Престанимо са јутарњим и вечерњим молитвама комесарима политбироа у Бриселу

РЕЧ ЖИВАДИНА ЈОВАНОВИЋА, ПРЕДСЕДНИКА БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА ПОВОДОМ 96-ГОДИШЊИЦЕ ВЕЛИКЕ ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ

Живадин Јовановић

• Никако не може бити добро уколико би се десило да Србија и Црна Гора наносе штету једна другој, политичку, економску или било коју другу, ради некаквих краткорочних, или привидних користи, или ради угађања трећима
• Коме је у интересу да оптужује Србију и Русију као наводне виновнике Првог светског рата? Коме је у интересу да Гаврила Принципа проглашава за терористу?
• По којим начелима се насилно отимање Косова и Метохије од Србије проглашава доприносом миру, демократији и европским стандардима, а српском народу у БиХ не само да се ускраћује право на самоопредељење већ се на њега врши невиђени притисак да прихвати укидање Републике Српске и насилно утапање у унитарну, „функционалну“ и „европску“ БиХ, све то кршењем Дејтонског споразума, односно, међународног права?
• Време је да се сетимо пријатељских порука Арчибалда Рајса који је, убрзо након Првог светског рата, уочио склоност српске елите да бившим непријатељима поставља црвене тепихе, а пријатеље и савезнике „ногом ћуши“.  Упозорио је - ако тако наставите, зло вам се може поновити. Није погрешио

        ОДЛУКА Велике Подгоричке скупштине представника српског народа у Црној Гори одржане пре 96 година о уједињењу Црне Горе и Србије је светао историјски догађај од великог значаја. Одлука народних представника о уједињењу израз је вековних тежњи српског народа да своје право на самоопредељење оствари уједињењем, да би уједињен, попут других европских народа, потпуније остваривао своје легитимне националне интересе, штитио своје биће и идентитет, у складу са општеприхваћеним принципима. Увек за своје добро, никад на штету других.

        Данас Србија и Црна Гора постоје као одвојене државе. Не улазећи у друга питања, добро је да се оне међусобно уважавају, да сарађују бар толико колико међусобно сарађују друге државе.

        Никако не може бити добро уколико би се десило да Србија и Црна Гора наносе штету једна другој, политичку, економску или било коју другу, ради некаквих краткорочних, или привидних користи, или ради угађања трећима.

        Имајући у виду историју, посебно, историју балканских ратова, Првог и Другог светског рата, исту судбину у преломним периодима, затим, заједничку културу, језик и многе друге заједничке одлике и искуства, Србија и Црна Гора имају велике предности да развијају блиске, братске односе,  да негују солидарност и сарадњу без неспоразума, вештачких ограда, или препрека.

        То је уједно предност и када је реч о односима са трећим земљама и организацијама.  То је оно што и народ обе државе очекује и чему тежи.

        Не ретко политичари преузимају посао историчара, што свакако није прихватљиво, чак може бити врло штетно. Морамо се запитати зашто је то тако и коме је у интересу да кривотвори историју? Коме је у интересу да оптужује Србију и Русију као наводне виновнике Првог светског рата? Коме је у интересу да Гаврила Принципа проглашава за терористу? Историја је учитељица живота, а није слушкиња политике!

        Ако је историја била неважна прошлост, откуда толика настојања, толико новца и енергије да се она ревидира, кривотвори?

        Годинама већ, ако не и деценијама, осећамо снажна настојања да се изврши ревизија историје не само Првог и Другог светског рата, већ историје Европе читавог 20. века. Годишњице које управо обележавамо неки центри користе да појачају кривотворење историје.  Јасно је да то води продубљивању неповерења међу народима и државама.

        Ревизија историје може се показати као предсобље за ревизију граница. А онда?

        Какве нам поуке долазе из историје Првог светског рата?

        Велики рат је почео ултиматумом Србији.

        Србија нити је желела, нити је била спремна за рат. После исцрпљујућих балканских ратова, свакоме је јасно да је Србији најпотребнији био мир, окретање развоју.

        Да ли је то био и крај метода ултиматума, уцена и двоструких стандарда? Свакако не.

Преговори у Рамбујеу

        Ултиматум у Рамбујеу био је једнако неприхватљив, као и ултиматум из јуна 1914. Захтевано је прихватање окупације целе државне територије СРЈ - Србије и Црне Горе.

        Империјалистичке силе Аустро-Угарска, Немачка ослањале су се 1914. на грубу војну и економску силу - прва, у нади  да ће силом зауставити опадање своје моћи и слабљење контроле над туђим окупираним територијама, друга да ће опредметити своју нараслу економску и војну моћ освајањем територија суседа, успостављањем контроле правца Берлин-Багдад, а затим и целе Европе, и Африке.

        Искуство говори да ослонац само на силу, непоштовање права и интереса других нација и ароганција, нису предност, већ велика слабост.

        Да ли се то искуство данас уважава, или свет клизи ка новим сукобима?

        Готово смо поверовали у „пророчанство“ западних мислилаца и стратега да је дошао крај историје. Уместо тога, добили смо множење тзв. регионалних сукоба, глобализацију „обојених револуција“ и интервенционизма.

        У очи Великог рата одвијала се жестока трка у наоружавању. Предњачила је уједињена Немачка, али ни неке друге силе нису заостајале. Милитаризација је била видљива и по низу других обележја.

        Није било иницијатива да се сулуда трка у наоружању заустави. Европа се уљуљкивала у веровању да је мир трајно загарантовано стање. Разумемо ли данас опасности од глобализације интервенционизма започетог агресијом NATO на Југославију 1999. као тачком преокрета?

        Тада је Савет NATO произвео себе у надређеног Савету безбедности УН.

        Војни издаци се у свету данас приближавају износу од два трилиона долара и убрзано расту. На недавном самиту NATO у Велсу усвојен је став да се војни издаци повећају и да свака чланица издвоји најмање 2% општег домаћег производа (GDP) за наоружавање.

        Корак по корак, свет је ушао у нову спиралну трку у наоружању. Хоћемо ли покренути иницијативе да се она заустави, или ћемо поново, као у очи Првог светског рата, уљуљкивати веровањем да је мир загарантован?

        Данас у Европи има више страних војних база него што их је било на врхунцу хладног рата. Зашто? Старим се додају нове - тзв. антиракетни системи, пет нових база за ротирање трупа (5-10.000 NATO војника) за брзе интервенције. Све ближе руским границама. 

        Егоизам, ултиматуми, лицемерје, непризнавање и гажење интереса других народа довели су до Првог и Другог светског рата. Наметање интереса силом,  непризнавање равноправности других народа и земаља, пред свима нама је изронила као основа за глобални интервенционизам, ауторитаризам и неофашизам.

        Један од циљева агресора у Првом светском рату био је - прерасподела колонија. Шта су циљеви империјалистичких сила данас? 

        Личности од несумњивог утицаја на креирање америчке стратегије - Бжежински и Олбрајтова јавно тврде да природна богатства Сибира не припадају само Русији, већ тзв. међународној заједници! Захтеви за прерасподелу природних богатстава на планети су јасни.

        Бивши командант NATO у Европи, генерал Весли Кларк је изјавио да у Пентагону постоје планови за војне интервенције по свету, признајући да је један од могућих мотива и контрола извора нафте.

Весли Кларк

        Опасност по свет данашњице произилази из чињенице да постоје центри моћи који верују да су предодређени да управљају светом, да им је ту мисију поверило провиђење, а да су сви други на планети дужни да их слушају и да се управљају по задатом обрасцу. То није  разлог само за забринутост, већ пре свега, за дејство разума и снага мира.

        Деобе појединих народа, разбијање суверених држава, изазивање неповерења, националних, племенских, или верских сукоба - одувек су били саставни део империјалистичких, колонијалистичких и хегемонистичких стратегија.

        „Подели па владај“ је мотода освајача стара више хиљада година. Из наше перспективе, из наших искустава, посебно оних током 90-их година прошлог века, изгледа као да је нова, свежа, тек од јуче.

        Српски народ као стари европски народ дао је за одбрану циљева европске цивилизације и њену слободу већи допринос и поднео веће жртве од далеко већих држава и нација. Откуда онда толики притисци, понижавања и уцене?

        Србија, кажу, мора да жури ка Европи, иако, руку на срце, мало више обазривости па и спорија вожња и на „европском путу“ може бити претпоставка веће безбедности интереса Србије.

        Историјски догађаји који су повод нашем окупљању, обавезују нас да се запитамо: коме и чему смета праведно решавање српског националног питања? Шта су прави разлози и циљеви дробљења српске нације и Србије?

        По којим начелима се насилно отимање Косова и Метохије од Србије проглашава доприносом миру, демократији и европским стандардима, а српском народу у БиХ не само да се ускраћује право на самоопредељење већ се на њега врши невиђени притисак да прихвати укидање Републике Српске и насилно утапање у унитарну, „функционалну“ и „европску“ БиХ, све то кршењем Дејтонског споразума, односно, међународног права?

        Европа је учинила и, нажалост, наставља да чини велике грешке према Србији и српском народу - од санкција и изолације, до учешћа у агресији NATO 1999. године.

        Сведоци смо да се слабљење и цепање српског националног бића наставља. А да се при томе тзв. европски пут, обећање чланства у ЕУ и„бољег живота“, већ деценију и по, користе као средство за колективну анестезију народа.

        Време је да се запитамо - имамо ли још права на лакомисленост и поводљивост? За почетак, престанимо са свакодневним јутарњим и вечерњим молитвама комесарима политбироа у Бриселу. То ће нам ослободити бар мало времена и снаге за размишљање.

        Остајући отворени за сваког ко нас искрено прихвата као партнера, ко жели мир и напредак, време је да се окренемо себи и око себе, да партнере бирамо не по томе шта нам говоре, већ по томе шта нам раде.

        Време је да брат уважи брата, савезник савезника, пријатељ пријатеља. Пријатељство се не стиче преко ноћи, не гради се кад затреба. Пријатељство помаже када се навек чува и негује.

        Време је да се сетимо пријатељских порука Арчибалда Рајса који је, убрзо након Првог светског рата, уочио склоност српске елите да бившим непријатељима поставља црвене тепихе, а пријатеље и савезнике „ногом ћуши“.  Упозорио је - ако тако наставите, зло вам се може поновити. Није погрешио. Нажалост.

        Богати нису богати зато што дају, већ зато што су до савршенства развили методе како да узимају. Зато, још једном - окренимо се себи, поштујмо се, поштујмо наше корене, духовност, културу.

        Поштујмо поруке наших предака и доказаних пријатеља, њихову мудрост и добре побуде.

        То је прави начин да се одужимо херојима Првог светског рата и Мојковачке битке и народним представницима Подгоричке скупштине.