Кад би све било као парада, кад би сви – као Путин!
С Р Б И Ј А И С В Е Т
И ПОСЕТА РУСКОГ ЛИДЕРА ПОКАЗАЛА: НАСТАВЉАЈУ СЕ ПРИТИСЦИ НА СРБИЈУ СА ЗАПАДНЕ СТРАНЕ СВЕТА, А НАША ВЛАСТ ХОЋЕ БАШ ТАМО
- Војна парада и Путинова посета асоцирале су на велика времена кад су у Београд долазили највећи лидери света и у њему се одржавале највеће међународне конференције
- Путин у Београду -био је то час историје, уживо. Поука за садашњост. И, више од тога - уверљиво предвиђање будућности…
- Вероватно бисмо ушли у ЕУ, сигурно и брже, а то значи за пет година, ако се опет прихватимо праксе сагињања главе и затварања очију пред непрекидним наметањем Србији и српском народу понашања које је увек, и у целој историји, одбијано
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
СЦЕНА – Београд, а на сцени - политички врхови Русије и Србије.
Погледи - одасвуд, посебно из великих престоница, особито САД и ЕУ, али и из центара Балкана, нарочито Албаније.
Косово и Метохија нама је нешто друго…
Био је то час историје, уживо. Поука за садашњост. И, више од тога - уверљиво предвиђање будућности…
Општа пажња, поједначна и колективна, подстицана је перманентним драматизацијама, које су се, како је време одмицало, само повремено и накратко смањивале, али ни приближно нису истекле, у чему су значајно помагали готово свакодневни нови догађаји, који су се брзо смењивали, чак до краја задње седмице октобра, а наставиће и даље.
Уз два београдска скупа земаља западног (?!) Балкана, 20. и 23. октобра, посебно су се истакле многе заврзламе пред посету албанског премијера Београду и још више опаке последице чудовишног лета дрон-заставе велике Албаније изнад навијачких српских глава, скупљених на трибинама стадиона ЈНА, 15. октобра, када је прекинута фудбалска утакмица Србије са – Албанијом.
Спортска политика се додатно разбуктала, прво најавом, па, 22. октобра, одлуком вођства Међународног олимпијског комитета (МОК) да учлани Косово, иако у УН непризнату државу, што је прекршај без преседана у спортској историји…
Српска политичка слика, овог октобра, толико је, у ствари, противуречна да својом целином делује као - посебан преседан. Толико догађаја, противуречних, чак и искључивих, екстремно позитивних и оних супротних и слично, стварају представу потпуне јединствености – можда не случајне. Најупечатљивији су, на срећу, они најбољи, каквих одавно није било на српској спољнополитичкој сцени…
Е, кад би могло да буде, макар мало чешће, где би нам био - узлет! Под условом, наравно, да све буде као – парада Војске Србије, и још више, да сви буду као председник Русије, Владимир Путин, у званићној посети Србији.
Од форме, до суштине, све било је – изузетно. Не памте се слични – по иунспиративнисти и подстицајима. Свако порђење подстиче на – понос.
Војска, у свечаном строју, као под конац, газила кораком који је деловао као да нико не би могао да га заустави. И на небу, и на земљи, све било је – високо. Кажу, као 85. Али, то је било последњи пут, а овог октобра је – први пут! На овај начин, под заставом Србије.
Деловало је да се Србија враћа – себи. А, ако се врати, па неће моћи више да од ње отму и оно што, у нормалном свету, не може да се замисли – територију, на пример, и то ону косметску, где је настала и усправила се држава, држава уза понос.
А, баш је наша војска овог октобра деловала тако да је уверљиво сугерисала - складну организованост и снагу за поштовање, спремну и способну да одбрани све што се брани - људе, државу, територију, достојанство, наравно и национални понос који је уткан у српско име…
А, све то – пред Путином, великим пријатељем Србије, моћним вођом моћне и све моћније Русије, опорављене од јељцинизма, спремне да брани браћу српску, као вазда у историји, поседњи пут пре седам деценија, у величанственој победи над фашизмом и заједничкој акцији са нашим јединицама у ослобађњу Беогреада од фашистичких злочинаца који су стрељали и српску децу!!!
Парада пред Путином зато је и због тог подсећања и много чега другог и важног, била незаборавна и симболична, наравно и политички снажна, за сва времена, па и ово актуелно, данашње.
Не чуди, зато, што су и парада, и Путинова посета, и пре, и после само шесточасовног боравка у Београду, изазвале политичка подозрења, па и јасна супротстављања у западним центрима, али и у комшилуку, посбно на југу.
Добро је зато што су наша реаговања била достојанствена, убедљива, па и мирна, и што је у први план постављано оно што је вечно важно – значај заједничле борбе и победе над фашизмом. Јер, подсећање је актуелно важно, али и стимулативно за углед и положај Србије.
Корисно је, зато, било и јавно уверавање да братски српски односи са Русијом не мењају стратешку оријентацију Србије да постане члан ЕУ. И то, наравно, ни за јоту против Русије, ни у санкцијама и ниучему – због украјинске драме…
Посебно је, такође, важна још једна околност, која се уклапа у претходни став Србије да никад неће против Русије.
То је одлучно српско одбијање свих притисака, углавном са Запада да се, замислите, ето, посета Путина одложи, избегне парада пред руским лидером, па и припрети да би било боље за српску европску перспективу да се брже прилагоди спољној политици Европске уније.
Политичка Србија је, овога пута, иако су западни амбасадори бојкотовали параду, одбила притиске, и додатно, на тај начин, сачувала све вредности тог изузетног догађаја – Путинове посете, баш на дефилеу српске војске, поводом седам деценија победе над фашизмом и ослобађања Београда.
Асоцијације на велика времена су зато просто букнуле. Оживели су истпријски догађаји, у којима је Београд био један од најуваженијих светских политичких центара.
Долазили су овде и Никсон, Маргарет Талер, Шмит, малтене сви западни лидери, наравно и источни, од Хрушчова па редом, али и Нехру, Сукарно, Насер, сви из комшилука, ређале су се конференције, од оснивачке 61.
Несврстаног покрета, па европских скупова о безбедности и сарадњи, до регионалних састанака. Ако нису условиле, сигурно су подстакле асоцијације које су благотворно деловале на чак, и прекјуче, објављене планове да и у скорој будућности у главни град Србије дођу и лидери САД, Европе и других региона. А, конференције су веч почеле, одржана је и значајна, у четвртак, 23.олтобра, о европским пословима, на којој су први пут били и албански министри спољних и економских послова…
Ако се заврзламе обуставе и примене позната дипломатска и друга уобичајена правила, уследиће и посета Београду албанског министра спољних послова, која је, после одлагања, заказана за 10. новембар. А одлагање је изнуђено због више од сумњивих албанских покушаја подвала Србији, на очиглед света – застава “велике Албаније”, подигнута и вучена дроном којим је управљала нека албанска рука, и то изнад Стадиона ЈНА, све то је виђено као примитивни удар на могући покушај прве праве политичке комуникације Србије и Албаније, чији односи су најдрастичније запетљани косметским чвором…
Колико је таква могићност важна довољно је само подсећање да је пројектована прва висока посета после 1947. године. Како онда схватити неприхватљиви захтев албанског министра спољних послова да у Београду добије кључеве главног српског града, а у Прешеву одржи митинг – само као још један покушај драстичне повреде уобичајене праксе у међународним односима. И, више од тога. Неизбежно је и питање - да ли Рама ради то што ради без знаја и подршке западних центара моћи…
Притисци на Србију се, у сваком случају, настављају са западне стране света. А, Србија хоће баш тамо. Можда је и могуће - ако се пракса почетака отпора притисцима макар стабилизује.
Вероватно бисмо ушли у ЕУ, сигурно и брже, а то значи за пет година, ако се опет прихватимо праксе сагињања главе и затварања очију пред непрекидним наметањем Србији и српском народу понашања које је увек, и у целој историји, одбијано.
Догађаји и понашање пре параде и Путинове посете показују да се може – ако се хоће. Наравоученије је историјских корена, а будућност – предвидива! Наравно и – судбина Косова и Метохије!
