Амерички Систем федералних резерви направљен са 48,6 тона руског „царског злата”

ДА ТАЈ НОВАЦ НЕ БИ МОРАЛИ ДА ВРАТЕ - РОТШИЛДИ ГУРАЈУ ЗА РУСКУ ЦАРИЦУ СВОЈУ „ПРЕТЕНДЕНТКИЊУ”

Зграда Система федералних резерви

• Император Николај II издвојио 1913. године 48,6 тона царског, односно, руског злата, које се чувало у Шпанији од времена Александра II као златно обезбеђење за формирање Светског финансијског центра. Тим новцем су америчке приватне банке основале исто тако приватну организацију под називом Систем федералних резерви САД
• Злато је издато, како се каже, “с повраћајем” – само на 100 година које су истекле 2013-те. Од сваке трансакције, коју закључује ФРС, Руској империји (а затим СССР-у и Руској Федерацији) требало је да “капне” 4%
• Ротшилди су фактички власници Система федералних резерви и настоје да на руски престо доведу самозванце Марију Романову и њеног сина Георгија Хоенцолерна. Ротшилди су на њихово наметање Русији потрошили више од 5 милијарди долара, али би евентуална добит била максимална – отписивање свих дугова Руској империји, укључујући и царско злато
• Зато Марију Владимировну „продају” за Велику књегињу у чијем се лику наводно уједињују три религије - православље, ислам и јудаизам. Тврде да читав муслимански свет признаје да је она далека рођака пророка Мухамеда. Друго, “да је потомак цара Давида, јер је, као и њена мајка - рођена царица Грузије, представник рода Багратион од Мукхрана, који су званично потомци тог цара”. Треће, да је она за православне једини у руској историји потомак патријарха Филарета
• Међутим, иако је њен син Георгиј Хоенцолерн добио пасош са руским држављанством на презиме Романов, он се у свим хералдичким књигама појављује као Хоенцолерн јер презиме носи по оцу - Францу Вилхелму, пруском принцу, праунуку Вилхелма II, који је ратовао против Русије у Првом светском рату
• Деда „руске царице” - Кирил Владимирович - у фебруару 1917. је ставио црвену траку око руке и подигао над својом палатом у улици Глинка заставу револуције
• Његов син – „царичин” отац Владимир Кирилович - радио је на Хитлеровој победи. Имо је чин обергрупенфирера СС. Тај “наследник руског престола” је до последњег тренутка био у Хитлеровом бункеру, али је 2. маја 1945. успео да побегне у Лихтенштајн
• Хоће ли бити расветљена тајна два загонетна пожара - у Москви и у Њујорку – у којима је горела важна архивска грађа?

         Пише: Александар ЧУЈКОВ

         ЛИСТ „Аргументи недеље” посветио је два велика чланка руском царском злату, којим је је формиран Систем федералних резерви (ФРС) САД („Пре сто година, руским и кинеским капиталом формиран је ФРС САД. Дошло је време да се плате дугови” (№2 од 22. јануара 2015. године) и „Пљачкаши државе. Дошло је време да се плате дугови – 2” №9 од 12. марта, 2015).

         У тим чалнцима се такође говорило о покушајима неке Марије Владимировне Романове и њеног сина Георгија Хоенцелерна да милом или силом добију статус наследника руског престола а затим да потпишу отпис дугова, које мора да врати нашој земљи не само клан Ротшилда, који је заправо власник ФРС, већ и америчка влада. А то су стотине билиона долара.

         Њихов повраћај значио би не само амерички пораз у борби за светску доминацију, већ и распад самих Сједињених Држава као државе.

         Редакција је почела да припреми трећи материјал, али прича се изненада убрзала као мамузнути коњ. А за то постоје разлози.

         „АН” су 22. јануара објавили свој први прилог о томе, како је цар Николај II издвојио 48,6 тона царског, односно, руског злата, које се чувало у Шпанији од времена Александра II као златно обезбеђење за формирање Светског финансијског центра. Са овим новцем америчке приватне банке су и основале исто тако приватну организацију под називом Систем федералних резерви САД. Злато је издато, како се каже, „с повраћајем” – само на 100 година. Од сваке трансакције, коју закључује ФРС, Руској империји (а затим СССР-у и Руској Федерацији) требало је да „капне” 4%.

         На Бретон-Вудској конференцији 1944. године потписани су документи који регулишу послератни систем међународних монетарних односа и трговинских обрачуна, којима је било фиксирано наше право на 88,8% имовине ФРС.

         Чланак је изазвао ефекат експлодирајуће бомбе. Њега су читали у администрацији председника, руској влади, министарствима, Државној думи и Савету Федерације.

         Према нашим подацима, Министарство спољних послова је затражило од експертске заједнице помоћ да се ови подаци прочитају са говорнице УН и савет у вези наших потенцијалних будућих акција. Јер, међународно право је веома компликована и специфична ствар. Пажљиво су проучавали материјал и у САД.

Натанијел Чарлс Ротшилд

         Прекоокеанске “партнере” је веома интересовало – зашто се одједном ова тема појавила на информационом небу?

         После само недељу дана уследио је оштар одговор Вашингтона. У ноћи између 30-ог до 31-ог јануара у библиотеци Института Руске академије наука за научне информације о друштвеним наукама у крајње чудном пожару изгорео је огроман део архивске грађе.

         Пламен је уништио више од 5,42 милиона примерака разних публикација, укључујући и - пажња! – најкомплетније збирке (неке су постојале само у Русији) докумената Лиге народа (чији је иницијатор био Николај II), њене наследнице ОУН и парламентарних извештаја САД (из 1789. године), Енглеске (из 1803. године), Италије (из 1897. године). Материјали нису били дигитализовани, упркос десетинама милиона рубаља које су за ову намену додељене РАН. Директор ИНИОН академик Пивоваров, позант по својим ултрапрозападними ставовима, поднео је оставку.

         Двадесет четири сата касније - у 4:30 ујутру 1. фебруара 2015. године - у ватрогасну службу у Њујорку стигала је дојава о пожару у згради за чување докумената, која се налази на самој обали Ист Ривера, у бруклинском подручју Вилијамсбург. Ватрогасци су брзо угасили пожар и отишли. У 6:25 стигао је поновни позив. Овој пут гасили су архиву дуже од једног дана. Према званичним подацима, изгорело је више од 4 милиона кутија са документима. У свим америчким медијима обајављена је информација да ништа важно тамо није чувано - само архив градске болнице и суда државе Њујорк.

         Истовремено, у низу америчких информативних портала “муњевито” је прострујала информација да су се управо на обали Ист Ривера чувала нека документа ФРС која су свесно сакривена у другостепеном архиву. Хтели ми то или не, то више није могуће установити, јер, како су саопштили у Градској кући у Њујорку, документи такође нису били дигитализовани. И још једна чињеница - оба спаљена архива су званичо била опремљена модерним ватрогасним системима.

         - И у библиотеци ИНИОН, и у њујоркшком архиву чували су се веома важни документи везани за историју Лиге народа и историју Светеског финансијског система, чије је оснивање иницирала управо Руска империја. Конкретно, преко океана су се налазили папири који сведоче о учешћу клана Ротшилд у убиству америчког председника Абрахама Линколна и финансирању изборне кампање председника Вудро Вилсона 1912. године.

         Ови банкари, два дана пре Божића 1913. године против воље Конгреса и Сената су буквално изнудили прелазак у њихово приватно власништво Система федералних резерви, створеног уместо Светског финансијског система и заснованог на злату Русије и Кине.

         На тај начин, према депозитима, удео ФРС од 88,8% и даље припада Русији, а преосталих 11,2% - углавном кинеским власницима под надзором унука последњег кинеског цара династије Цин Ли Џона, - каже Сергеј Желенков који проучава историју руских златних резерви од времена царевине до данас.

Марија Владимировна Романов са Папом и сином Георгијем Михајловичем

         Чувати убиствене документе међу болничким картонима је врло паметно. Исто су тако, у раним 40-им украјински националисти сакрили своју архиву (у њој су била имена и локације свих лидера, симпатизера и саучесника) у Лењинграду, у одељењу ретких рукописа Библиотеке Салтикова-Шчедрина. Легендарни Павле Судоплатов, када је извештавао о дуго очекиваном открићу, написао је: “Без архива се не може радити. А са архивима се не може живети”.

         Недавно је неки руски емигрант, Сергеј Гуријев, сада професор економије на париској Школи политичких наука, изјавио да САД против нас тајно припремају такве санкције да ће ове данашње према њима изгледати као дечија игра. Јер ће се, након њиховог увођења финансијски и банкарски систем наше земље једноставно распасти. Зачудо, али одговарајуће руске структуре реагују на речи емигранта веома озбиљно. И за то имају добар разлог.

         - Сав новац, који наша земље добија за извезену робу, пролази кроз Bank for International Settlements (BIS), или Банку за међународна поравнања, са седиштем у Базелу. И иако САД званично не улазе у организациони пул, оне ову организацију пратктично у потпуности контролишу преко својих приватних банака. Искључивање пријема наше девизне зараде преко BIS – може трајати само неколико секунди. Наравно, то би онда била објава рата, али да ли смо ми у овом тренутку спремни да ратујемо са целим светом?

         Друго, по налогу највећих америчких финансијских кланова - одлуком Конгреса и Сената САД – формиран је (и послује под њиховом пуном контролом) апсолутно нејавни Департман међународне монетарне контроле (са седиштем на Тајланду).

         Све трансакције по међународним рачунима у било којој светској валути или златном еквиваленту (чак и трансфери у офшор зонама!) пролазе кроз тај департман. Сваки велики инфраструктурни пројекат у коме постоји кретање новца преко границе, захтева одобрење овог органа. До 2013. Године, департманом је управљао сер Рај Дам. Али, 2013. он је уклоњен. Нови шеф је још увек непознат.

         Такође, мало људи зна да све девизне зараде у америчким доларима од руског извоза не стижу директно на рачуне Централне банке или владе РФ. Оне лежу на рачуне сервера ФРС и “огледалом” се преносе на сервере руске Централне банке. Кликом прста у Вашингтону, Русија се може наћи у потпуној међународној финансијској изолацији.

         У такве услове, наша земља је дошла 80-90-их година прошлог века, када су, по диктату Американаца, наши корумпирани званичници писали законе и међународне споразуме, - констује Желенков.

         Као што су већ писали “Аргументи недеље”, приликом предаје руског злата били су сатављени специјални уговори у шест примерака, од којих су три чувана у САД, три су предата Русији. Такође је објављено 12 “златних” сертификата (на 48,6 хиљ. тона). (За више информација погледајте чланак („Пре сто година, руским и кинеским капиталом формиран је ФРС САД. Дошло је време да се плате дугови” (№2 од 22. јануара 2015. године).

         Како сазнаје “АН”, сада се на територији наше земље чувају само два оригинална примерка и сви “златни” сертификати. Трећи примерак, који је припадао руској царици Марији Фјодоровној (супруга Александра III и мајка Николаја II), након њене емиграција у Данску је био сакривен у трезору једне од швајцарских банака. Међутим, 2013. године (то јест у години, када је злато требало да буде враћено!) захваљујући федералном закону Швајцарске о међународној помоћи у пореским проблемима (који је донет под амаричким притиском) место његовог чувања је откривено.

         Ова копија је вероватно одмах била повучена. За осталим документима се врши потрага у нашој земљи.

         Када је припремала овај материјал, редакција је под условом анонимности успела да се састане са високим руским званичником. Према његовим речима, руководство државе је упозанто са “свим могућностима гушења руског финансијског систем преко Bank for International Settlements (BIS)  и Департмана међународне монетарне контроле” и може у случају таквих “непријатељских акција изнети своје контрааргументе. Између осталог, и у међународним судским инстанцама којима могу бити представљени сви документи”.

         Међутим, о поробностима наше могуће реакције - овај државни функционер је одбио да говори, напомињући само да је “земља већ зрела за излазак из статуса колоније, између осталог и из финансијске зависности која нам је наметнута током 90-их од стране неких званичника”.

         Он се такође пожалио да “неке снаге, које имају везе са центрима доношења озбиљних одлука, у последње време активно лобирају за тзв. сценарио “Наследник” и посаветовао им да “смање доживљај”.

         „Никакви потомци фашистичких генерала Русији нису потребни”, - нагласио је он.

         После разговора, његов помоћник је појаснио, да се ради о покушајима да се озваниче Марија Романова и њени син Георгиј Хоенцолерн.

         Око ових самозваних личности у последње време отворила се права трка пацова. По речима Сергеја Желенкова, “за званично признавање ових “другова” за законите наследнике руског цара Николаја II, Ротшилди су потрошили више од 5 милијарди долара. Зато је и евентуална добит максимална – отписивање свих дугова Руској империји, укључујући и царско злато, које је било темељ светске доминације ФРС”.

         Заправо, игра око Марије и Георгија Хоенцолерна почела је давно - одмах након перестројке. Ствар је скоро стигла до крунисања Марије Владимировне, чак је направљена посуда са личним иницијалима самозваних господара, али томе се изненада успротивио Борис Јељцин, који је ово видео као претензију на своју власт. Иако је управо за време првог руског председника Георгиј Хоенцолерн добио пасош са руским држављанством на презиме Романов. Упрокос томе што се он у свим хералдичким књигама појављује управо као Хоенцолерн јер презиме носи по оцу - Францу Вилхелму, пруском принцу, праунуку Вилхелма II, који је ратовао против Русије у Првом светском рату.

         Касније је први човек државе постао Владимир Путин. Чинило се да је то питање потпуно затворено. Али, светска финансијска “закулиса” не одустаје тако лако од својих људи.

         Марија Владимировна, уз подршку неких олигарха и „својих” функционера, почела је да путује широм земље, како кажу, у авиону одређеном за Дмитрија Медведева, додељујући губернаторима и другим великодостојницима награде које само могу да предају руски цареви, између осталог и Орден Светог апостола Андреја Првозваног. Због тога су је са захвалношћу примали. Или не знајући, или не обраћајући пажњу на то што их награђује ћерка високог фашистичког официра.

         Списак свих награђених не би стао у новниски чланак. Свако ко је заинтересован може овај списак наћи у било ком претраживачу и тамо ће видети веома интересантна имена.

         Тако је јездила чета самозванаца по регионима Русије, награђујући неупућене, али је шеф клана - Натанијел Чарлс Ротшилд (рођен 29. априла 1936. годиине) изненада пао у кому. А Русија је буквално испред носа САД повратила свој “непотопљиви носач авиона” Крим. Зато је одлучено да се процес признавања Марије Владимировне и Георгија убрза.

         У почетку је по кабинетима Државне Думе ишла одређена аналитичка забелешка, како су говорили, “састављена на самом врху”.

         У суштини, био је то предлог званичног признавања „Велике књегиње Марије Владимировне и њеног сина Георгија” који је тобоже требало да уједини све Русе. Кључна фраза гласи: “Увођење институције монархије и наследне владавине у земљи (царице Марије Владимировне и наследника Георгија) уз стварно управљање земљом премијера кога подржава већина становништва омогућиће безболнији пролазак врхунца економског оптерећења у наредним деценијама”.

         Када је уз помоћ неких комунистичких посланика то обајвљено (види „Пљачкаши државе. Дошло је време да се плате дугови – 2” №9 од 12. марта, 2015), потписивање овог документа је пропало. И одлучено је да се “уђе” у Државну Думу преко регионалних парламената.

         Изненада је о припреми нацрта закона “О специјалном статусу представника царске породице”, почео да говори веома богати (по оцени магазина “Форбс”), посланик Законодавне скупштине Лењинградске области Владимир Петров који је, узгред, изашао из владајуће партије „Јединствена Русија” буквално неколико дана пре појаве ове сензационалне вести. Како кажу, тај закон веома жељно су очекивали неки високи другови у Думи. Али, Петров је ишао испред руде, избио је скандал, па је нацрт закона гурнут у фиоку.

         Протојереј Всеволод Чапљин, шеф Одељења Московске патријаршије за односе Цркве и друштва и члан Друштвене коморе, такође је неколико пута говорио о могућности обнове монархије у савременој Русији. Истина, сам Чапљин, према подацима новинских агенција, “указом управнице Руске Царске Куће, Велике књегиње Марије Владимировне Романове био је “нумерисан” за царски орден Светог равноапостолног кнеза Владимира”.

         Према информацијама “Аргументата недеље”, покушај гурања пројекта “Наследник”, упркос противљењу неких високих званичника, који нису изгубили савест, у блиској будућности ће само јачати. За стварну, а не изложбену америчку владу је веома важно да документи које смо горе навели никада не избију на светлост дана. Иначе ће се цела њихова империја, утемељена на владивини ФРС - светске “штампарије новца” - само срушити, и распасти као кула од карата. То допустити, нарочито за време предстојеће поделе наследства лидера клана Натанијела Чарлса Ротшилда, “вашингтонски финансијски јастребови” једноставно не могу.

         Прошле године, пре посете Узбекистану, тзв. управнице Руског Императорског Дома (РИД) Велике књегиње Марије Владимировне, саветник канцеларије РИД Кирил Немирович-Данченко је изјвио да се у њеном лику уједињују три религије - православље, ислам и јудаизам.

         Јер, као прво, читав муслимански свет признаје да је она далека рођака пророка Мухамеда. Друго, “да је потомак цара Давида, јер је као и њена мајка - рођена царица Грузије, представник рода Багратион од Мукхрана, који су званично потомци овог цара”. Треће, “за православне Велика књегиња је једини у руској историји потомак патријарха Филарета.

         Патријарх је, пре него што је постао монах, имао децу, и његов син Михаил је постао први цар из породице Романових”. Ово је “јединствена ситуација у којој се у једној особи обејдињују три религије” - рекао је саветник. Можда управо због ове “јединствености” госпођа Романов врло ретко позира фотографима са православним крстом.

         Шапћући коментатори су се одмах сетили да је мајка “јединствености” Марије Владимировне - Леонида Багратион-Мукхранска - у тренутку венчања са Владимиром Кириловичем била у разводу од Американца Сумнер Кербија, неправославног човека – што је против традиције царске породице.

         Колико тренутно потомака династије Романових живи на свету - не може да одговори нико, осим неколико веома уских специјалиста.

         За скоро стотину година од времена Велике Октобарске социјалистичке револуције, ближи и даљи рођаци последњег цара Николаја II су се женили, разводили, рађали децу имали унуке и праунуке. Практично нико од њих није претендовао да се зове руским господарем. Нико осим деде Марије Владимировне и прадеде Георгија Хоенцолерна - Великог књаза Кирила Владимировича.

         Испричаћу вам укратко историју ове гране Романових.

         Почетком ХХ века Кирил се заинтересовао за своју рођаку Викторију Мелит. Оставивши мужа и децу, она је постала љубавница свог рођака. Случај је ишао ка венчању, али је Николај II забранио овај брак због инцеста. “Младенци” су се тајно венчали али не у Руском царству, већ у Баварској.

         Постоји резолуција суверена-цара Николаја II од 15. јануара 1907. године: “Признати брак Великог Кнеза Кирила Владимировича ја не могу. Великог Кнеза и потенцијалне његове потомке лишавам права на престо”.

         Још један ударац у леђа Дому Романових Кирил Владимирович је нанео у фебруару 1917. године. Он је ставио црвену траку и подигао над својом палатом у улици Глинка заставу револуције. Своју приврженост новој власти блиски рођак Николаја II показивао је све до његове абдикације. А ово није само кршење заклетве члана Императорског Дома - то је издаја, државна велеиздаја.

         Отприлике у исто време, у пролеће 1917. године, на свом личном меморандуму Кирил је исписао: “Што се тиче права нашег народа, а посебно мог права на престо, ја се, искрено волећи своју домовину, у потпуности приклањам мислима које су изражене у чину отказа Великог Кнеза Михаила Александровича”. То јест одрекао се престола, који, у ствари, њему никад нико није ни понудио.

         Али, већ 1922. године он, у супротности са овим речима, проглашава себе Чуварем Престола. У свом Манифесту од 31. августа 1924. године каже: “Ја, Најстарији у Императорском Дому, једини Законити Наследник Руског Царског Престола, прихватам Мени неоспорну титулу Сверуског Императора. Мога сина, Кнеза Владимира Кириловича проглаашвам Наследником Престола и додељујем му титулу Великог Кнеза, Наследника и Царевића”. То јест, прогласио је себе Сверуским Царем под именом Кирил I. Што би данас рекли: “Држи своју реч: кад је желео – дао, кад је желео - узео”. При чему је све до своје смрти 1938. године новцем активно помогао немачке нацисте.

         Палу „круну” је подигао и “достојно” понео његов син Владимир Кирилович. Он је предводио Корпус Царске Војске и Морнарице који је његов отац формирао.

         Владимир Кирилович је 26. јуна 1941. године изјавио: “У овом опасном часу, када Немачка и готово сви народи Европе обајвљују крсташки поход против комунизма-бољшевизма, који поробљава и угњетава народ Русије већ двадесет четири године, апелујем на све верне синови наше Домовине да у складу са својим могућностима допринесу свргавању бољшевичке власти и ослобођењу наше Отаџбине од страшног јарма комунизма”.

         Поред тога, он је лично “у складу са својим могућностима” радио на Хитлеровој победи. Према историчару Желенкову, носио је титулу обергрупенфирера СС.

         Владимиру Кириловичу подчињени су били сви монархисти који су служили у 33-ој гренадирској дивизији “Шарлеман” и јуришној бригади СС “Валонија”. Обе ове бригаде су активно сарађивале са, по злу познатом, дивизијом “Галиција”.

         „Наследник руског престола” до последњег тренутка је био у Хитлеровом бункеру, али је 2. маја 1945. успео да побегне у Лихтенштајн.

         Две његове сестаре су биле удате за нацистичке официре. Кнез Карл III Лејнингенски, муж Марије Кириловне, био је високи официр нацистичке морнарице, заробљен од стране Црвене армије, а “храбро” је умро 1946. године у логору за ратне заробљенике у Саранску.

         Друга сестра - Кира Кириловна - 1938. године се удала за Луја Фердинанда Пруског. Он је радио у немачкој ваздухопловној индустрији и, према неким извештајима, ратовао на Источном фронту. Колико је совјетских војника и официри убијено од стране мужева рођених сестара Владимира Кириловича, на чијим свадбама је он подизао чаше, још увек није познато. Међутим, рат на страни Хитлера му није био довољан, па се 1952. године окренуо према западним силама: “Да су Западне силе сломиле комунизам на време, садашњи планови трећег светског рата не би били потребни”.

         Умро је у априлу 1992. године, током посете Сједињеним Америчким Државама. Обергрупенфирер СС Владимир Кирилович је био опојан у Саборној цркви Светог Исака и сахрањен у Великокнежевској гробници Саборне цркве Петра и Павла у бившем Лењинграду.

         У граду у коме је за 872 дана нацистичке блокаде од глади, болести, бомбардовања и артиљеријске ватре погинуло милион и по цивила.

         Заиста су чудна дела Твоја, Господе!

         Превео: Срђан Ђорђевић