Је ли Трамп шанса да Америку на српску штету више не „музу“ Шиптари и Хрвати?

ХОЋЕ ЛИ ВУЧИЋ СМЕТИ ДА ОЗБИЉНО ЗАКУЦА НА ТРАМПОВА ВРАТА ИЛИ ЋЕ СЕ ДРЖАТИ НЕМАЧКОГ ПЛОТА?

Обама и Еди Рама

• Љубомир КЉАКИЋ: Кисинџерово је становиште да „Русија треба да буде посматрана као суштински елеменат сваког новог глобалног еквилибријума“. Простор да се то оствари отворен је са победом Доналда Трампа. Следствено, Србија треба да са много знања, али и моралне врлине, такође и са много имагинације, води рачуна о свим видљивим и невидљивим аспектима догађаја које су покренули амерички председнички избори 08. новембра 2016. И да у тим догађајима буде активни субјект, а не пасивни објект
• Срђа ТРИФКОВИЋ: Србија сада има шансу да са далеко већом одлучношћу одбацује притиске ЕУ, јер је са Трамповим избором Брисел додатно дестабилизован. Остварују се најгори кошмари Меркелове, Оланда, Јункера и осталих евро-федералиста. Србија треба да схвати да су њени окови олабављени у ноћи између 8. и 9. новембра 2016. Време да се ово спозна и у Немањиној 11: да они напокон могу да буду сасвим скинути. Сада тек има савршеног смисла устрајавање на формалној неутралности, али де факто већем ослонцу на Русију, не само као концепт него и као практично остварива стратегија
• Душан ПРОРОКОВИЋ: Америке ће овде бити све мање. САД ће се сада мање бавити спољном политиком, него протеклих деценија. И то зато што ће Трампова победа изазвати унутрашњу дестабилизацију у САД и отворити „Пандорину кутију“. Амерички утицај на Балкану ће копнити. Ствари ће се одвијати по инерцији: биће крупних речи и заговорника тога да се поштује регионални поредак створен деведесетих година, систем који је функционисано 25 година ће радити и даље и тражити да Србија иде ка пуном признавању Косова, мало ће попуштати око NATO интеграција БиХ, Црне Горе и Македоније. То, дакле, неће нестати, али хоће успорити
• Владислав ЈОВАНОВИЋ: Трамп нам пружа шансу јер ће бити заокупљен неким већим дијагоналама и неће имати оволики интерес - колики су имали његови претходници - да се детаљно и садистички бави нама на Балкану. Ту шансу можемо да искористимо ојачавајући независност према Америци, а то ћемо да постигнемо ако будемо инсистирали на принципима партнерства и реципроцитета. То је оно што најбоље афирмише и штити једну земљу од покушаја доминацијe и субординације од стране других земаља. Прилика нам се отвара зато што ће Америка имати начелу човека који је израстао из реалности, а не из идеологије
• Милош КНЕЖЕВИЋ: Прво морамо да привредно оснажимо и да оснажимо наше апарате силе, а то значи да обновимо војску у самозаштитној функцији. То треба да учинимо на читавом српском простору, који укључује српски народ у Црној Гори, РС, Хрватској и Србији. За обнову не треба да чекамо неку метафизичку прекоредну интеграцију која ће да превлада све противуречности у ЕУ, већ национална димензија интереса српског народа укључује примарну интеграцију Срба, па тек онда Срба као Европљана (а то смо и без интеграције у ЕУ) 

        У АМЕРИЦИ се догодило својеврсно чудо: шеф државе постао је Доналд Трамп против којег је радила целокупна моћ самих Сједињених Држава и наднационалних, глобалистичких структура из трећег и петог плана.

        Американци који су гласали за Трампа верују да ће боље живети од његовог чуда.

        Према Трампу - као према свемоћном и сведобром Деда Мразу - почели су да се окрећу и они који су прижељкивали победу Хилари Клинтон. Хашим Тачи и Еди Рама су завапили да их подржава као што би их подржавала Клинтонова. Председник Македоније, Ђорђе Иванов, изразио је наду да ће Трамп бити тај који ће навести Грчку да не блокира његову земљу. Украјинка Надежда Савченко пожелела је да новоизабрани председник САД још пооштри санкције Вашингтона против Русије.

        Списак очекивања од Трампа и испостављених жеља и молби много је дужи.

        Наравно, и за Србију се већ отворило неколико важних и незаобилазних питања.

        Како се поставити према Доналду Трампу?

        Шта Србија да учини да више Шиптари, БХ-муслимани и Хрвати не буду они који повлашћено и на српску штету „музу“ Америку?

        Хоће ли Александар Вучић смети да озбиљније закуца на Трампова врата или ће се држати немачког „плота“?

        Какве промене у спољнополитичком курсу би изискивао покушај Србије да преко Трампа поврати бар део суверенитета?

        Трамп је шанса и за Србе и њихове интересе. Зато су Факти питали: шта бисте чинили наредних недеља и месеци да, уместо Вучића, водите Владу и спољну политику Србије?          

САД, Русија и Кина биле би гаранти нове равнотеже и светског поретка

Љубомир КЉАКИЋ, политиколог и публициста

 

• Концепт новог еквилибрија светског поретка са улогом Русије, Кине и САД, свакако је био разматран и током пријатељског разговора о светским пословима који су Владимир Путин и Хенри Кисинџер имали у Путиновој председничкој резиденцији код Москве, 03. фебруара 2016. Био је то десети документовани сусрет ове двојице старих пријатеља

 

        ДА БИ се схватиле најбитније димензије победе Доналда Трампа за САД и за свет, па тако и за Србију и југословенски тзв. „регион”, треба да се пође од Хенрија Кисинџера (1923- ).

        Наиме, између 2007. и 2009, Кисинџер је био један од двојице ко-председавајућих неформалне руско-америчке групе коју су сачињавали ветерани из ове две земље - некадашњи високи дипломатски, војни, обавештајни и политички функционери САД и РФ. Други ко-председавајући ове неформалне групе био је Јевгениј Примаков (1929-2015), човек који је дословно спасао Русију из смртоносне кризе у јесен 1998.

        На дан 29. октобра 2013, Кисинџер је у Москви свечано промовисан у почасног професора Дипломатске академије Русије. Тим поводом, примио га је Владимир Путин, председник РФ, који је, поздрављајући Кисинџера, рекао и ово: „Ви имате много пријатеља у Русији - наше ветеране спољне политике и људе који увек, са великим интересовањем, прате ваше процене светских и регионалних токова“.

        Овом приликом, Кисинџер је Путину представио предлог могућег тројног споразума од интереса за светске послове - САД, Русија и Кина као гаранти успостављања и очувања новог еквилибријума, нове равнотеже, светског поретка.

        Свој концепт Кисинџер је веома детаљно представио заинтересованој публици већ 2014, у књизи World Order - Светски поредак; српски превод Кисинџеровог Светског поретка појавио се код нас 2015.

        Концепт новог еквилибрија светског поретка са улогом Русије, Кине и САД, свакако је био разматран и током пријатељског разговора о светским пословима који су Владимир Путин и Хенри Кисинџер имали у Путиновој председничкој резиденцији код Москве, 03. фебруара 2016. Био је то десети документовани сусрет ове двојице старих пријатеља.

        Сутрадан, 04. фебруара 2016, Кисинџер је у вашингтонском „Националном интересу” објавио опширан чланак у коме је изложио своју визију будућих америчко-руских односа. Основна идеја тога рада јесте Кисинџерово становиште да „Русија треба да буде посматрана као суштински елеменат сваког новог глобалног еквилибријума“.

        Простор да се то оствари отворен је са победом Доналда Трампа на америчким председничким изборима 08. новембра 2016.

        „Концептуални приступи председника Русије Владимира Путина и изабраног председника САД Доналда Трампа спољној политици су феноменално блиски, изјавио је портпарол руског председника Димитриј Песков” - јавља Танјуг на дан 11. новембра 2016.

        Догодиће се катастрофа уколико ова могућност буде прокоцкана у име поновног успостављања традиционалног деветанестовековног и двадесетовековног поретка политике интересних сфера и тајне дипломатије великих сила.

        Следствено, Србија треба да са много знања, али и моралне врлине, такође и са много имагинације, води рачуна о свим видљивим и невидљивим аспектима догађаја које су покренули амерички председнички избори 08. новембра 2016. И да у тим догађајима буде активни субјект, а не пасивни објект.

Трамп је најавио удар на свето тројство америчке перманентне „дубоке државе“

Срђа ТРИФКОВИЋ, уредник магазина „Кроникл“

 

• Некакви трећеразредни бирократи и даље ће долазити из Брисела у Београд да траже ово или оно, да прете и уцењују, да понешто и понуде, да причају о неким тамо поглављима и европском путу, али цар више нема одело. Убудуће не смеју да их примају премијер и председник, већ њима еквивалентни чиновници, помоћници Дачићевих заменика

 

        ТРИ су главна разлога пораза Хилари Клинтон: 

        1. Згађеност тихе већине бирача корумпираним политичким процесом који - по њиховом савршено оправданом суду - функционише у интересу отуђене „елите“ (овај термин користим у чисто техничком смислу); 

        2. Неповерење у карактер и мотиве Хилари Клинтон, која је оличење вашингтонског естаблишмента, а чија су прошлост и начин деловања обележени безбројним скандалима које продемократска медијска машина није могла да заташка; и 

        3. Ароганција водећих демократа, који са презиром гледају на гневну белу Америку, ону већинску, која ради, плаћа порезе... и годинама немоћно гледа како земљу плаве илегални имигранти а корпорације извозе радна места у Кину. 

        Америка је подељенија него икад, али Трампов избор представља одличну вест из више разлога. На спољном плану наступа озбиљно преиспитивање читавог концепта глобалне хегемоније. Трамп је најавио удар на свето тројство америчке перманентне, „дубоке државе“, а то су неконтролисана имиграција, глобализујућа трговина која упропашћује амерички производни сектор, и глобална империја која је прескупа и бесмислена. 

        Да је Хилари Клинтон изабрана, по сва три питања она би била наставила са садашњим стратешким приступом, који би се показао катастрофалним.

        Кључна је чињеница да не постоји расцеп између демократског и републиканског естаблишмента у погледу тежњи да се очува глобална империја - напротив. Управо из тог разлога, добар део републиканског естаблишмента је био против Трампа, јер се он дрзуно да такне „свете краве“ дуопола.

        Са становишта америчке дубоке државе - што значи тројне везе између вашингтонског Капитол Хила и Беле куће, финансијских интереса Вол Стрита и војно-индустријског комплекса - Трампов избор заиста представља претњу. 

        Трамповим избором Срби су избегли једну велику опасност. Да је Хилари Клинтон изабрана, где год би претрпела неуспех услед своје превелике агресивности - на Блиском Истоку, у Јужнокинеском мору, у Украјини - она би тежила да то компензује преко српских леђа. Треба имати у виду њен познати емотивни проблем: дубоку, атавистичку мржњу према Србима.

Обаме и Грабар-Китаровић

        Она се често хвали како је својом телефонском интервенцијом из Африке почетком марта 1999. допринела чврстини свога мужа да иде на бомбардовање Србије.

        Она је измислила причу о српским снајперистима на тузланском аеродрому, а после је рекла „Погрешно сам се изразила!“

        Прича о злим Србима који нишане сироту Хилари и њену ћерку Челси уклапала се у најгоре стереотипе на које смо навикли. Поврх тога она је у Сенату, током саслушања за положај државног секретара фебруара 2009, рекла да је „несвршени посао на Балкану при врху њених приоритета“, под чиме је подразумевала унитаризацију Босне и Херцеговине. Из емотивних, прагматичних и циничних разлога, она би тежила да Републику Српску ликвидира, да примора Београд да то прихвати као свршен чин, и да отворено промовише признање независности Косова као предуслов Србији да настави евроинтеграције. 

        Србија сада има шансу да са далеко већом одлучношћу одбацује притиске ЕУ, јер је са Трамповим избором Брисел додатно дестабилизован. Остварују се најгори кошмари Меркелове, Оланда, Јункера и осталих евро-федералиста. Суверенистичке партије посвећене очувању европског идентитета и споразумевању са Русијом добиће снажан подстицај: победа Марин Ле Пен на француским председничким изборима идуће године више није незамислива, после Трампове победе све је могуће. 

        Некакви трећеразредни бирократи и даље ће долазити из Брисела у Београд да траже ово или оно, да прете и уцењују, да понешто и понуде, да причају о неким тамо поглављима и европском путу, али цар више нема одело. Убудуће не смеју да их примају премијер и председник, већ њима еквивалентни чиновници, помоћници Дачићевих заменика.

        У самом срцу глобалне империје, победа понижених и увређених уздрмала је целокупну ионако црвоточну грађевину. Србија треба да схвати да су њени окови олабављени у ноћи између 8. и 9. новембра 2016. Време да се ово спозна и у Немањиној 11: да они напокон могу да буду сасвим скинути.

        Сада тек устрајавање на формалној неутралности али де факто већем ослонцу на Русију има савршеног смисла, не само као концепт него и као практично остварива стратегија. 

Безалтернативност ЕУ-интеграција и покорност САД треба полако „качити мачку о реп“

Душан ПРОРОКОВИЋ, Центар за стратешке алтернативе

 

        ШАНСЕ нам се неће отварати саме по себи, него ми морамо да много храбрије дефинишемо национални интерес, тражимо стратешке алтернативе , да видимо шта краткорочно може да се уради у погледу билатералних политичких, војних и економских споразума са Русијом и Кином, сарађивати са Азијском инвестиционом банком и ШОС-ом (где према статуту не можемо постати члан, али можемо имати тесну сарадњу).

        Све приче о безалтернативности евроинтеграција и беспоговорног испуњавања захтева САД - полако „качити мачку о реп“.

        САД ће се сада мање бавити спољном политиком, него протеклих деценија. И то зато што ће Трампова победа изазвати унутрашњу дестабилизацију у САД и отворити „Пандорину кутију“.

        Амерички утицај на Балкану ће копнити. Ствари ће се одвијати по инерцији: биће крупних речи и заговорника тога да се поштује регионални поредак створен деведесетих година, систем који је функционисано 25 година ће радити и даље и тражити да Србија иде ка пуном признавању Косова, мало ће попуштати око NATO интеграција БиХ, Црне Горе и Македоније.

        То, дакле, неће нестати, али хоће успорити.

        Прво је важно да схватимо да ће Америке овде бити мање и да више неће имати батину, као деведесетих, када нас је бомбардовала. Кад то схватимо, онда да - док се ствари одвијају по инерцији - ми треба да тражимо храбрије начин да дефинишемо и остваримо свој национални интерес.

Морамо имати свој млин, своју политику и свој ход

Владислав ЈОВАНОВИЋ, министар иностраних послова СРЈ

 

        ТРЕБАЛО би да реафирмишемо важност наше независности и суверености и да са тих основа појачамо развијање односа са свима који то под тим и таквим условима желе.

        Трамп, као новост са оне стране Атлантика, пружа нам шансу јер ће бити заокупљен неким већим дијагоналама и неће имати оволики интерес - колики су имали његови претходници - да се детаљно и садистички бави нама на Балкану.

        Ту шансу можемо да искористимо ојачавајући независност према Америци, а то ћемо да постигнемо ако будемо инсистирали на принципима партнерства и реципроцитета. То је оно што најбоље афирмише и штити једну земљу од покушаја доминацијe и субординације од стране других земаља.

        Прилика нам се отвара зато што ће Америка имати начелу човека који је израстао из реалности, а не из идеологије. Човека који је ближи опипљивим интересима Америке, а не неким планетарним, који су као идеологија веома исцрпљивали Америку, а другим земљама задавали много тешкоћа и неприлика.

        То је тај интермецо који треба да искористимо и да задобијемо ново уважавање и предуслове да други са нама граде односе партнерства, а не односе потчињавања и навођења воде на њихове млинове. Дакле: треба да имамо свој млин, своју политику и свој ход.

        И сада ће друге земље моћи да то уважавају боље него до сада.

        Предах који нам даје Трамп својим реалистичним погледима и жељом да преуреди Америку у садашњем плуралистичком свету је нешто драгоцено што треба да искористимо.  

Наш неутрализам не може да буде ни швајцарски, ни ватикански, ни скандинавски

Милош КНЕЖЕВИЋ, уредник Националног интереса

 

• Нарочито треба истражити будућност ЕУ, јер неке земље већ излазе из чланства или најављују референдуме. ЕУ је као део трансатлантског света суочена са променом односа моћи. Растућа моћ Евроазијске уније и БРИКС индикује декаденцију западне моћи и лимитира снагу евроамерике у односу на евроазију. У том контексту треба да се одреди позиција Србије. Ово није 1991. или 1995. када је био замах еуфорије рушења комунизма и американократије и униполаризма. Сада више нема ни американократије, ни униполаризма, ни еуфорије рушења комунизма!

 

        МОРАМО имати геополитичку доктрину, а она подразумева да разумемо положај наше земље у односима у Европи и свету који се мењају. До сада смо више реаговали инстинктивно и ad hoc. Морамо сагледати каква ће у наредних од пет до петнаест година бити судбина ЕУ, која је у опадању и Евроазијске уније, која је нарастању, као и војних савеза.

        Сад имамо стање напетости, а пошто то може да потраје деценијама, морамо да га користимо. Реално, то значи да гледамо да се не мешамо у сукобе, ако нам то неко не тражи. А ако нам тражи, да избегнемо, тако што ћемо да прећутимо, или не кажемо не, а неки пут кажемо да, а мислимо не и радимо тако. Јер, ми смо разоружана земља. Све и да хоћемо, не бисмо могли да остваримо неке ствари које бисмо можда желели.

        Дакле, прво морамо да привредно оснажимо и да оснажимо наше апарате силе, а то значи да обновимо војску у самозаштитној функцији. То треба да учинимо на читавом српском простору, који укључује српски народ у Црној Гори, РС, Хрватској и Србији. За обнову не треба да чекамо неку метафизичку прекоредну интеграцију која ће да превлада све противуречности у ЕУ, већ национална димензија интереса српског народа укључује примарну интеграцију Срба, па тек онда Срба као Европљана (а то смо и без интеграције у ЕУ). 

        Нарочито треба истражити будућност ЕУ, јер неке земље већ излазе из чланства или најављују референдуме. ЕУ је као део трансатлантског света суочена са променом односа моћи. Растућа моћ Евроазијске уније и БРИКС индикује декаденцију западне моћи и лимитира снагу евроамерике у односу на евроазију. У том контексту треба да се одреди позиција Србије. 

        Ово није 1991. или 1995. када је био замах еуфорије рушења комунизма и американократије и униполаризма. Сада више нема ни американократије, ни униполаризма, ни еуфорије рушења комунизма! 

        Русија је капиталистичка земља у нарочитој националној демократској форми, САД је капиталистичка, а и Кина. Значи, нема више идеолошког противника.

        Али, остали су геополитички ривалитети (земље су биле противнице и пре појаве комунизма). Српска спољна политика то треба да схвати и да се не одушевљава отварањем поглавља и европским путем (као некада Титовим и као да нам увек треба нечији пут да њиме путујемо - као да Срби на својим просторима већ немају свој пут). Треба нам критичка скепса према небулозним стварима- највише према онима које су супротне нашим националним интересима. У то спада нормализација односа са КиМ, или не дај Боже признавање КиМ у некој правно обавезујућој форми. 

        Кад то све сагледамо, за нас који смо у Европи и на Балкану је најбоље да урадимо две ствари: ојачамо сувереност и применимо активни неутрализам. Имали смо Балканске ратове, Први и Други светски рат и сецесионе сукобе у 20. веку и утрошили смо биолошки материјал толико да нас има десет уместо 40 милиона!

        Наш неутрализам не треба да буде швајцарски, ватикански, скандинавски него балкански - као део ширег европског (у који спада источноевропски и западноевропски простор). За то је потребно да ЕУ и Евроазијска унија направе консензус око положаја Србије и да нам гарантују неутралан положај. Ми то не можемо сами, јер нисмо ни Кина ни Индија. Ми можемо само да се декларишемо, а онда ћемо бити сведоци покушаја угрожавања те позиције. Као што нам се и сада дешава.

        Повратак суверености је прва ствар коју треба да урадимо, јер ћемо у супротном изгубити национални идентитет. А он је наша егзистенцијална вредност! Без ње ћемо нестати као народ. Ако нема форме државе, народ не може да заштити идентитет онако како то чини преко инструмената државе. Морамо да задржимо сувереност без обзира на пориве субнационалног и наддржавног карактера.

        У ове друге спада одрицање од суверенитета у име ЕУ или неке глобалне заједнице (такозване међународне заједнице која не постоји). Велика је илузија да би нам било боље у топлом окриљу ЕУ.

        У Европи имамо ренесансу националних држава и то не само због миграната, него због незадовољства бриселском олигархијом. У субнационалне пориве спадају разни парохијализми, локализми, партикуларизми, аутономаштво и сецесионизам. Видели смо судбину Југославије, а исто постоји и у Србији. То је унутрашња претња према суверености наше старе државе, која постоји од Средњег века. Зашто бисмо се ми одрицали форми заштите идентитета које пружа држава? Деетатизација је увек производ империјалних притисака колонијалног понашања хегемоније војних чинилаца и доминације економских чинилаца.

        Ми томе треба да одолимо преко суверенизма, неутрализма и економског модела. Морамо да одбацимо неолиберализам. И да нађемо форму економског обликовања српског националног и државног простора на четири места.

        Чак и у САД постоји моћна струја која заговара облике капитализма које носе мање ризика а више људскости. Пример таквих облика су идеја народног капитализма у Русији, скандинавски социјалдемократски систем, „вел фер“ у неким земљама ЕУ или „ордун“ капиталиазм Немачке. Ми на Балкану не треба да преузмемо бруталну форму тзв. зоолошког капитализма англосаксонског, америчког типа. Ми имамо своје традиције и пресликавање њиховог модела код нас доводи до деструкције економије. Знамо како је прошла српска привреда разарањем банкарског система, дерегулацијом и пљачкашком приватизацијом. Транзиција нас је вратила 40 година уназад и сада би то све требало надокнадити. 

        Онај политички персонал који се прилагоди епохалним потребама (суверенизам према споља и унутра, неутрализам у геополитици и нови економски модел) - он ће бити награђен у историји, а ко иде мимо или против тог тренда биће поражен.

        Диана Милошевић