Кад се Турска суочи са Русијом, можда и у Подгорици избије несташица „причувних” барјака

АЛИЈАНСА МОЖЕ ПОСТАТИ ПОКРОВИТЕЉ ДУКЉАНСКИХ ПРОГОНИТЕЉА ЦРНОГОРСКИХ СРБА (крај)

• Турска помаже не само терористима у Сирији, да би остварила своје, неоосманистички иснпирисане геостратешке циљеве – поред осталог и враћајући утицај у некадашњој отоманској провинцији – нити само геокултурне циљеве – рушење омражене секуларности – већ и у Европи, да би, опет у духу традиције отоманског државоводства, за које је све што је усмјерено против „невјерника” било допуштено, далекосежно пољуљала саму Европу
• Запад, дакле, наставља традиционалну политику попустљивости према отоманизму/исламизму, и непопустљивости према православнима – Русија, Србија, Грчка – на шта се, узгред, надовезала и немоћ пред исламским елементом, те, уосталом, и голи страх од њега. Европа би, слободно се може дати двострука формулација, према политичком исламизму била знатно оштрија – када би то хтјела, односно када би смјела
• Ако у данашњем свијету хоћете да се заштитите, за то вам није довољан НАТО, већ вам је, штавише, потребан савез с онима који се заиста боре против највеће опасности данашњег свијета, тероризма, а то је Русија, иначе, земља која је према саморазумијевању натоваца њихов главни разлог постојања, тј. потенцијални (или можда већ и актуални) непријатељ
• Треба сјетити да су односи Русије не само са Украјином него и са Грузијом кудикамо дуготрајнији, а за њу важнији него односи са Црном Гором, па је, упркос томе, када је то било неизбјежно, Русија прибјегла војној акцији против њих, када су суманути лидери истих прешли сва могуће границе. Да ли би, оклијевала да, у случају нужде, то учини и у Црној Гори, гдје је, иначе, слично као у бившој Украјини, добар дио становништва склонији њој него овим и сваким могућим оваквим црногорским властима?

         Пише: Часлав Д. КОПРИВИЦА

         А КО би били црногорски „савезници” у НАТО?

         Поред „легендарног” Исланда, с којим Црну Гору „вежу” вишевјековне културне везе – због чега, ваљда, та земља-НАТО-база има и своју улицу по градовима Црне Горе – и поменутих фашиистоидних режима из Прибалтика, Црна Гора би се нашла у истом савезу са поменутом Турском, земљом која већ неко вријеме води унутрашњу и спољњу политику која се може описати као мјешавина муслиманског фундаментализма и неоосманског реваншизма.

         Инспиратори такве политике су одређене фигуре из турске повијести из међуратног раздобља, када се, у постимперијалној тјескоби и непристајању на услове живота у Ататурковом секуларизму, зачела најприје емоција, а онда и идеја ревизије секуларности и повратка на старе „путеве славе”.

         На трагу тога, Турска помаже не само терористима у Сирији, да би остварила своје, неоосманистички иснпирисане геостратешке циљеве – поред осталог и враћајући утицај у некадашњој отоманској провинцији – нити само геокултурне циљеве – рушење омражене секуларности – већ и у Европи, да би, опет у духу традиције отоманског државоводства, за које је све што је усмјерено против „невјерника” било допуштено, далекосежно пољуљала саму Европу.

         У ту сврху, они се служе свачим, па и дрским лагањем, почев од Ердогана па преко његових доглавника, али ваљда је и то саставни дио процеса обнове некадашњих традиција, у складу с којима је дозвољено посезање за свим средствима  према непријатељу, нарочито „кавурском”. НАТО је, макар у равни идеолошког саморазумијевања, и „заједница вриједности” – тобоже „слободног свијета” насупрот не само некадашњем Варшавском уговору већ свима онима који не држе до слободе и који је угрожавају.

         Да ли Турска – нарочито данашња, али и било-кадашња – учествује у тим вриједностима?

         Не заборавимо, да је турска секуларност била могућа по цијену перманентно ауторитарног мијешања војске у послове грађанских власти, дакле њено релативно западњачење плаћено је цијеном ограничавања слобода у турском друштву. Утолико, Турска до, рецимо, краја осамдесетих није била структурно суштински другачије друштво од секуларног Ирака и секуларне Сирије, које су Американци, међутим, ријешили да руше.

         А како Европа одговара на антиевропско дјеловање Турске? Она, у лику своје узурпаторске манифестације ЕУ – која претендује на то да јесте Европа у цјелини и да једина представља оно што је европско - на то одговара „самитом ЕУ-Турска”, који се десио прије десетак дана – без обзира на то што је Турска иницирала избјегличку кризу која је дестабилизовала Европу, без обзира на то што Турска има очигледне везе са терористима ИДИЛ-а, који су напали Европу.

         Овдје не морамо да помињемо какво је стање „људских права”, новинарских слобода у Турској, и свега осталога до чега је Европи стало – уколико не постоје прече ствари, као што су геополитички приорити, односно геокултурни анимозитети. Дакле, ништа од свега тога за Запад није проблем, али је зато, примјера ради, велики проблем када се почне говорити о, у Бечу, Берлину и Лондону изумљиваној „Великој Србији”, или када Русија, на дај Боже, укаже на угроженост Руса на неком од постсовјетских простора.

         Запад, дакле, наставља традиционалну политику попустљивости према отоманизму/исламизму, и непопустљивости према православнима – Русија, Србија, Грчка – на шта се, узгред, надовезала и немоћ пред исламским елементом, те, уосталом, и голи страх од њега. Европа би, слободно се може дати двострука формулација, према политичком исламизму била знатно оштрија – када би то хтјела, односно када би смјела.

         Но управо у свјетлу најновијих догађаја око Турске и Сирије показују се да би евентуални улазак Црне Горе у НАТО имао нешто другачији смисао него што би га имао до прије, рецимо, свега два мјесеца.

         Показује се да се формирају обриси антитерористичке коалиције чије језгро чине Русија и Француска, дакле нечланица и чланица НАТО. То није тако само у свјетлу терористичких напада на руски путнички ваздухоплов у Египту, односно на Париз, већ и у свјетлу чињенице да водеће земље НАТО – нпр. САД и Британија – нијесу показивале превелику жељу да се обрачунају са ИДИЛ-ом, а сада, када су им Руси под нос поднијели доказе о саучесништву Турске и терориста, они се праве да не знају да су на снимцима километарских колона цистерни нафте које из Сирије улазе у Турску – управо Турци.

         Друга најмоћнија армија НАТО, ако се занемаре нуклеарни потенцијали, а то је Турска, директни је помагач терориста, што је било јасно и доста прије руских јавних разоткривања. Запад на тај скандал не реагује, а морао би. Но ако неће он, Русије сигурно хоће.

         Из овога можемо да закључимо, да ако у данашњем свијету хоћете да се заштитите, за то вам није довољан НАТО, већ вам је, штавише, потребан савез с онима који се заиста боре против највеће опасности данашњег свијета, тероризма, а то је Русија, иначе, земља која је према саморазумијевању натоваца њихов главни разлог постојања, тј. потенцијални (или можда већ и актуални) непријатељ.

         Не треба притом сметнути с ума да друга, свакако још већа опасност савременом свијету јесте настојање залазеће глобалне силе, САД; да задржи неприродно, неправедно мјесто хегемона читавог човјечанства, а једно од главних оруђа тог настојања јесте управо НАТО. Најнеповољније од свега је то што ове двије опасности – амерички империјализам и исламистички теророимперијализам – кумулативно дјелују и допуњују се, не напослијетку и стога што је појави нове генерације, никада горег исламистичког тероризма у знатној мјери – што неспретношћу, што директним, перфидним усмјеравањем – допринијела управо Америка.

         Суочивши се са језивим ударом на себе, Француска је ушла у договоре с Русијем не као члан НАТО, већ као суверена држава забринута за своју безбједност, која уважава чињеницу да је данас Русија свјетски предводник у борби против тероризма.

         Овај заокрет Француске утолико је драматичнији ако се зна да је то иста она земља која је више него полетно учествовала у увођењу санкција против Русије поводом грађанског рата у Украјини изазваног државним ударом који су организовале и подржале ЕУ и САД.

Руска ракетна крстарица „Москва” чува Сирију

         Француска је чак, на притисак САД, излажући се великом економском губитку, обуставила уговор и испоруци двају носача хеликоптера Русији, што је равно признању да се Русија сматра непријатељском земљом. Руси су, међутим, сада намјерно „заборавили” ово непријатељско држање Француске и услишили су вапај рањене земље, којој је јасно да сама нема шта да тражи у борби против терориста, у којој њени НАТО-савезници немају намјеру да јој помогну.

         Друго је питање да ли Француска може постати безбједнија бомбардовањем торориста у Сирији, када се жариште опасности налази управо у њој самој, међу њеним грађанима – исламистима.

         И Њемачка се ућутала када је Укрјина у питању – иако је управо она, на трагу немачких геополитичких приоритета у оба свјетска рата, предводила антируску кампању поводом тога, јер је ипак схватила да Русија дјеловањем у Сирији ради за интересе читаве Европе. То, наравно, не значи да у случају евентуалног поновљеног заоштравања у Украјини, а Американци увијек имају тај адут, будући да имају малтене неограничену контролу над тамошњом „влашћу”, двојни колективни субјект ЕУ/НАТО неће „заборавити” на све услуге и принципијелност Русије у борби против тероризма и (екстремног) исламизма, показујући по ко зна који пут склоност, коју је „Запад” претворио у навику још док је био увелико хришћански – да је његов (иначе, велики) страх од ислама мањи од његове мржње према православљу.

         Но, било како било, издржала Француска у својем иступању из НАТО-ешалона или не, јасно је да је управо НАТО једна од највећих пријетњи безбједности савременог свијета, јер он, с једне стране, као слијепо оруђе америчке политике моћи, генерише безбједносне пријетње својим понашањем према неким ваневропским чиниоцима, тако да мале европске земље које не би морале бити суочене с таквим пријетњама, могу постати мете исламистичког тероризма, примјера ради. Притом, НАТО/САД не само што не би хтјеле да помогну својим недовољно јаким члановима у случају њиховог сукоба са јачим члановима (поменули смо примјере Турска-Грчка, односно Црна Гора-Албанија), већ би он спречавао и да мање земље, при неопходности, потраже помоћ сила изван НАТО.

         Француска, иако након „ере Митерана” већ дуго води политику срамотне снисходљивости према САД, ипак је довољно велика и јака да може да направи макар и ad hoc-приближавање Русији. Остали, мањи и „млађи” чланови то не би могли/смјели чак и када би хтјели. „НАТО-солидарност” је важнија од безбједности појединачних чланица НАТО, нарочито ако се зна да НАТО није орган заједничке безбједности његових чланица, већ истурено средство војне моћи САД, које преко њега спроводе своје интересе, и ништа више од тога.

И Американци и НАТО су не јуче схватили да Путин није ни Јељцин ни Горбачов

         Узмимо, на крају, у обзир још једну перспективу.

         Својевремено, када је Црна Гора уводила санкције Русији – наводно због украјинске „браће по одступништву”, а у ствари по директном налогу САД – Русија је преко својих званичних представника ставила до знања Црној Гори да би у случају евентуалног уласка у НАТО и она могла да се нађе на списку потенцијалних мета евентуалног руског удара у случају сукоба са западњачким војним савезом. То, у основи, важи за све земље НАТО, с тим што неке, као Словачка, а однедавно донекле и Мађарска, воде мудрију политику, покушавајући да одрже сразмјерно добре односе с источном велесилом, док друге, мање мудре – Пољска, прибалтичке републике, па и Црна Гора (јесмо ли заборавили Ђукановићеве досљедно антируске изјаве, с којима је, узгред, беспримјерно одбојни Ранко Кривокапић почео неколико година раније?), воде изазивачку политику према Русији, често не презајући ни од шовинистичке русофобије, што је, без икакве сумње, више по вољи САД, Британије и Њемачке, него, рецимо, словачки став.

         Ваљда рачунају, недалековидо, рекли бисмо, да ће НАТО увијек моћи да их заштити од нарастајућег, оправданог руског гњева. Додуше, Црна Гора још није стигла да се у том погледу толико „истакне” као прибалтички „орлови”, Пољаци, па ни Бугари или Румуни, но има времена, а Ђукановић и остали „момци” су више пута показали да за несхватљиво кратко вријеме могу бити надасве „учинковити”...

         Притом се треба сјетити да су односи Русије не само са Украјином него и са Грузијом кудикамо дуготрајнији, а за њу важнији него односи са Црном Гором, па је, упркос томе, када је то било неизбјежно, Русија прибјегла војној акцији против њих, када су суманути лидери истих прешли сва могуће границе. Да ли би, оклијевала да, у случају нужде, то учини и у Црној Гори, гдје је, иначе, слично као у бившој Украјини, добар дио становништва склонији њој него овим и сваким могућим оваквим црногорским властима?

         Но, похитали би неки да узврате: „Али Грузија и Украјина нијесу биле у НАТО, да јесу – он би их заштитио!” Не знамо, можда...тада..., али у сваком случају то нећемо никада моћи да сазнамо. Међутим, након заоштравања у Сирији, и показивања америчке безочне подршке терористичком ангажовању Турске, уопште нијесам сигуран да би, у случају неопходности, НАТО могао, односно – као цјеловити НАТО – чак и хтио, да узме у заштиту несумњиво разоткривеног члана „терористичке коалиције” с Босфора од могуће руске одмазде. У то ћемо, било какав исход био, вјероватно имати прилико да се увјеримо у блиској будућности, можда ближој него што сада мислимо.

         А тада можда и у Подгорици избије несташица „причувних” барјака.