Тврди се да постоји 210 узрока пада Римске империје, али су неки актуелни и за Вучићеву Србију
ДО ДАНАС ТРАЈУ СПОРОВИ: ЗАШТО ЈЕ ПРОПАО РИМ, ЗАШТО СЕ БАКЉА СВИХ ЦАРСТАВА ГАСИ?
Разапети робови на путу од Рима до Капуе
- Зашто је глава највеће античке силе тако лако била одсечена? Зашто је био освојен град, који је претходно покорио цео свет? А и сам датум смрти Рима и даље изазива расправе
- Године 1984. немачки историчар Александар Демандт у својој монографији „Пад Рима” сажео је двовековну потрагу за узроцима катастрофе. У делима филозофа и економиста, социолога и историчара, побројао је не мање од 210 фактора, којима се објашњава несрећна судбина Рима
- Британски историчар Едвард Гибон је био уверен да је Рим разјело – хришћанство, а Николо Макијавели: „За пропаст тако великог царства, изграђеног крвљу храбрих људи, неопходна је била значајна недостојност владара, значајно вероломство подређених, значајна снага и упорност спољних освајача; самим тим, Рим није уништио један народ, већ обједињене снаге неколико народа”
- Неки од тих 210 узрока су: Сујеверје. Испошћеност земљишта, која је изазвала масовну неродицу. Ширење хомосексуалности. Културна неуроза. Старење римског друштва, све већи број старијих особа. Резигнација и равнодушност која је захватила многе Римљане. Парализа воље према свему - према животу, према одлучним акцијама, политичким потезима. Тријумф плебејаца, оних „клипана”, који, насилно дошавши на власт, нису били способни да мудро управљају Римом/светом. Рат на два фронта...
- Рим је умро, али нико од људи који су тада живели није ни приметио да се то десило. Коло политичких догађаја је заслепљивало, не дозвољавајући да се види, како једна епоха прелази у другу. Лежерни, свакодневни послови су умиривали, лажно уверавајући, да се ништа око нас не мења, да сви живе по-старом, и да другачије не може да буде. Тако је, у старину, изгубљени, једрењак могао прећи из Атлантика у Индијски океан, и нико од команде још дуго не би приметио разлику
- Године 1971. британски научник Питер Браун у својој, како експерти наводе, и данас актуелној књизи „Свет касне антике”, предложио је да се једном за свагда напусти израз “пад Рима”, јер је он оптерећен негативним значењима, и да се уместо њега користи неутралнији појам „религијски и културни преокрет”
- Археолог са Оксфорда Брајан Ворд-Перкинс: “Римљани су уочи катастрофе, очекујући је, били потпуно, као што смо и ми данас, уверени да њиховом познатом свету ништа не прети. Свет, у коме они живе, може се незнатно променити, али ће генерално остати увек исти”
Пише: Александар ВОЛКОВ
ПРЕ петнаест векова Рим је пао, срушен од варвара, као увенуло дрво. На његовом гробљу, међу његовим споменицима, давно је израстао други град, који носи исто име. И, ево већ неколико векова историчари се и даље споре: шта је то уништило Рим, наизглед “вечни град”. Рим, чије “слике грађанске власти” уливају страхопоштовање према највећем царству античке екумене. Рим, чије су небрањене остатке тако марљиво опљачкали вандали-лопови.
Дакле, зашто је пропао Рим? Зашто се бакља свих држава гаси? Зашто је глава највеће античке силе тако лако била одсечена? Зашто је био освојен град, који је претходно покорио цео свет?
Сам датум смрти Рима изазива расправе.
„Смрт једног града довела је до краха целог света” - то је рекао на вести о нестанаку Рима свети Јероним, филозоф и реторичар, који се преселио из Рима на Исток. Тамо је сазнао за заузимање Рима од стране Гота Алариха. Тамо је оплакао заувек нестали град.
Ужасне гласине о три августовска дана 410. године одјекнуле су, као хук лавине. Модерни историчари се, међутим, мирно односе према том кратком боравку варвара у Риму. Као да су варвари кроз њега прошли попут циганске черге која уз галаму прође кроз провинцијски градић.
То је била „једна од најцивилизованијих пљачки у историји града - пише британски историчар Питер Хизер у својој књизи „Пад Римског царства”. - Аларихови Готи су исповедали хришћанство и са највећим поштовањем су се односили према многим светињама Рима... Чак и после три дана, огромна већина градских споменика и објеката је остала нетакнута, осим што су са њих узели вредности које су могле бити скинуте”.
Или је, пак, Рим умро 476. године, када је варварин Одоакар свргнуо последњег владара Западног римског царства - “петнаестогодишњег капетана” Ромула Августула?
Уосталом, у Константинопољу су још много векова наставили да владају “Императори Римљани”, задржавајући под налетима варвара сваки педаљ империјалне земље.
Или је, како сматра британски историчар Едвард Гибон, Римско царство коначно нестало тек 1453. године, када је последњи фрагмент, блесак бивше славе, избледео и када су Константинопољ освојили Турци?
Или можда онда када је Наполеон укинуо Свето римско царство августа 1806. године?
Или је Царство на пропаст осуђено већ на дан Преображења, свог препорода, када је 313. године цар Константин издао Милански едикт, зауставивши прогон хришћана и изједначивши њихову веру са паганизмом?
Пад Старог Рима
Или је истинска, духовна смрт античког Рима наступила крајем IV века за време цара Теодосија Великог, када је започело скрнављење паганских храмова?
„Монаси, наоружани моткама, опустошили су светилишта и уништили уметнине. Њих је пратила руља, жељна плена, која је пљачкала села, осумњичена за безбожност”- описао је мучење Рима, уништавање његовог тела, руски филолог и историчар И. Н. Голенишћев-Кутузов.
Рим је умро, а варвари су само населили његово гробље, прошарано црквеним крстовима?
Или се све догодило касније, када су се крајем VII столећа, на већем делу римске земље населили Арапи и када више није остало слободних земаља, како би огњем и мачем извајали од њих аутентичну копију незавнсног Рима?
Или је...
Узрок смрти Рима још увек је нејасан управо због тога, што историчари чак не могу ни датум његове смрти да утврде. Да кажу: “У овом тренутку још увек постоји Рим, а у овом га већ нема”.
Пре свог пада Рим је стајао као либански кедар. Одакле се у његовом снажном дрвету појавио црв?
Зашто се дрво државе поколебало, пало, поломило? Зашто је оно тако јасно подсећало на стабло, које је по Књизи пророка Данила, сањао краљ Набукодоносор?
Већ је Орозије завршивши 417. годне „Историју у седам књига против незнабожаца”, показао, како се неминовно одвија историја света. Како се једно светско царство замењује другим, још моћнијим: Вавилонско - Македонским, Картагинским, Римским.
У претходном миленијуму, овај образац промене државних формација оправдаван је филозофским закључком, чију је логику немогуће било оспорити. Данте је у свом трактату „Монархија”, формулисао следеће: „Да Римско царство није постојало по закону, Христос би, родивши се, починио неправду”.
Међутим, Римско царство је пропало, славећи пад царства земаљског и тријумф Царства Небеског. И заиста, Аларих је већ заузео Рим, и његови Готи су прошли кроз “вечни град”, као сенка будућих војски Непријатеља човечанства.
У доба Просветитељства чинило се да је дат енциклопедијски, потпуни одговор на ово питање: објављена је монументална епопеја британског историчара Едварда Гибона “Опадање и пропаст Римског царства” (1776-1787).
У принципу, закључци те књиге нису били потпуно нови.
Скоро три века пре њега изванредни италијански филозоф Николо Макијавели у својој књизи “Историја Фиренце” у сличном смислу описује пад Рима.
„Народи, који су живели северно од Рајне и Дунава, у плодоносним областима са здравом климом, често су се множили тако брзо да је вишак становништва морао да напусти своје домове и тражи ново пребивалиште... Управо су ова племена и уништила Римско царство, што су им олакшали и сами императори који су напустили Рим, своју древну престоницу, и преселили се Константинопољ, самим тим ослабивши западни део царства: тако су обраћали мање пажње на овај део царства и на тај га начин препустили пљачкању како својим подређеним, тако и својим непријатељима. И заиста, за пропаст тако великог царства, изграђеног крвљу храбрих људи, неопходна је била значајна недостојност владара, значајно вероломство подређених, значајна снага и упорност спољних освајача; самим тим, Рим није уништио један народ, већ обједињене снаге неколико народа”.
Били су то непријатељи који су стајали на вратима. Слаби императори који су седели на престолу. Плус њихове погрешне одлуке, које су повлачиле за собом дугачак ланац непоправљивих последица. Плус корупција (у то време је списак држава био сувише оскудан, да би Рим могао заузети адекватно место у другој стотини најкорумпиранијих).
Коначно, веома храбро за своје време, бритки историчар именовао је један од највећих порока, који је срушио Рим - свеопшту фасцинацију хришћанством:
„Од свих ових промена, најважнија је била промена религије, јер је чудесима нове вере одолевала навика на стару, и због њиховог сукоба дошло је до немира међу људима и погубног раздора. Да је хришћанска религија била јединствена, конфузија би била мања; али супарништво између цркава - грчке, римске, равенске, као и између јеретичких секти и католика свакојаких облика онеспокојавала је свет”.
Овом реченицом Макијавели је пренео на Европљане Новог времена навику да гледају на Позни Рим као на државу која је дошла до потпуног застоја. Рим је достигао своје границе раста, ослабио, посенилио и био је осуђен да умре. Схематски, сведен на тезу, нацрт о историји Рима претворио се из пера Едварда Гибона у многотомни рад, на којем је он радио скоро четврт века (по сопственом признању, први пут је му је идеја о писању историје пада и разарања Рима дошла 15. октобра 1764. године, када је „седећи на рушевинама Капитола, утонуо у маштање о раскоши древног Рима”, док су истовремено, под његовим ногама „босоноги католички монаси појали вечерњу на развалинама Јупитеровог храма”). Идеја да је хришћанство уништило Рим, прожима све његове књиге.
„Чиста и понизна религија тихо се увукла у људску душу – написао је Едвард Гибон - израсла у тишини и неизвесности, исцрпевши свежу снагу из свог противника, на крају је подигла победоносни знак крста на рушевинама Капитола”.
Још и пре потпуног тријумфа хришћанства, римски многобошци често су постављали питање: “Каква би била судбина царства, са свих страна нападнутог варварима, кад би се цео људски род почео придржавати малодушних осећања нове (хришћанске) секте?”
На ово питање, пише Гибон, заговорници хришћанства су давали нејасне и двосмислене одговоре, јер су у дубини душе очекивали, да ће “пре него што се оствари преобраћање целог људског рода у хришћанство, престати да постоје и ратови, и владе, и Римско царство, и сам свет”.
Свет је преживео. Рим се срушио.
Међутим, написана сјајним књижевним језиком, зачињена иронијом Гибонова епопеја је у XIX веку, постепено пала у заборав. Међутим, њен аутор је био прекрасан приповедач.
Његов величанствени рад, као на античким стубовима, ослањао се на списе древних и савремених писаца.
Али што су ревносније историчари XIX века проучавали археолошке налазе, као и сачуване натписе и текстове очуване на папирусима, све су се пажљивије бавили критичком анализом извора, једном речју, што су дубље копали, све су више дрмали стубове на којима почива наслеђе Едварда Гибона.
Постепено је постало јасно да се пад и пропаст Римског царства не може свести на један једини узрок.
Са сваким новим историчаром, који је ступио у научну арену, ових узрока је било све више и више.
У својим предавањима посвећеним царском Риму (она су објављена тек недавно), чувени немачки историчар Теодор Момзен сумирао је теорије пада Рима, које је оставио потомцима XIX век.
Оријентализација. Варваризација. Империјализам. Пацифизам. И, што је најважније - губитак војне дисциплине.
Сам Момзен, будући либерални националиста, радосно је говорио о томе како су паду Рима допринели “наши Немаци”. Од 1900. године, античка историја се постепено трансформисала у турнир пропагандиста, који су брусили своје убилачке идеје познатим примерима из далеке прошлости.
На пример, за осниваче марксизма-лењинизма, неки догађаји из римске историје (посебно Спартаков устанак) су били најјаснији примери класне борбе, а акције популарних лидера устанака - очигледне лекције о томе како не треба изводити револуцију. У совјетско време, сваки рад повезан са историјом Рима, неминовно је садржао цитат, сличан овом:
Спартак –је „велики војсковођа... племенити карактер, истински представник античког пролетаријата” (К. Маркс). - „Спартак је био један од најистакнутијих хероја једног од највећих устанака робова... Ови грађански ратови приметни су кроз целу историју класног друштва” (В. Лењин).
Битка код Милвијског моста
Али, тријумфални марш пролетерске револуције Рим је ипак успео да избегне.
Рим је обезљудио.
Рим је на крају своје историје био попут дрвета, са кога је опало лишће. Тим су лакше ову празнину попунили варвари, каже гласник “пропадања Европе” Освалд Шпенглер, анализирајући “пад Рима”:
„Свима добро познати “пад антике”, који је завршен много пре напада германских номадских народа, најбољи је доказ да узрочност нема никакве везе са историјом.
Царство ужива у благостању; оно је богато, оно је високообразовано: оно је добро организовано; од Нерве и Марка Аурелија оно избацује тако бриљантну кохорту владара која се не може видети ни у једном другом цезаризму у стадијуму цивилизације. А ипак се становништво нагло и масовно смањује - упркос очајничким законима о браку и деци, које је донео Август... упркос масовном усвајању и непрекидном насељавању напуштене земље војницима варварског порекла и упркос колосалним добротворним фондовима, основаним од стране Нерве и Трајана, за децу сиромашних родитеља. Италија, затим Северна Африка и Галија, коначно Шпанија, које су за време првих императора биле гушће насељене од осталих делова царста, остају без становништава и постају пусте”.
Године 1984. немачки историчар Александар Демандт у својој монографији „Пад Рима” сажео је двовековну потрагу за узроцима катастрофе. У делима филозофа и економиста, социолога и историчара, побројао је не мање од 210 фактора, којима се објашњава несрећна судбина Рима.
Неке од разлога смо већ именовали, наводећи детаљне аргументе њихових поборника. Ево још неколико.
Сујеверје. Испошћеност земљишта, која је изазвала масовну неродицу. Ширење хомосексуалности. Културна неуроза. Старење римског друштва, све већи број старијих особа. Резигнација и равнодушност која је захватила многе Римљане. Парализа воље према свему - према животу, према одлучним акцијама, политичким потезима. Тријумф плебејаца, оних „клипана”, који, насилно дошавши на власт, нису били способни да мудро управљају Римом/светом. Рат на два фронта.
Чини се да историчари који желе да објасне несрећну судбину Римске државе, немају потребе да напињу машту и измишљају нове теорије. Сви могући разлози су већ поменути. Историчарима остаје само да их изанализирају, како би изаберали онај разлог који је имао „носећу констукцију”, онај на коме се држала цела зграда римске државе.
Разлога је много, а они изгледа тако добро објашњавају оно шта се десило, можда управо због тога, што самог пад није ни било?
У ствари, на површини тог V века има много кључних, бурних догађаја. Аларих улази у Рим. Хуни журе у Европу. „Битка народа” на Каталаунским пољима. Вандали, пљачкање “мајке европских градова”. Свргавање дечака Ромула Аугустула.
На површини века бесни олуја. У дубини је тихо и мирно. Сејач излази да сеје њиву. Чују се проповеди у црквама. Врше се бесконачна крштења и сахране. Напаса се стока. Пече се хлеб. Коси се трава. Скупља се летина.
Године 1919., гледајући како се на прелазу епоха, у минулим ратовима у парампарчад разбијају државе, и док Европа ипак наставља да живи - игранке, биоскопи, кафеи, крштења и сахране, и вечни точак политике - аустријски историчар Алфонс Допш понудио је полемичку тезу. Између Антике и Средњег века нема јасно дефинисаних граница. Рани средњи век - то је само касна антика, и обрнуто. Ноћ се претаче у дан – дан се спаја са ноћи, мењамо се само ми, једноставно подсећају Ешерове гравире.
Ако и постоји јасна граница, линија разграничења, након које не можемо рећи: “Још увек смо у античкој епохи”, већ “Антика је остала за нама “, онда је та граница - VIII век, устврдио је почетком 1920-их белгијски историчар Анри Пирен.
Осми век. Незапамћено напредовање ислама, већ спремног да у своју веру преобрати чак и Галију-Француску, као што је био случај са већином земаља древног Рима. Римски свет је био свет Средоземног мора.
У хаосу екумене римска држава се одједном заледила у кавезу Средоземног мора, као замрзнута хаљина, стављена на лутку. Сада се мирно море, одлучним напором императора очишћено од пирата, како би постало гладак пут за повезивање свих делова царства, претворило у бојно поље. У бојно поље између муслимана и хришћана. Први надиру на север, преобраћајући на свој иноверни пут Римско царство. Други устукнувши на север, губе из својих руку једну по једну територију земље. На крају је најезда ослабила, офанзива заустављена. Али, од поновног обнављања Царства није било ништа. Није се имало чиме залепити, чиме ујединити одвојене делове.
У последњих неколико деценија, исцрпљујући свих 210 (чак и више), узрока пада Рима, историчари се све више слажу са идејом Допша и Пирена. Рим је умро, али нико од људи који су тада живели није ни приметио да се то десило. Коло политичких догађаја је заслепљивало, не дозвољавајући да се види, како једна епоха прелази у другу. Лежерни, свакодневни послови су умиривали, лажно уверавајући, да се ништа око нас не мења, да сви живе по-старом, и да другачије не може да буде. Тако је, у старину, изгубљени, једрењак могао прећи из Атлантика у Индијски океан, и нико од команде још дуго не би приметио разлику.
Године 1971. британски научник Питер Браун у својој, како експерти наводе, и данас актуелној књизи „Свет касне антике”, предложио је да се једном за свагда напусти израз “пад Рима”, јер је он оптерећен негативним значењима, и да се уместо њега користи неутралнији појам “религијски и културни преокрет”. Да ли је проблем, који је формулисао Едвард Гибон, био непримерен?
Уместо пада и рушења би требало говорити о променама и обнови, предлагале су присталице ове школе. И сада на крају ХХ века, у складу са традицијом политичке коректности, пљачкање Рима од стране Вандала почели су скрушено да зову “несрећним пропустом у процесу интеграција” ...
Али, онда се клатно мишљења поново покренуло у супротном смеру. Објављена 2005. године књига Петера Хизера “Пад Римског Царства” почела је колико оштро, толико и скрупулозно да оспорава позитивну слику препорода Римског царства, његовом мирном трансформацијом у варварска краљевстава.
У овом мишљењу он није сам. До истих категоричких закључака дошао је и археолог са Оксфорда Брајан Ворд-Перкинс. Он пише о „дубокој војној и политичкој кризи”, коју је у V веку преживело Римско царства, о “драматичном паду економског развоја и благостања”. Становници Римског царства доживели су “ужасне потресе, и ја се могу, искрено говорећи, само надати да ми никада нећемо морати да искусимо нешто слично”.
Тешко да се случајношћу може назвати то што су научници почели оваква мишљења да изражавају после 11. септембра 2001. године, када је постало очигледно, да се “крај историје” поново ближи, и да нам, можда, предстоји још један сукоб цивилизација.
Поново страхоте рата, кошмари страхова? Поново пад и рушење... Да ли ће бити тако?
„Римљани су уочи катастрофе, очекујући је, били потпуно, као што смо и ми данас, уверени да њиховом познатом свету ништа не прети. Свет, у коме они живе, може се незнатно променити, али ће генерално остати увек исти”, - каже Ворд-Перкинс, дајући смисао схватању Римљана, које нама, такође навиклим на наш мали свет, константо измиче.
Уосталом, још је и римски Тацит учио све следбенике музе историје Клио да о прошлости говоре sine ira ei studio, «без љутње и предрасуда”. Али је, с друге стране, и Тацит био убеђен да је Рим, у коме он живи, и свет, у коме он живи, вечан и непроменљив.
Превео: Срђан Ђорђевић
