера.
Шиптарима наравно, све одговара, највише одуговлачење.
Увежбали су се да пусте да прођу месеци и месеци а да ништа не узраде за формирање заједнице српских општина, иако је све договорено у дијалогу у Бриселу. Чекају и отежу формирање суда за злочине ОВК. Беже и од разговора о имовини, глуви си и кад чују повратак Срба у своје косметске домове и на своја имања…
Тачи и Муса неће ништа од онога што би угрозило њихов циљ -независну државу. Зато све раде и не раде да би се што брже стабилизовале све институције које чине сваку државу.
Лакше им је знатно што увек кад им затреба улети помоћ од главног спонзора, САД. То се показало важним недавно када су приштински старији брат, односно отац, Албања и њен премијер Рама, засули видике хегемонистичким пројектом уједињења Албаније са, наравно, државом Косово у једну - „велику Албанију”.
Без правог отпора, заковитлала се у Србији блага критика у Бриселу, оценом да је то Рамина провокација, али су ћутале Сједињене Државе Америке. Такво поншање се толико понавља да више не изазива чуђење, ни наивних, ни глувих.
Мало или нимало више не изненађује понашање још једног суседа - не Хрватске, већ европејске Црне Горе! И, Милова држава је ћутала о „великој Албанији”, чак мало се зна да тај стари пројекат укључује и део Црне Горе. Македонија се већ навикава, а шиптарски злочинци већ прелазе границу и шире Албанију…
Оживели су сви изазови, уз нове и они стари, подједнако опаки - опасни, не само за регион.
Не могу се више одлагати - термин почетка разговора о поглављима и јасна слика о условима. Албанија, Рама, и његова приштинска браћа, не могу дуго избегавати оцену о покушају још једног драстичног кршења основног принципа УН териоријалног интегритета. Србија такође још није одбранила већ нарушени интегритет - отмицом Косва и Метохије под NATO ракетама.
Србија се не одриче Косова и Метохије - наглашава да неће признати независну шиптарску државу на српској територији. Пред Штанмајером је то јасно и одлучно рекао премијер Вучић. Још одређеније, детаљније и уверљивије и председник Николић је искључио могућност предаје Космета. Рекао је:
„Ако је услов да прихватимо независност Косова да бисмо постали чланица ЕУ, ми то нећемо прихватити. Нема тог блага, тих пара и злата за које бих пристао да се одрекнем Косова…”
Долази Николићева платформа, без сумње оваквог опредељења. Прилику да се изјасне имаће целокупна власт, влада и скупштина, општине, све институције, а пре свих - народ.
Ако превлада Томино „златно мишљење”, значиће то да се Србија неће одрећи Космета. Јер, не може се одрећи - себе!
Зар такво сазнање не би значило да је Србија јача од свих притисака?!
